Pogonbgd su oni likovi iz kraja pored kojih ne možeš da prođeš, a da ih ne pozoveš na pivo. Bend za sve generacije koje u sebi imaju hard kor, energiju i bunt. Iza sebe imaju tri albuma „U samoodbrani” (2011), „Moji heroji” (2012), „Pogonphobia” (2017), a nedavno su objavili svoj novi singl „Blok rok”. Ovaj sastav čine Dimitrije Bolta (bas), Marko Građin (gitara), Vladimir Bejin (bubanj) i Saša Otašević (gitara, vokal). Sa ovom četvorkom smo razgovarali o panku, sceni, omiljenim nastupima i mladim bendovima.
Nadamo se da ste spremni, jer ovi momci ne igraju po pravilima, Pogon je mašina koja neće stati nikada!
Šta je presudni faktor u stvaranju vaše muzike i tekstova koje pišete?
Verovatno se radi o mnogim faktorima. Da li nam nešto odgovara ili ne odgovara, da li nas nervira ili provocira neka situacija. Inspiracija se uglavnom rodi spontano i neočekivano.Dogodi se „bujica” posle sušnog perioda i tu stihijsko-kampanjski naiđe par pesama. Zapravo, ima mnogo pesama koje propustimo kroz šake, ali samo se za poneku lako složimo da nije bezveze. Takve pesme interno brzo zažive, a zatim se nađu i na nekom našem albumu, ili ih izbacimo kao singlove. Ove druge se isto tako lako zaborave i niko se više za njima ne okrene. Mislim da nema pravog presudnog faktora, jer ih ima više. Bitno je da postižemo da se družimo. Tada sve nekako teče lakše i pesme i inspiracija i njihova realizacija – egzekucija.
Za sobom imate brojne nastupe koje uvek prati verna publika, ali koja je to svirka koja je najluđa po vašem doživljaju?
Verovatno da bi svako od nas ovde dao drugačiji odgovor. Sad u Božidarcu je bilo odlično što ćete uskoro imati prilike da vidite. Elektropionir, letos, 150 stepeni, peku oči od znoja, ludačka energija. Elektropionir ima neku svoju draž, zato smo mu se često vraćali prethodnih godina. Putovanja su možda najlepša stvar koja idu uz muziku. Pre tri godine imali smo malu turneju Nikšić – Podgorica – Trebinje, dugačak i nezgodan put, ali ostale su brojne uspomene za ceo život. Najveća nepoznanica nam je bila Podgorica – šta će biti, kako će biti, ne poznajemo čoveka koji nas je pozvao. Znali smo da tamo ima ljudi iz koji nas slušaju, ali opet, kad si čuo za pank svirku u Podgorici?! (naša neinformisanost, ispostaviće se). Sačekala nas je sjajna ekipa u Škotskom pabu i fenomenalan domaćin, kao i razjarena publika koja nas je tri – četiri puta vraćala na bis. Znali smo da to pre ili kasnije moramo da ponovimo. Prošlog septembra, napokon su se stvorile pogodne okolnosti da ponovo odemo u Podgoricu i opet, sve je bilo kao prošli put! Čak luđe i jače… Doduše, ovog puta se nisu dogodili bisevi, jer je to direktno značilo noćenje u Spužu, polupan-sion, ali bez obzira, atmosfera je bila fenomenalna! Deo ekipe je na svirku direktno došao sa svadbe, pa su onako u košuljama i odelima napravili haos. U prostoru u kome je zabranjeno pušenje, u jednom momentu je upaljena baklja. Je li to rupa u zakonu?
Dalje, prva svirka u Nikšiću, u kampu Lejk festa. Krenuli smo u neko doba noći, stigli u podne, u 14h smo svirali i bilo je vrhunski. Publika je bila malobrojna, ali odabrana. Počela je da pada sve jača kiša, a to je samo dovelo do potpune eskalacije. U Nišu smo pre svirke (festival Rock in Niš) igrali fudbal sa momcima koji su kasnije bili u publici dok smo svirali. Igrali smo na poljani onako dečački, pa su nam kamen, duksevi i majice bili stative. Oni neka kažu ko je pobedio, ako smeju! Putešestvije u Banjaluku su prerasle u legende koje se često prepričavaju u našem društvu i prenose sa kolena na koleno. Svako dodaje i oduzima ono što mu se (ne) sviđa. Rado se sećamo koncert sa Referentima u Domu omladine i nastup na Egzitu je bio odlično iskustvo.
Foto: Zoran Drekalović
Iz albuma u album, deluje da vi zajedno sa muzikom koju pravite rastete i da zajedno postajete veći. Kako biste formulisali taj proces odrastanja uz pank muziku?
Momenat zajedništva nam je prilično bitan. Nastali smo iz druženja i blejanja po bloku. Što se mene tiče, kada smo se povezali sa starijom ekipom punxa iz bloka, prvenstveno mislim na bend Prilično Prazni, tada smo doživeli „finalni stadijum” tog nekog formiranja i stvaralačkog, nazovi, rasta. Ne u smislu uigranosti pisanja pesama, već u smislu atmosfere, potpisa, tematike i pravca u kom smo želeli da se naš bend razvija. Preko njih, koji su u našim životima imali (i imaju) uloge naših starijih burazera, preskočili smo neke dečije bolesti, traženja, nepotrebna smaranja u odrastanju i kreiranju nekakvog muzičko-kulturnog (ili subkulturnog) ukusa, i prečicom stigli pravo do suštine. Da ne pričam koliko nam je revolucionarno bilo kada smo saznali da postoji još neko u bloku ko sluša npr. Cock Sparrer, Anti-Nowhere League, Pistolse… Shvatili smo da nismo sami! Iz albuma u album, možda rastemo u sviračkom i pesničkom smislu, ali smo i dalje isti sedmaci koji su učili da sviraju na gajbi posle škole.
Pravili ste rođendansku svirku u Božidarcu, zajedno sa bednom Kamene Kare i bendom Napalm Job, kao i mladim Bednicima, kakva je bila atmosfera? Ima li znakova života među mladim bendovima i novih ljudi na sceni?
Atmosfera je bila na nivou! Bendovi sa kojima smo svirali su nam bukvalno „kućni”. Onako, prvo koleno drugarstva. Atmosfera je još u bekstejdžu bila odlična! Kako je svirka odmicala, publika je ceo događaj podigla na sledeći nivo, ludila i euforije, i sve je eskaliralo u potpunom haosu! Nama je bilo fantastično, a koliko sam video, i publika se provela! Ovaj cert smo zabeležili i kamerama, što ćete moći da vidite uskoro. Ne znam hoće li preko ekrana moći da se oseti ono što je moglo pomenute večeri na Božidarcu, ali svakako će biti zanimljivo. Iste bendove koji su sa nama svirali u Božidarcu, gledali smo u „Džez baru” nekoliko večeri posle i mogu da ti kažem „da nije to još gotovo”! Svirka je bila sjajna, a publika neverovatna. Prvenstveno mislim na mladost koja prati Bednike i koja se poslednjih godina sve češće viđa po svirkama. Njih je sve više, izgledaju sjajno, ponašaju se kao da je sedamdesetsedma, gomila ih je i zajebani su! Kada pogledam njih, imam dobar osećaj da će scena ipak preživeti.
Foto: Zoran Drekalović
Šta biste promenili na današnjoj sceni?
Ne bismo ništa menjali. Scena je u očekivanom stanju. Ova zemlja nije ona ista iz vremena Parafa, Pankrta, Idijota, Brejkersa. Možda je „poslednji voz” za slične bendove bio devedesetih. Oni koji ga nisu uhvatili, danas moraju mnogo više da se iscimaju (ili da se dogode kao fenomen) ne bi li došli do slušalaca, koji su uglavnom deo ugrožene vrste. Iako danas svi jašemo po socijalnim mrežama i imamo utisak da je sve dostupnije i lakše, za našu muziku je nekako ostalo zajebano. Procenat ljubitelja ovakvog zvuka je u manjini. Da smo neka veća zemlja, taj bi procenat brojao mnogo više ljudi koji bi ispratili „tržište”. Ovako, s obzirom na okolnosti, nismo ni loši. Ionako se sve to menja i vrti u krug. Ova deca iz publike nam ipak daju nadu da će opet doći „zlatno doba rokenrola”.
Koliko mediji posvećuju pažnju alternativnoj sceni?
Radar takozvanih mejnstrim medija uglavnom ne hvata alternativnu scenu, pa tako ni nas koji smo deo nje. Naravno, trebalo bi imati u vidu da su ti mediji obično optrećeni svojim problemima, a tu je i komercijalni momenat. Nije isplativo puštati nešto što ne poznaje širok krug ljudi. Kako god, jasno je da mediji uglavnom neće doći do nas, retki su oni koji će da traže „nove” bendove i da kopaju, nego smo mi ti koji moraju da se potrude i oko toga. Pa ako si spreman da se cimaš možda ti se neko i posveti. Nas radio stanice puste jedino kad dođemo da najavimo koncert ili predstavimo novu pesmu/album. Nije bilo primera da smo mi (ili neko od naših prijatelja i poznanika) slučajno naleteli na našu pesmu u etru. Otežavajuća okolnost je i to što su emisije posvećene, najšire gledano, rokenrolu i alternativnoj sceni (ili onome šta oni misle da je alternativno), obično u terminima čija je slušanost/gledanost prilično diskutabilna. Bendova ima mnogo, svako bi voleo da se čuje/vidi, neće tu biti nekakvog udubljivanja – osnovne informacije i „ajmo sledeći“. Postoji dosta internet portala okrenutih alterantivnoj sceni, koji uglavom rade na entuzijazam male grupe ljudi, nekada čak i jednog čoveka, čiji je domet, uz sve poštovanje prema njihovom trudu, radu i doprinostu, opet, veoma ograničen.
Nedavno smo imali situaciju da je jedan od članova benda otišao na jednu radio stanicu da najavi svirku, razgovor je snimljen, sve je bilo u redu, međutim, taj razgovor nikad nije emitovan. Na jednoj drugoj radio stanici, koja je, okrenuta ovom tipu muzike, tražili su nam da im platimo, ako hoćemo da gostujemo i najavimo svirku… Ima mnogo interesantnih primera.
Foto: Milan Jovanović
Šta biste poručili organizatorima koncerata?
Da probaju da forsiraju nove bendove i veruju u njih. Neki to zaista i rade. Ponašajte se prema bendovima profesionalno i odgovorno, poštujute dogovore i satnice. Malo je glupo očekivati da će se isto ponašati prema nekom velikom bendu i nekim malim ne-afirmisanim gušterima, ali opet, voleo bih da se tome teži. Manje – više, isto bih poručio i bendovima. Opet je komercijalni momenat presudan, a tržište je takvo kakvo je. Svaki organizator uglavnom razmišlja o zaradi. Kada ova muzika bude donosila više publike i para, ozbiljnije će nas i shvatati. Do tada ćemo uglavnom biti oni izvođači preko kojih će se kompenzovati kašnjenja na festivalima.
Šta nam spremate u novoj 2020. godini?
Pre nekoliko dana objavili smo jedan masni singl, po imenu „Blok Rok”, potražite ga na našem Jutjub kanalu, sa malobrojnom ekipom koja nam je mnogo pomogla, potrudili smo se da spot verno dočara energiju i ambijent pesme. U narednom periodu nameravamo da objavimo lajv snimak koncerta iz Božidaraca, a onda tokom godine, sve je moguće. Osim da ćemo negde svirati… To je najmanje moguće. Bubnjar nam je zapalio da živi preko (poznato?) i veliko je pitanje kako ćemo dalje sa svirkama. Dok ne stane ne noge tamo gde je otišao i ne bude mogao da priušti da dolazi dovoljno često, koncentrisaćemo se na stvaranje novog materijala, „rad na daljinu” i izbacivanje novih pesama, ili čak albuma. Ako se nešto ipak promeni, pa mi zasviramo i ranije, vi ćete za to svakako, među prvima saznati.
Preporučite nam dobro mesto za popiti pivo?
Urmus (Mutapova 12).
Gde možemo sresti Pogone petkom uveče?
Već pomenuti Urmus i muzički studio Mašina 23.
Autorka teksta: Teodora Janković
0 Comments