Beogradski sastav proto tip postoji još od 2015. godine, ali je pažnju šire publike privukao nakon Hali Gali kompilacije, kada je veća pažnja usmerena na mlade bendove koji su se na njoj našli. U mladoj ekipi, ovaj sastav se istakao pripovedačkim pevanjem, iskrenim tekstovima i mračnim, sirovim zvukom. Prvobitnu postavu činili su Nikola Čučković (gitara, vokal), Vuk Knežević (bas gitara, vokal) i Vukašin Radić (bubnjevi) nakon čega su se vremenom pridružili Damjan Nedelkov (gitara) iz benda Gazorpazorp i Danilo Ilić (sintisajzer, perkusije) iz sastava Sitzpinker. Bend je nakon prvog EP-a strah od izvesnog izbacio nekoliko singlova, a nedavno su singlom kako ovde najavili i debi album planiran za sledeću godinu.
U subotu, 28. avgusta, na takozvanom Tutti stejdžu na četvrtom izdanju Hali Gali festivala, proto tip će nastupiti zajedno sa bendovima: Repetitor, Gazorpazorp, Roza i Ana Never. Tim povodom razgovarali smo sa Nikolom Čučkovićem, jednim od frontmena ovog sastava, o tekstovima, počecima, prvom EP-u, Hali Galiju i, naravno, daljim planovima.
Bend je nastao 2015. godine, kako su izgledali ti počeci?
Nikola Čučković: Tada, 2015. je klima bila skroz drugačija nego sada. Doduše, ne znam kakva je situacija sada sa baš svim mladim bendovima, ali mi kada smo krenuli, nismo znali nikoga. Došli smo u BIGZ, sedeli u Bumerangu i napravili bend Vukašin, Vuk i ja. Pre toga smo imali drugi sastav u kom smo imali pevača, ali kada je on izašao iz tog benda, bili smo u fazonu: au, ko će sada da peva? Tako smo došli do toga da to budem ja, zato su zapravo pesme ,,pričane’’, jer niko od nas zapravo ne zna da peva. Prvi koncert smo imali 2016. godine u Kuglašu sa Johanbrauerom, kojima je isto tada bio prvi koncert i Šajzerbiterlemonom, koji je u tom trenutku bio nešto malo iskusniji.
Koliko su se muzički stvari promenile od prvog EP-a Strah od izvesnog iz 2017. godine?
Dosta smo se udaljili od tog EP-a. Neko vreme nakon tog izdanja, u bend je ušao Damjan Nedelkov i sa njim smo dobili skroz jednu novu dimenziju u zvuku – ja nisam neki vrsni svirač, uglavnom pravim samo rifove, dok su melodije njegov posao. Dosta smo se udaljili i od ideja sa tog EP-a, to je bilo baš onako pankersko sviranje, dok sad mnogo više naginjemo nekom alternativnom rokenrolu. Dok si klinac, imaš gard prema nekim stvarima, što je, u stvari, maska za tvoje nesigurnosti i mane. Tako, na primer, nismo hteli da pravimo ljubavne pesme, a onda vreme prolazi i primećuješ kako ono što si govorio da nećeš, zapravo hoćeš. Sada uživo sviramo samo dve pesme sa tog EP-a – Čudne misli i Strah. Iako, vidim povremeno, da pregledi i lajkovi na njima na Jutjubu rastu i povremeno neko šeruje, pa očigledno komunicira sa nekom publikom. Meni, lično, je to jedan simpatičan dečiji EP sa mnogo mana i drago mi je da to sada vidim, jer znači da se napredovalo. Zaista, svakim sledećim singlom vidim da smo napravili iskorak.
Zašto baš proto tip? Koja ideja stoji iza imena?
Baš je glupa priča (smeh). Ništa nam to ime ne znači, niti ima neku vrednost. Tri čoveka u bendu, demokratija i treba da se složite oko imena. Imali smo masu glupih predloga i nikako nismo mogli da se složimo kako ćemo da se zovemo. Vuk i ja smo imali predloge oko kojih se složimo, a Vukašin onda koči. Došlo je do toga da treba da sviramo na Prnjavorstock-u, festivalu na Avali, i morali smo da imamo ime. Rekli smo Vukašinu da kaže bilo koju stvar i on je rekao prototip. Godinu dana kasnije se ispostavilo da je postojao bend Prototip i momci iz tog sastava su sačekali naš koncert sa Repetitorom na Beer Gardenu i na iventu nam se javili da kažu kako smo im ukrali ime i da će tužiti našeg tadašnjeg izdavača. Mi smo bili u fazonu: dobro, evo odvojićemo i biće proto tip. I to im je bilo okej. (smeh)
Ime potpisujete malim slovima, koja ideja stoji iza toga?
Estetski nam je blisko, em što je neka reč, pojam koji nije vlastita imenica, em što nam je lepo kada je i naziv pesme i albuma malim slovima.
Kako nastaju pesme u bendu i kakva vam je međusobna podela? Ti pišeš pesme, zar ne?
Da, tako je. Stare pesme sa EP-a i ove baš prve nakon njega su nastale po šablonu – napravim kod kuće rifove i kostur pesme, napišem tekst i onda dođemo na probu i Vuk i Vukašin se ubace na taj postojeći kostur, pa zajedno dalje menjamo i oblikujemo. Sada i Damjan počinje da donosi neke stvari i Danilo Ilić iz benda Sitzpinker se priključio bendu, pa je sada dinamika da se Damjan, Danilo i ja nađemo u studiju, radimo dve gitare i sintisajzer, onda se nađemo sa Vukašinom i Vukom i oni ulete sa ritmom.
Koliko vam se razlikuju senzibiliteti unutar benda?
Svi slušaju sve. Toliko ima razlika, ali je super što retko kada ima potrebe za nekom verbalnom komunikacijom – vrlo se kapiramo gde, šta, kako i ko će šta. Osetimo nekako šta bi bilo najbolje za određenu pesmu.
Sa pesmom Pad bili ste deo Hali Gali kompilacije, koliko ti je to značilo i kako ti gledaš na nju? Da li je to neki novi Novi talas?
U smisli kreativnog naboja i generacijskog poleta koji se desio – da, ali voleo bih da se napravi neki otklon. Ne može se pobeći od zaostavštine osamdesetih i Novog talasa, ali umnogome su i drugačije prilike i društvo u kom živimo, pa mi je glupo to poređenje. Ne znam srećniji termin da uporedim od toga da ovo jeste neki talas i definitivno je generacijska stvar. Mnogo mi je značilo da se ta kompilacija desila, jer je učvrstila već postojeća prijateljstva, kao i ona koja su bila u nastajanju i povoju. Super je i to što nije bilo bifova – svi smo manje – više ortaci, ako ništa, kolegijalni smo.
Koja pesma je bila tvoj favorit sa kompilacije?
Pesma koja mi se najviše svidela je Nauči se od benda Tipon. Baš je blisko mom ukusu – mračno i misteriozno. Nije dobila pažnju koju zaslužuje i postigla uspeh kao, na primer, Bog te ubio, Tundra, Moja devojka, ali mom senzibilitetu je najviše legla.
Za nekoliko pesama imate i spotove i čini mi se da je svima zajednička ta mračnija emocija. Koliko vam je bitan vizuelni deo i koliko i sami učestvujete u tom procesu?
Kada posmatram druge bendove, čak i svetske, meni je jako bitan vizuelni deo i ne samo to, već i narativni deo koji prati taj bend, kao i čitava estetika. Jako mi je to važno i ne mogu samo da se uhvatim za dobre pesme, potrebno mi je još to nešto da bih se istinski ložio na izvođača. Što se tiče naših spotova, to je sve u skladu sa mogućnostima – finansijskim i poznanstvima, jer mi ne znamo to da izvedemo sami, niti sam pobornik da mi treba sve da radimo. Idejno učestvujemo u vizuelnom delu, s tim što volim da, kada sa nekim sarađujem, tom nekom i dam odrešene ruke. Vukašin, sa druge strane, ima pretenzije ka filmu i režiji, iako se time ne bavi profesionalno, pa on više učestvuje. On je u saradnji sa Romčevićem uradio ovaj poslednji spot, a za Nisam neko je režirao ceo video.
Reci nam nešto o novom singlu kako ovde? Odakle inspiracija, kako je nastao?
Često pišem tekstove u autobusu i ta pesma nastala 2018. godine, nakon nekog Dragstora oko šest ujutru, kada sam se vraćao kući, baš sam bio iznuren i sve me stiglo. Generalno, moje viđenje je da se autori dele prema svojoj prirodi. Možemo da idemo u klasičnu terminologiju u smislu šta će podražavati i o kojoj sferi života će pevati: neko je sklon tragičnom, neko komičnom, veselom i slično. Ja nisam tendeciozno mračan, ne bih rekao za sebe da sam ovako mračan čovek, ali, kada pišem i sviram, nekako mi je prirodnije da iznesem neku mračniju atmosferu i emocije koje su bol, strah, tuga i, generalno, borbe sa sopstvenim demonima koje svi imamo.
Je li pesma toliko čekala i zbog pandemije na povoljniji trenutak za izbecivanje singla ili niste o tome razmišljali uopšte?
Mi smo potpuno nepromišljeni po tom pitanju. Baš pričam sa Borisom iz Repetitora koji mi kaže kako je jul baš loše vreme da ti izađe pesma. Posebno što je ova stvar baš onako jesen u Beogradu, nije summer vibes. Ali, uprkos tome, nisam mogao da sačekam više ni trenutak, tako da kalkulacije i taktika – to kod nas ne postoji. Eto, neka srećna okolnost je što je bar ispalo da je tu negde oko Hali Galija objavljeno, pa ljudi malo povezuju i sa tim.
Svirate sad u subotu na četvrtom Hali Galiju, pa kad smo kod svirki, koji vaš koncert pamtiš kao najbolji do sada?
Pamtim baš drugi Hali Gali, to nam je bio prvi nastup na tom festivalu i bilo je baš brutalno. Osećam nekako da je Dragstor unutra baš mesto za nas – to je ta atmosfera i to mesto je umnogome uticalo i na moj razvoj i razvoj mojih problema (smeh).
Kako vidiš regionalnu sceu i koja imena bi izdvojio?
Svideo mi se prvi album benda Porto Morto, međutim, ovo što sada rade nije baš moja šolja čaja. Bio je i sastav Spiridon u Hrvatskoj, oni su mi bili odlični. Oko Svemirka se podigao hajp, ali meni se nije svideo na početku, a onda mi je ovaj poslednji njihov album legao.
Za kraj, čuveno pitanje – kakvi su vam dalji planovi?
Zapravo, imamo planove, uglavnom moram da smišljam odgovor na ovo pitanje, jer sam u fazonu jedino što želimo je da nastavimo da postojimo (smeh). Ali, sad pripremamo debi album i mislim da je ambiciozno da to bude početak sledeće godine jer smo baš u sred posla, nazire se negde kraj, ali ima još dosta posla da se uradi. Biće i pre toga singlova, jedan je spreman, ali čekamo spot i mislimo da je realno da će izaći u novembru.
0 Comments