Verujem da nam je svima povremeno potrebno da se izmestimo u svet za koji nismo sigurni da postoji ali deluje moguć. Da se opustimo u nekim tuđim životima, ljubavima, istinama koje otkrivaju i veliku bol i veliku radost, i veliku sreću i melanholiju. Da nekako istovremeno uživamo u iskustvima drugih i da učimo o sebi.
Čini mi se da je takav mačični svet reditelja Rjusukija Hamagučija, Japanca o čijim filmovima sada priča skoro ceo svet. Razlog? Film Povezi me (Drive My Car) je do sada osvajao brojne nagrade, među njima i Zlatnu palmu za najbolji scenario, film je u nominacijama za najbolji strani film za nagradu Zlatni globus, u BAFTA je nominacijama i u čak četiri kategorije u trci za Oskara. To je za one koji pričaju jezik nagrada. Povezi me je jedan od onih filmova koji će biti ovenčan nagradama. S razlogom.
Povezi me je zasnovan na kratkoj priči Harukija Murakamija, imena Drive My Car koja se nalazi u njegovoj zbirci Muškarci bez žena. I već ovde počinje magija – Rjusuke Hamaguči nam otvarajući vrata filma zapravo odmah nagoveštava da će zrnca magije biti prisutna u njemu, kao što su prisutna u Murakamijevoj prozi.
Jusuke, glavni protagonista filma, glumac je i pozorišni reditelj koji je simbolički u filmu „zaglavljen“ između dve drame – Čekajući Godoa i Ujka Vanja. Na ivicama egzensticijalističke dramske radnje, u oba dela, ovi književni kalsici su kao psihološko ogledalo Hamačučijevog junaka: Njegov se život ocrtava u odnosu prema ovim dramskim delima. Ali priča, pričanje, stavranje nisu samo ovde prisutni. Pričanje i kreiranje rečima bitni su za odnos Jusukea i njegove supruge Oto. Pričanje je bitno i za sve one koji se nađu za volanom ili na zadnjem sedištu crvenog saab-a, gde se zapravo priča i raspliće.
Satkan od nekoliko u početku nepovezanih motiva, Povezi me je filmska priča koja u tri sata daje nadu da život može da ima smisla i kad mu se smisao izgubi kao i da su u svemu onom što možda odbijamo u životu zapravo naše snage. Tako se i Jusuke protivio da Mizaki vozi njegova kola, ali simbolički u tome što je poverio nešto što mu je bitno u ruke nekog drugog, čitamo veličinu ovog filma – ljudi su tu. Čak i kada odu od nas, njihovi delovi su postali delovi nas. Povezi me je kompleksan film čija se radnja mahom dešava u Hirošimi. Opet ćemo se osvrnuti da moguću simboliku sa (filmskim) klasikom Hirošimo, ljubavi moja gde nam se ponovo podsvesno podcrtava da razaranje i rađanje idu ruku pod ruku.
U filmu Povezi me uživaćete onoliko koliko dopustite jednom svetu sastavljenom od individua koje su u stalnoj potrazi ali se retko pomeraju da vas povuku u svoj svet. Pokret je u vožnji kolima i pokret je unutrašnji, moćan i snažan. Do neke nove luke. U filmu Povezi me uživaćete u slikama i u muzici u dostojanstvu i prepuštanju glumaca, u jednoj skladnoj potrazi koja na kraju donosi spokoj. Čini se.
Sinopsis ćete naći ispisan na sledeći način – Pozorišni reditelj i glumac, prihvata poziv da, nakon iznenandne smrti svoje supruge, scenaristkinje, postavi predstavu Ujka Vanja u Hirošimi. Njegovim dolaskom u Hirošimu počinju da se razrešavaju misterije koje je ona ostavila iza sebe. U dužoj verziji sinopsisa pomenuće se da za volan njegovih kola seda i najćutljivija žena koju je ikada upoznao. Dovoljno murakamovski, zar ne. Tako tanano nagoveštava iznenađujuć rasplet i ne toliko obične sudbine. Misteriozno se pitamo, šta je sa vozačicom kola, zašto ćuti. Traženjima odgovora Rjusuke Hamaguči zapravo kreira sopstveni umetnički svet. Uvlači gledaoca u potrebu da razmišlja o akterima filma ali všti reditelj uvek donese jedno novo izenandno rešenje.
I upravo na ovom talasu, traženja, pokreta, potrebe za promenom dolazi drugi film Rjusuke Hamagučija – Točak sreće i fantazije (Wheel of Fortune and Fantasy). Film će biti prikazan na ovogodišnjem FEST-u, a na Berlinalu 2021. film je osvojio Srebrnog medveda. U dva sata filma stale su tri izvanredne filmske priče. Vizuelna čarolija prisutna je i u ovom filmu, svedenost i razirganost se smenjuju i podcrtavaju psihološku priču.
Tematski su priče povezane. Tema je ljubav. Na trenutke se čini pomalo surova i prenaglašena, ali čarobna i smirujuća. Jer nije ljubav sama po sebi dovoljna i lepa i nije svaka ljubavna priča 100% srećna. Ali svaka priča o ljubavi u sebi nosi iskru divljenja. Unoseći dozu realnosti u međuljudske odnose koje prikazuje u filmu Točak sreće i fantazije, Hamaguči opravdava naslov filma – nekada je sreća na našoj strani a nekada smo sve umislili. Zajedničko sa Povezi me potreba za pripadanjem, potreba za razgovorom, potreba za time da nas neko upozna, dopre do nas. Da smo više od objekta nečije ljubavi ili da smo više od idealnog. Da smo od krvi i mesa a da nas opet vole. Potraga za razumevanjem, potreba za istinom, potraga za osobom kojoj ćemo moći da šapnemo i one prljave misli koje imamo a da nas ne osudi, potreba za mogućnosti da se predomislimo, sve se to kao na skeneru prikazuje u ovom filmu.
Točak sreće i fantazije zadire u onaj trenutak lljubavi kada se osobe u njoj nađu pogledane bez naočara iluzije. U onom trenutku kada realnost uđe u pore odnosa. Šta isplivava tada – odbrambeni mehanizmi, strah od napuštanja, realno sagledavanje sebe, pitanje kako dalje, pitanje sa kim dalje. Sudar svetova uvek nastaje nakon onog prvobitnog ljubavnog zanosa. Kažu da voljenje počinje kada zaljubljenost splasne. Ali, šta ako smo mi dovoljno dobri sebi samo dok nas neko gleda zaljubljeno? Šta ako mi ne možemo da prihvatimo svoje mane, uvrnutosti, moralne upitnosti? U ovoj priči obični ljudi doživljavaju neobična iskustva i nadrealističke doživljaje i tu je ona linija u kojoj se positovećujemo sa junacima.
Ukus koji ostaje posle filma? Iznenađujuće, kao da se prođe čitav spektar emocija uz ovaj film, i bes, i poniženje i strah i onaj osećaj samoće na koji svi naiđemo kada se „razgolitimo“ pred nekim, spokoj je ta emocija koja ostane. Jer, treća priča filma je jedno remek –delo. Treća priča filma je razlog zbog kog je ljubav upravo ta sila, emocija, iskra, nazovimo je kako god, ljubav je taj razlog iz kog smo i dalje nasmejani i u stanju da iznova iznova krenemo u put osvanja tuđeg srca i prepuštanja čarima voljenja.
I veoma mudro Rjusuke Hamaguči koncipira Točak sreće i fantazije. Kako je već izabrao momenat ranjivosti za svoje protagoniste i protagonistkinje, on najlepšu priču ostavlja za kraj, kao da još jednom opravdava magiju ljubavi. Jer, točak sreće i fantazije se vrti i negde će stati. Do tada, uživajmo u vožnji. I kao da je upravo ta vožnja ono što je zajedničko ovim filmovima. To pomeranje od tačke A do tačke B i to traženje sebe i kroz druge i kroz sopstvene promene.
Rjusuke Hamaguči je reditelj čiji potpis ostaje utkane nakon gledanja filmova. Njegov se svet zaista prepoznaje. Kao što se prepoznaje i svet Harukija Murakamija. Preporuka za oba filma – gledati ih u bioskopima, jer muzika i kadrovi filmova su umetničke kategorije za sebe.
Autorka teksta: Ljiljana D. Ćuk
Bioskopska distribucija filma Povezi me kreće u martu.
0 Comments