Putopis: Ispred teatra ”Baljšoj”

Trenutak kada avion na pisti odjednom prebaci u onaj turbo mod i počne ubrzanje da bi potom podigao prednji deo i našao se u vazduhu, uvek računam kao zvaničan početak putovanja. Ovoga puta, leteo sam ka Moskvi iz najlepših razloga – privatnih – pa neka takvi i ostanu. No, setio sam se putopisne reportaže koju je Dejan Cukić slao časopisu Rock 1987, sa turneje Instruktora po rahmetli SSSR. Pokušaću da na sličan način opišem svoj doživljaj glavnog grada Ruske federacije, usredsređujući se na, nazovimo je tako, mešavinu turističkih i ličnih slika koje su mi ostavile najsnažnije utiske.

Na aerodromu Domodedovo niko ne govori engleski jezik. Ja sam poznavao par bezobraština na ruskom jeziku, ali sam smatrao da ne valja da se baš odmah psujem sa Rusima. Ipak smo mi neka bratja, ne? Međutim, srpska ćirilica nalikuje ruskoj u dovoljnoj meri da samo čitajući i naslućujući kontekst možete da se snađete. Tako je sa bilo kojim pisanim ruskim.

Meni je za nepunih sedam dana bilo dovoljno da naučim: Zdravstvujtje. Edan baljšoj pepsi. Spasiba baljšoj, privet.

Elem, od aerodroma do centra Moskve, operiše direktna vozna linija. U vozu ipak nisu baš izgužvana lica putnika. Lica putnika su onakva kakva su remo u nekom našem međugradskom autobusu – nezainteresovana, svako gleda svoja posla, mobilni ili knjigu. Pošto vožnja traje oko 30 minuta jer je ovo veoma brza pruga, nema vremena da se čestito dremne.

Naselje u kojem sam odseo veoma podseća na ono što vidimo i u Beogradu. Dakle, to mesto, Kateljniki, izgleda nekak ovako: zamislite Pet ’’Ludaka’’ sa Vidikovca tik do naselja Stepa Stepanović, sadragite tržni centar Delta siti odmah pored, a na svim ulazima/izlazima iz dvorišta postavite kamere koje prepoznaju lica stanara. Naravno, metro stanica je tu. Vizualizujte takav predeo, a onda još zamislite sve to, samo hipertrofirane veličine, kao da su stanari u proseku visoki oko dva metra. To vam je klasično predgrađe  Moskve, gde najveći broj ljudi i živi, osim ako nisu već generacijama unazad rođeni u užem centru grada. Nepošteno bi bilo zaboraviti da pomenem da je higijena u tim predgrađima (centar da i ne pominjem) misaona imenica za kompletan Beograd, računajući tu i Dorćol, Vračar i ostale oaze kulture i čistote u gradu.

E sad, centar grada, Gorki park, Crveni Trg, to je naravno rezervisano za turiste. Ne bih previše govorio o istorijama i slinim pričama svih tih nerbojenih sights to see, jer to možete videti ama baš svuda. Mene je više fasciniralo to što sam ugledao Teatar Baljšoj i što sam mogao da zamislim kako je lirski subjekat Tamare gledao ka Kremlju dok se smrzavao i čekao. I mislio sam kako ja imam sreće jer je septembar i ne čekam nikoga.

Nešto sasvim posebno je bila poseta Puškinovom muzeju na izložbu kolekcije umetničkih dela Sergeja Šukina, industrijalca iz dvadesetog veka koji je sakupljao dela Francuskih impresionista i postimpresionista. Pored Monea, Sezana, Gogena, bilo je tu nešto i ranog Pikasa. Takođe, stalna postavka sadržala je nebrojane artefakte iz antike i srednjeg veka, što bi se dopalo svakom giku-amateru za istoriju.

Moskva je pre svega glavni grad ogromne zemlje, politički i poslovni centar, umetnički centar onoliko koliko se može biti pored Sankt Peterzbuga. Takvi su i ljudi – užurbani, gledaju svoja posla, ustaju u pet, voze se metroom kako bi u 7 počeli radni dan, dolaze kući popodne, odlaze u bioskope, šiša barove, na kuglanje… U toku dana svraćaju u milion i jednu verziju Starbaksa, uskaču i iskaču iz mnoštva kopija Ubera i CarGoa, gledaju sinhronizovane Holivudske filmove, puše u čoporima ispred restorana, jer je unutra zabranjeno… Ne želim da učitavam osećanja bilo kome, ali moj je utisak da su ljudi tamo u permanentnoj borbi – za bolji posao, bolje uslove… Grad koji mi najviše liči na Moskvu po svemu što sam nabrojao je – zadržite dah – upravo Njujork. I tamo nailazite na hiperbogate i hipersiromašne – na Menhetnu, a u predgrađima kakvu-takvu srednju klasu.

Zapravo, možda i najjači utisak posle Moskve za mene je to koliko je Beograd bogat i veliki grad, čak i danas kada poneko to pokušava da ospori. Ako već neko voli da svet posmatra crno – belo, i da u takvom poimanju na dve krajnosti suprotstavlja Moskvu i Njujork, neka Beograd postavi u zlatnu sredinu. Beograd je, kao i ova dva giganta, mesto gde došljaci traže svoju sreću, starosedeoci misle da je imaju, neminovno jedni sa drugima stupamo u komunikaciju i direktan kontakt; naporno radimo, putujemo od kuće do posla i znojimo se u prevozu (Moskovljani i Njujorčani u metoru, mi u busevima), trpimo nedaće od onih iznad nas, trpimo se, volimo… Što na kraju jeste najvažnije. Onako kako su deca lepa i pametna jure golubove ispred Hrama Vasilija Blaženog, tako isto čine i pred Hramom Svetog Save. Bučni tinejdžeri su bučni u MekDonaldsu na Slaviji ali i na Kitaj Gorodu, stari parovi istovetno hode obalama Save i Moskve, klupe u parkovima primaju ljude iz Harkova, Novosibirska sasvim isto kao iz Kragujevca ili Arilja.

Naravno, od putopisa i putovanja se očekuje da ponude nešto što nemate u svakodnevnom životu, i savremeni turista uvek se nada nekoj avanturi i čudu neviđenom. Međutim, posebna vrsta zadovoljstva je kada dokučite kako svet liči na vas, a vi na svet.

Da bi upoznao sebe, moraš poznavati druge, i zato imam ogromnu zahvalnost prema Moskvi. Nadam se da ne grešim kada smatram da mi je pomogla da shvatim da Beograd ima svako pravo da se poredi sa njom, Njujorkom, Rimom…