Da li tradicionalnu srpsku muziku vezujete za folklorne sastave, narodne nošnje i ne tako savremene moderne narative? Ukoliko je vaš odgovor, da (a verovatno jeste), niste jedini. Ipak, takvu predstavu o ovoj umetničkoj formi razbija muzički a cappella trio Rođenice, koji čine Mirjana Raić Tepić, Katarina Petrić i Katarina Nikolić. Rođenice izvode pesme iz ruralnih delova bivše Jugoslavije interpretirajući ih na njima svojstven način i otklanjajući sterotipe kako tradicionalna muzika nema umetničku formu ili da je usko vezana za određene identitete. I sam vizuelni identitet odstupa od slike kako zamišljamo kolektiv koji se bavi tradicionalnim numerama, te im je odeća na nastupima savremena, ali i kaveri njihovih albuma i singlova.
Rođenice su do sada objavile tri albuma i jedan EP: „from the past“ (2018), „#svadbenice“ (2019), „Male Voices“ (2020) i „Rawdjenice“ (2021). Za razliku od prvog albuma gde odabir pesama nije tematski zaokružen, drugi album #svadbenice obuhvata svadbene pesme različitih krajeva Balkana, dok EP „Male voices“ donosi repertoar tzv. muških pesama. Dekonstruišući norme tradicionalne kulture, ovim albumom Rođenice se poigravaju i sa uspostavljenim rodnim ulogama. Najnoviji album „Rawdjenice“ sadrži numere koje nisu snimljene u studijskim uslovima, niti dodatno obrađene, već predstavljaju „sirov zvuk u kontrolisanim uslovima“ u kom su prisutni svi okružujući šumovi.
Sa članicama ovog a cappella sastava – Mirjanom, Katarinom i Katarinom – razgovarali smo o tradicionalnoj muzici, njenoj interpretaciji, ali i odnosu sa publikom u inostranstvu i njihovim reakcijama.
Zašto baš rođenice, otkud taj naziv?
Mirjana: Rođenice kao pojam se vezuje za slovensku mitologiju i označava tri vile, odnosno natprirodna ženska bića koje dolaze po rođenju deteta da mu odrede sudbinu. Zato se još sreće i naziv suđaje. Mi smo tim nazivom želele da odredimo sastav kao trio i da jasno referišemo da je u pitanju ženska grupa.
Koje su najveće predrausde koje najčešće čujete kada je u pitanju tradicionalna muzika?
Mirjana: Pre bih rekla da je u pitanju neznanje, a ne toliko predrasude. Publika vrlo često ni ne zna da postoje sastavi koji izvode tradicionalne pesme na ovaj način. Ako i nešto znaju, uglavnom to vezuju za amaterske folklorne sastave u kojima se nešto peva u okviru koreografija tradicionalnih plesova. Činjenica je i da je muzička scena ovog žanra vrlo mala, gotovo nevidljiva, kao i da je, i tako mala, počinjala da se donekle razvija devedesetih godina prošlog veka pod uticajem vrlo izraženog nacionalnog narativa. Verujem da je sve to tako isprepleteno uticalo da publike ima vrlo malo.
Katarina Petrić: Bavim se tradicionalnom muzikom od 12. godiine: ona je toliko deo mog identiteta da čak i oni koji možda imaju neke predrasude, ne bi ih podelili sa mnom. Sećam se samo da su mi kao detetu govorili da se bavim „bapskom muzikom“. Verujem da je moje izvođenje seoskih pesama u urbanim uslovima predstavljalo svojevrsnu kognitivnu disonancu za ljude oko mene.
Katarina Nikolić: Najčešća predrasuda sa kojom se susrećem od početka svojih studija, a kada spomenem da se bavim tradicionalnom muzikom i etnomuzikologijom, jeste čuvena rečenica: „A-ha, ti znači pevaš etno pesme kao Bilja Krstić.“ U početku nisam ulazila u diskusije šta sve tradicionalna muzika predstavlja i na koji način sve može da se izvodi i istražuje. Danas češće započinjem dijaloge i informišem ljude kakvi sve „tretmani“ tradicionalne muzike postoje (kao i koji bi to bio tretman Rođenica). Sa druge strane, taj narativ me iznova motiviše da promislim o poziciji i vidljivosti tradicionalne muzike u širem kulturno-društvenom kontekstu.
Svojim projektom Male Voices interpretirale ste pesme, koje su u tradicionalnoj srpskoj kulturi označene kao „muške pesme“, reci mi nešto više o tom projektu i što je vama lično takav koncept bio interesantan i važan?
Mirjana: Volimo da se poigravamo i preispitujemo odnos tradicionalno – savremeno. Nismo mi prve, a ni jedine žene koje pevaju muške pesme, ali smo ovim projektom želele da podvučemo taj princip društvene podele na muške i ženske pesme koji je opšteprihvaćen, naročito u tradicionalnoj kulturi. Takođe, pokušavale smo da razvijemo i usavršimo različite vokalne tehnike kako bismo dobile „muški” zvuk.
Katarina Petrić: Mi volimo da preispitujemo savremene postulate i dekonstruišemo opšteprihvaćene kulturne konstrukte, a u „Male Voices“ pitanje je bilo – ko kaže da je nešto „muški“ i šta to uopšte danas znači? Zanimljivo je razmišljati o rodnim ulogama u sistemu izvođenja tradicionalne muzike – i na koji način ta „pravila“ opstaju u savremenoj kulturi.
Katarina Nikolić: Iako nisam bila članica Rođenica u periodu stvaranja ovog projekta, moram istaknuti da mi je on omiljen. Sećam se da sam nakon njegovog objavljivanja bila baš ponosna na koncept koji su Rođenice iznele. Pored sjajno promišljenog koncepta ovog projekta, moram istaknuti i nadahnute vizualne predstave koje prate „muške pesme“.
Koliko su u samim tradicionalnim pesmama prisutni patrijarhalni narativi?
Mirjana: Apsolutno su prisutni, iz razloga što su u pesmama opisivani društveni događaji nekadašnjeg seoskog života koji je funkcionisao prema strogim sistemima patrijarhata.
Katarina Petrić: Tradicionalne pesme nemaju unapred osmišljene „patrijarhalne narative“ u smislu u kom danas razmišljamo o njima, zbog toga što su te pesme predstavljale različite segmente društvene realnosti – koja je, de facto, bila patrijarhalna. U tom smislu, većina pesama komunicira sa dešavanjima tog vremena – kako individualnim tako i društvenim, a ona su često bila određena upravo unutar patrijarhalnog kulturnog modela.
Zašto je kod tradicionalne muzike prisutan narativ da nema umetničku formu, zašto misliš da je to tako?
Mirjana: Ovo je odlično pitanje na koje nisam sigurna da li mogu dobro da odgovorim. Razloga je mnogo. Jedan od razloga jeste ustaljeni princip definisanja umetničkih formi, a ova muzika svakako izlazi iz tih okvira.
Katarina Petrić: Zato što je reč o sirovom muzičkom izrazu. Tradicionalna muzika je mnogo više od forme: ona je autentičan prikaz nekadašnjih verovanja, razmišljanja, osećanja: upravo zbog te neposrednosti ona može da se percipira kao „slobodna“, (tehnički) nesavršena i „bez umetničke forme“.
Katarina Nikolić: Mislim da uzrok ovakvog razumevanja tradicionalne muzike proizilazi iz funkcije ovih pesama, odnosno iz okolnosti koje su ih okruživale u procesu stvaranja. Svadbene, lazaričke, astalske, prelske, žetvene pesme – sve su nekada imale jasnu ulogu u tradicionalnom životu. Treba razmisliti, ipak, da li naše izvođenje ovih pesama na sceni sadrži i dalje te funkcije?
Mirjana, ti si sarađivala i sa Lenhartom, što je opet izlazak iz tih meinstrim kalupa šta je zapravo tradicija i na koji način se interpretira, koliko ti je značila ta saradnja?
Mirjana: Saradnja sa Lenhartom me je u velikoj meri oslobodila akademskih okvira poimanja muzike, sa jedne strane, a sa druge strane uz njega sam sticala i sigurnost da verujem u to što radim. Koliko je zabavno, da ne kažem urnebesno, ne moram da ističem. Volim što sam deo Lenhart tapes priče iako zapravo najviše volim da slušam njegove lajv nastupe kada je sam. To je pravi Lenhart Tapes.
Da li ste generalno kao Rođenice imale još neke saradnje koje biste istakle?
Mirjana: Sve saradnje koje smo realizovale su zaista bile sjajne, ne bih ni jednu da ističem. To su uvek bili instrumentalni sastavi sa kojima smo imali različite projekte, od „standardnih“ vokalno instrumentalnih pa do projekata kojima smo spajali tradicionalne pesme sa eksperimentalnim i improvizovanim muzičkim izrazima.
Katarina Petrić: Saradnja sa sjajnim mentorima koje smo upoznale preko projekta Most – The Bridge for Balkan Music. Rad sa internacionalnim world music stručnjacima bio je zaista neprocenjivo iskustvo.
Imate i tureneje u inostranstvu, kako tamo publika reaguje?
Katarina Petrić: Publika u inostranstvu reaguje prvenstveno – fizički/telom. Često nam kažu da imaju telesne senzacije i fizičke reakcije na neobičan zvuk jugoslovenskih tradicionalnih pesama. Verujem da je to delom zbog jezičke barijere (ne razumeju reči pesama), ali isto tako i zbog toga što su sazvučja glasna, intenzivna – i veoma neposredna. Možda i ne očekuju da tri žene mogu da budu toliko unapologetically sirove i „ranjive“ istovremeno.
Stičete li utisak da dolaze većinski ljudi iz bivše Jugoslavije ili nije uvek taj slučaj?
Katarina Nikolić: Zapravo i ne nužno, iako repertoar referira na njih kao ciljnu grupu. Publika je zaista raznovrsna iz perspektive identiteta i muzičkih afiniteta. Često su u publici zaljubljenici world music – a, kao i eksperimentalne i avangardne muzike.
Katarina Petrić: Na naše koncerte dolaze i ljubitelji avangardnog, nesvakidašnjeg zvuka – zato ima dosta mladih ljudi koji prate naš rad, naročito u inostranstvu.
Imate i zanimljiv vizuelni identitet, rekla bih da odskače od ustaljenih stereotipnih motiva kada je u pitanju tradicionalna muzika. Koliko pažnje posvećujete tome i koliko je i vama lično bitno?
Mirjana: Meni lično je veoma važno da uskladimo muzičku i vizuelnu estetsku dimenziju. Pod tim podrazumevam da pravimo određene kontraste među zvukom i „slikom“ u smislu da je dizajn svedeniji, ali jasniji, da su kostimi savremeni, a ne tradicionalni, itd. Ova muzika daje toliko prostora za tumačenje, pa je osmišljavanje vizuelnog identiteta zaista pravo uživanje.
Katarina Petrić: Naš pristup vizuelnom identitetu je zaista višeslojan: o njemu dosta razmišljamo i osmišljavamo ga sa preciznom namerom. Sa jedne strane, ne nosimo tradicionalne nošnje – jer je naš umetnički koncept „nadnacionalan“, a sa druge – imamo jasnu viziju muzičkog sadržaja koji izvodimo – i trudimo se da podelimo sa publikom svoje ideje u celosti. Mislim da je upravo to jedinstveno audio-vizuelno iskustvo koji ljudi dobijaju na našim koncertima ono što nas i izdvaja od sličnih sastava.
Koja vaša pesma je tvoj favorit?
Mirjana: Morava. Slušala bih je iznova i iznova.
Katarina Petrić: Kona – totalno je heavy metal.
Katarina Nikolić: Morava – emotivna, snažna, otmena.
Koju bi preporučila da čuju onima koji još nisu čuli za Rođenice i koja najbolje predstavlja vaš rad?
Mirjana: Možda pesma Baja (ali obavezno uz video) i Mladen.
Katarina Petrić: Ja drugima uvek prvo puštam Mi smo braća – zato što se šokiraju sazvučjima i iznenade „mračnom“ energijom pesme. Ne očekuju ni da nas tri pevamo „muški“ tekst.
Katarina Nikolić: Preporučila bih bilo koju pesmu sa albuma „Male voices“. Kroz njih mogu da se susretnu sa trijadom koja čini okosnicu rada Rođenica – sirovi zvuk, pomirena dihotomija arhaično/moderno i pažljivo promišljen koncept.
Šte je sledeće što imate u planu?
Mirjana: Za početak, očekuje nas u martu turneja u Nemačkoj i Belgiji, tako da za sada sa planovima ne idemo predaleko od toga. Polako spremamo novi repertoar koji tek dobija prve obrise i želimo da ga snimimo uskoro. Ne žurimo sa tim, ali smo i nestrpljive.
Fotografije: Marija Mandić
0 Comments