Mladi američki stendap komičar Rami Jusef (Ramy Youssef) jedan je od autora serije Rami (Ramy) koja je u aprilu premijerno prikazana na striming sajtu Hulu. Nedugo nakon premijere deset polusatnih epizoda, Hulu je objavio da je Rami dobio drugu sezonu. Ova odluka uopšte ne iznenađuje, iz više razloga.
Ukratko, reč je o komediji sa elementima drame, a moglo bi se reći i da je u pitanju dramedija, hibridni spoj ova dva televizijska žanra. Rami tematizuje život Ramija Hasana, milenijalca iz imigrantske porodice u Americi. Takva tematika nije ništa neobično, bilo je sličnih serija, doduše, ne mnogo – TV čedo Aziza Ansarija, Master of None, prvo pada na pamet. Ono što je novo u poređenju sa ostalim serijama ikojeg žanra je to što je u Ramiju glavni lik (i ne samo on) musliman. Islam je na Zapadu (a i na našim prostorima) na izvestan način postao tabu tema, i izabrati ovu religiju za početnu postavku jednog sitkoma (komedije situacije) potpuno je neočekivano. Bilo je i ranije serija koje su govorile o muslimanima, ali ne na ovaj način.
U Ramiju, muslimani nisu prikazani kao kolateralna šteta ili uljezi ili opasnost po SAD, kao u akcionim serijama poput Spavača, Domovine, 24, itd. već kao sasvim obični ljudi, što je u skladu sa žanrom i temom ove serije. Rami Jusef piše o svom viđenju života u Americi, tako da je nespektakularna svakodnevica (sa nadrealističkim šmekom) ono što ga pre svega zanima, a ne analiza terorističkih napada i vojnih intervencija na Bliskom istoku (što ne znači da je apolitičan). Rami nam približava muslimansku zajednicu Nju Džerzija i odnos modernog muslimanskog pojedinca prema islamu. Ovaj odnos nije strogo disciplinovan i zastrašujuć kako bismo možda pretpostavili, već ličan, iskren, duhovit i pre svega ljudski odnos, sa mnogo preispitivanja. Tako će se izređati mnoštvo komičnih i neprijatnih scena, kao npr. kada Rami ide na sastanke sa muslimankama koje inače izbegava (sa jednom će ići na večeru uz pratnju njenog rođaka, druga će ga odsečno propitivati kao da je na intervjuu za posao, itd.) ili kada ga poznanik ateista tera da se moli nasred ulice ili kada ulazi u rasprave sa ujakom koji mrzi Jevreje a radi samo i isključivo sa njima (uzgred, moj omiljeni lik).
Svakako jedan od najvećih konflikata u seriji dolazi iz Ramijevih unutrašnjih previranja povodom toga kako biti „dobar“ musliman u modernom društvu i da li je to uopšte moguće ako odbijaš da poštuješ sva pravila koja Kuran propisuje. Naime, Rami se moli pet puta dnevno, odlazi u džamiju, ne konzumira alkohol i drogu, ali zato upražnjava seks van braka i ima teškoće sa postom tokom Ramazana. Ova kontradiktorna selektivnost je nešto što vernici svih denominacija mogu razumeti (a i nevernici kao što sam ja); Ramijev individualni odnos prema islamu dovoljno je univerzalan. Stoga, može se reći da je jedna od glavnih tema ove serije vera sama po sebi, tj. njeno preispitivanje. Jednako uspelu, interesantnu i otvorenu obradu iste teme (u sadržaju koji nema veze sa ratovanjem, zatočeništvom i slično) videla sam jedino u drugoj sezoni britanske serije Fleabag, a pre toga verovatno više nigde. (Nisam gledala Malu džamiju u preriji, a ne sećam se da li je Toni Soprano bio religiozan.)
Osim odnosa prema veri, drugi važan aspekat Ramija jeste odnos prema drugim ljudima. Upravo kroz međuljudske odnose Rami koriguje svoje stavove o svetu, sebi, ljubavi, islamu i svemu ostalom, tako da karijera ili neki ini segment njegovog života padaju u drugi plan. Ovde opet treba povući paralelu sa Master of None.
Dakle, Aziz i Rami su sličnog uzrasta (kasne dvadesete/rane tridesete) i obojica su deca muslimanskih imigranata. Obojica su tamnoputi, tj. nisu belci. Obojica su nedovoljno uspešni na poslovnom planu i okrenuti su porodičnim, prijateljskim i ljubavnim odnosima. Međutim, Azizovi roditelji emigrirali su iz Indije – a Ramijevi iz Egipta i Palestine – i on nije religiozan, iako je odgajan kao musliman. Gde je Aziz stao, tu je Rami nastavio. I ne samo po pitanju prikaza religioznosti, nego i na nivou samog načina pripovedanja. Dok je stil pripovedanja u seriji Master of None takav da gledaoca udara poentom po glavi sve dok mu ona ne izađe na nos, Rami svoje poruke plasira znatno suptilnije. Obe serije su izuzetno dobro producirane, s tim što Master of None vremenom prerasta u produžene Yelp/TripAdvisor recenzije hrane i destinacija (premda visoko stilizovane) sa neprirodnim dijalozima, dok je Rami zaokruženija narativna celina. Takođe, iako Rami publici mnogo toga otvoreno govori, nikada ne govori sve. Ovo se najbolje može videti u načinu na koji obe serije tretiraju rasizam: u Master of None se o rasizmu – ali i seksizmu, zlostavljanju, homofobiji i drugim neuralgičnim tačkama američkog društva – govori naširoko i didaktički (propoveda se, umesto da se pripoveda), a u Ramiju se npr. u jednoj istoj epizodi vremenski povezuje teroristički napad 11. septembra i njegove posledice sa ulaskom u pubertet i činom prve masturbacije. Do klimaksa apsurda dolazi kada predtinejdžer Rami razgovara o svom seksualnom sazrevanju sa halucinacijom Bina Ladena, što daje originalno razrešenje ne jednom nego dvama događajima koji predstavljaju opšte mesto u američkoj pop kulturi. (Ova scena po svojoj suludosti doduše podseća na animiranu seriju Big Mouth u kojoj duh Djuka Elingtona ima ulogu savetnika jednog od glavnih likova-pubertetlija.)
Još jedna od novina koje Rami uvodi jeste izbor ekonomskog statusa glavnog junaka. Rami ne živi u Njujorku, Los Anđelesu ili nekom drugom velegradu, ali ne živi ni u getu, već u varoši u Nju Džerziju koja se ne odlikuje ničim posebnim, što znači da i interakcije onih koji tu žive ne mogu biti preterano nesvakidašnje. Likovi u Ramiju nisu ni previše bogati, ni previše siromašni. Međutim, ono što je definitivno neobično za seriju koja govori o odrasloj, zdravoj, samostalnoj osobi jeste da glavni junak živi sa roditeljima i sestrom, iako je zaposlen. Ovo je objašnjeno i teškom ekonomskom situacijom u zemlji (iznajmljivanje nekretnina je skupo) i kulturološki: nije neuobičajeno da muslimani, naročito devojke, u Ramijevoj zajednici duže žive sa roditeljima od svojih vršnjaka nemuslimana. Ovakvo boravišno stanje može delovati uobičajeno gledaocima sa našeg podneblja, ali znamo da na Zapadu to nije slučaj, i posebno se u TV serijama insistira na tome da odrasli likovi žive ili sami ili sa cimerima ili sa partnerima, skoro nikada sa roditeljima (osim ako ne dođe do preokreta, kao npr. kada Džordž Kostanca zbog besparice opet počne da živi sa roditeljima u Sajnfeldu), i uglavnom su u pitanju ili junaci više srednje/visoke klase koji žive u raskošnim stanovima i kućama ili siromašni junaci koji praktično žive na ulici jer takve početne postavke nude više mogućnosti. Mislim da do sada još nisam videla da, ne samo jedno, nego dva „odrasla deteta“ i dalje žive sa roditeljima i da je to status quo od početka serije, a ne privremeni zastoj ili prepreka. Iako imaju više od 25 godina, roditelji se prema Ramiju i njegovoj sestri ponašaju kao da su klinci, s tim što Ramijeva sestra trpi veću opresiju i unutar i van porodične kuće.
Tretman ženskih likova je jedina velika mana ove serije, koja toliko toga prikazuje uspešno, od kompleksnih pitanja vere, rasizma i ksenofobije do svakodnevnih poteškoća osoba sa invaliditetom (Ramijevog najboljeg druga glumi njegov najbolji prijatelj iz stvarnog života, Stiv Vej/Steve Way, koji ima mišićnu distrofiju). Skoro svi ženski likovi koji se pojavljuju u ovoj seriji predstavljaju ili članove Ramijeve uže/šire porodice ili njegove ljubavne interese, a u potpuno suvišnom klifhengeru na kraju sezone doći će i do preklapanja ove dve sfere. Nije jasno da li je takvo stanje ženskih likova samo previd ili Rami Jusef i u pravom životu zaista nije u kontaktu sa ženama – saradnicama, prijateljicama, poznanicama – iz nekog kulturološkog razloga (u jednoj epizodi se npr. pominje fizička izmeštenost žena iz muškog dela džamije) ili usled njegovih ličnih preferencija. A ipak, uprkos ovom velikom propustu, Rami posvećuje čak dve epizode ženama, likovima mame i sestre, a kroz njih i životu muslimanskih žena u Americi. U ove dve epizode Rami se gotovo uopšte ne pojavljuje i akcenat je prvenstveno na njima dvema (prvo na sestri, zatim na majci), a onda i na drugim sporednim i epizodnim likovima. Epizoda o Ramijevoj majci (Ne Me Quitte Pas) smišljena je i realizovana toliko pažljivo i sa takvom uverljivošću, da bez sumnje mogu da tvrdim da je to najboljih pola sata televizije koje sam pogledala ove godine (za sad). Šteta je što oba lika nisu dobila više prostora, ali Rami Jusef pre svega pravi seriju o svom iskustvu, tako da pretpostavljam da zadovoljavajuću seriju o iskustvu jedne muslimanke nećemo dobiti dok se neka žena ne odvaži da je napravi.
Isto se može reći i za reprezentaciju gej muslimana – jedino mesto gde se mogućnost njihovog postojanja nagoveštava u Ramiju jeste u sceni kada mu otac u trenutku razočaranja utešno kaže: „Barem nisi gej.“, što implicira Ramijevu višestruku privilegiju unutar muslimanske zajednice: time što je strejt cis muškarac privilegovan je i u odnosu na žene i u odnosu na gej i trans muslimane.
Kada se sve sabere, Rami ima više pozitivnih nego negativnih kvaliteta, pri tom je jedan od najvećih to što ne postoji druga serija kao što je ova (barem ne na engleskom govornom području), a stvarno je retkost reći tako nešto 2019. godine. Ako se u još nekoj seriji govori arapski u skoro svakoj epizodi (habibi i Allahu akbar mogu se čuti baš u svakoj), a da nije u pitanju serija na arapskom, volela bih da znam koja je. Fotografija, scenario, gluma, muzika, režija, pa čak i uvodna špica, sve je dovoljno poznato a opet dovoljno drugačije da bude oneobičeno, i što je najvažnije – autentično. Rami Jusef se ne libi da svoju zajednicu predstavi i u negativnom svetlu kada okolnosti to nalažu. Likovi koje je stvorio su vredni, inteligentni i požrtvovani, ali i sitničavi, sebični i puni predrasuda. Rami možda na svojoj površini govori o perspektivi tamnoputog strejt muslimanskog milenijalskog muškarca iz Amerike, ali njegovi problemi su prevashodno ljudski i tiču se svakog. Nadajmo se samo da će glavni junak u drugoj sezoni naći drugaricu ili barem terapeutkinju ili šeficu sa kojom će moći da razgovara na približno istom nivou kao sa muškim likovima. Inšalah!
0 Comments