Neko mi je jednom rekao da je potrebno pet do sedam godina da bi se osoba navikla i potpuno adaptirala na novu sredinu. Čarobnu formulu nisam dobila, samo ovaj vremenski okvir, koji mi je nabijao nervozu. Pogledala sam na sat, računala koliko mi je vremena još preostalo i pomislila: šta se nakon toga dešava, i šta znači potpuno se adaptirati?
Šetala sam parkom, preko puta bečkog parlamenta, masne kose i pušila. Pravila sam pauzu od učenja za ispit, pa sam se valjda zato tako zapustila. Mislila sam da će svež vazduh u kombinaciji sa nikotinom da me razvedri. Bio mi je težak period, mozda baš između pete i sedme godine u Beču, kada je, prema gore spomenutom liku, već trebalo da budem u poodmakloj fazi adaptacije, skoro pa kompletnoj. Ali nešto se tada obrnulo i kao da sam bila na početku, sa velikim iskustvom, što je nekako i gore, jer si, kao, pametniji, ali ipak bespomoćan.
Park je bio prelep, trava neprirodo zelena, a gradska skupština (Rathaus) je monumentalno virila iz daljine. Mrzela sam je i, ma koliko se udaljavala, ona je virila i provocirala me. Beli, uglačani spomenici, cveće kao nacrtano, klupe nerazjebane i uvek sveže ofarbane. U kontrastu sa
mojom masnom kosom, tmurnim raspolozenjem i prošvercovanom cigaretom iz Niša. Ta lepota nije uopšte dopirala do mene, jer sam bila u vakuumu. Kao u onim providnim, klaustrofobičnim pušačkim prostorijama na aerodromu. Trovala sam se u svom mehuru i istovremeno hodala
kroz nedostižne lepote.
Nije problem bio samo njihova nedostižnost, nego to što su se moje brige i frustracije zalepile za njih. Polako sam postajala slepa i lepota je bila sve mutnija. To stanje poluslepila je kao da imas neki veo pred očima, i kad god bih pružila ruku da ga uklonim ili dodirnem neku istinsku lepotu, ja bih samo mahala u prazno. Pitala sam se: da li sam oduvek bila u vakuumu, a da sam to tek tada spoznala? Ranije mi se činilo da sam se baš brzo adaptirala, ali možda kontrast u tom trenutku nije bio toliko jak.
Iz razmišljanja me prenu Adnan, koji je džogirao parkom, jedna od mojih prvih neuspešnih ljubavi iz Bosne (sve ćemo ih zvati Adnan). Adnan je bio fudbaler – zgodan, plav, visok i zdrav. Trčao je ka meni u prekratkom šortsu, monumentalan kao Rathaus, ali daleko simpatičniji. Dva puta se ženio, prvi put neuspešno, zbog ljubavi, i drugi put uspešno, zbog papira. Upoznali smo se pre svih tih brakova, dok sam išla na kurs nemačkog. U trenutku susreta, ja još studiram a on se, dakle, ženio dva puta, radio po dve smene kao konobar u diskoteci, a sada igra i fudbal u nekom fudbalskom klubu. U međuvremenu je živeo i u Los Anđelesu. Bio je popularan među ženama, pravio zdrav doručak u krevetu i svaku od njih tretirao kao kraljicu. Kao vrhunac, bio je super ljubavnik. Jedini problemčić je bila – komunikacija.
– Gdje si umjetnice opasnice?“, vikao je, sada već hodajući pravo prema meni.
– Evo, spremam neki seminar.
Onda sledi objašnjenje o nečemu iz istorije umetnosti.
Gledao me je zbunjeno, kao tele u šarena vrata, krupne okice nisu ni trepnule i usta su bila blago otvorena, pa mu je vilica opušteno visila. Bio je u čudu. Već sam se zabrinula i htela da razbijem atmosferu nekom šalom, ali mozak mi se preparirao od previše ozbiljnosti povodom sopstvenih misli o filozofiji zvanoj bečki vakuum i moja masna kosa. Nisam sklona improvizacijama kada se zbunim. Međutim, on jeste.
Ubrzo se šmekerski nasmejao, namignuo mi i rekao: „Ma, tebe treba išibat, bezobraznice jedna!“.
Jako mi je bilo smešno vađenje situacije na ovaj način, a pogotovo što me „treba išibat”. Pitala sam se i zašto sam bezobraznica, ali sam sve to izignorisala i samo pitala, bez razmišljanja: „Kako ti je sada ovde?“
– Meni je top! , reče Adnan ko iz topa, i diže obe ruke, tako prirodno i spontano, pa ih stavi iza glave, kao da želi da se nasloni na šake.
– Amerika je sranje, Beč je moj grad! – delovalo je kao da mu samo fali ležaljka i koktel sa kišobrančićem.
Smestio bi svoje izvajano telo tu, usred parka, pustio neki balkanski hit i ne bi ni primetio bečke babe, koje bi ga mrko gledale. Taj lagani
pokret rukama mu je naglasio bicepse i tetovažu poznatog fudbalera. Opet sam pomislila kako je zgodan, iako je tetovaža bila totalni kič. Potom smo se rastali.
Smešila sam mu se dok se udaljavao, i pitala se da li je on taj koji se adaptirao, i da li se ti bicepsi, tetovaža i sirovi šarm uklapaju uz glavni grad nekadašnje Habzburške monarhije. Nije mi delovalo tako, ali mislim da on nije ni svestan mehura koji sigurno postoji, ali koji za njega ne postoji jer mu je top.
Nervira me što očigledno uvek dolazim do istog dosadnog zaključka – kako je bitno da je nama lepo. Pravilo pet do sedam godina za adaptaciju definitivno odbacujem i shvatam da se možda nikada ni ne adaptiramo potpuno. Nismo mi ljudi neki leptiri pa da praktikujemo mimikriju i na taj način se utopimo u sredinu. Mnogi to odrade i nisu ni svesni da su samo promenili odelo, pa se onda čude što im nije top.
Mimikrija u inostranstvu je smrtonosna za dušu. Zato poštujem Adnana, dok se kotrljam dalje kroz mehur.
0 Comments