Možda ne bi bilo loše na Vikipediji pročitati biografiju mađarskog reportera i pisca Šandora Jasberenjija pre čitanja ovog članka, kako ga ne biste pomešali sa Rišardom Kapušćinjskim.
Oba pisca imaju senzibilitet koji nema mnogo veze sa nezaustavljivim filozofskim preispitivanjima, i koji se fokusira na konkretno i sirovo beleženje okolnosti svakodnevnog života unutar represivnih režima nekih od najmračnijih uglova sveta. Oba dopuštaju da njihove lične priče izblede u pozadini ne bi li junaci koje susreću mogli isplivati u prvi plan. Njihove pripovesti, koje često imaju snagu parabole, predočavaju nam emotivnu istoriju ljudi koji bi u suprotnom ostali anonimni, bezimene figure koje žive u užasavajućim uslovima koje nam mediji, čak i kada imaju nameru da ih približe, ne mogu u potpunosti otkriti.
Ali dok je Kapušćinjski pisao nefikciju – kritikovanu zbog nekih izmišljenih delova – Jasberenji 19 priča iz knjige „Đavo je crni pas” predstavlja kao fikciju. Sa sobom nas vodi kroz predele sa kojih je izveštavao za mađarske novine, ali i za The New York Times i The Egypt Independent. Mnoge od priča uključuju mađarskog novinara, nekad anonimnog, ali često imenovanog kao Danijel Maroš.
On i drugi junaci u ovom kratkom ali nezaboravnom delu pokrivaju egipatsko-palestinske odnose i prelaze preko sudanske granice. Nervozno čekaju pred Pojasom Gaze sa planom da prošvercuju materijal u Egipat, a onda potraže utočište od Gadafijevih naoružanih snaga. Lokaliteti se brzo smenjuju: od Kaira do čada, od Bengazija do Budimpešte.
„Da li barem znaš zašto si ovde?” pitanje je koje glavni junak u grozničavom snu čuje u prvoj priči i koje daje osnovni ton ovoj uznemiravajućoj knjizi kratke proze. Rezignirani odgovor, jednak emocionalnom tonu najvećeg broja Jasberenjijevih junaka, čudno je tup i nesvestan: „Ja sam novinar. Moj je posao da budem na mestima poput ovih.”
Kao i svet Kapušćinjski, Jasberenji nas uvodi u svet onih koji u beskrajnom krugu dnevnih vesti ostaju anonimni. Hemingvej i Isak Babel su takođe neposredni uticaji u ovim narativnim ispitivanjima svega što su ljudi kadri da učine kako bi preživeli nesreće revolucije, konflikata i opresivnih političkih sistema. Ovi ljudi sada imaju glas. Svaki želi da ispriča svoju priču pre nego što bude prekasno. “„bližavanje je lakše u ratu”, piše Jasberenji. „Niko ne želi da pogine pored stranca.”
Šandor Jasberenji
U procesu pričanja smiruje se nemir, iako se likovi i dalje bore sa nizom emocionalnih i fizičkih trauma. Jasberenji ovom pitanju pristupa i u jednoj od najupečatljivijih priča u knjizi, „Zauzimanje Trinidada”, opisujući razgovor dvojice novinara. Jedan novinar pita drugog kako može ostati miran nakon svega što je video. „Pijem, radim i ne obazirem se”, odgovara drugi. Tek na kraju Jaszberenji otkriva događaj kojem su svedočili: javno kamenovanje preljubnice.
„Nešto o profesiji” ispituje zašto jedan reporter uspeva u nečemu u čemu neki drugi ne može. „Nije bilo kompozicionih ili tehničkih problema sa ovom fotografijom; ne, bio je dovoljno vešt u svemu”, piše Jasberenji. „Nedostajala je neka neuhvatljiva, poetska stvar, nedostajalo je nešto što bi moglo transcendirati dnevnu dozu horora.”
Ove priče donose nam upravo to, često na račun čitalačkog blagostanja. Jasberenji piše o iskustvu rata, vodeći nas bliže razumevanju ljudi zaglavljenih u užasu, i stvara prile koje sprečavaju zaborav, prisiljavajući nas na dugačak pogled uperen u taj užas, sve dok bol dosegne nepodnošljiv nivo. U tom procesu, „Đavo je crni pas” postaje nezamenljiva knjiga koja nam pomaže da se prisetimo i razmotrimo neke od najvećih pukotina našeg vremena.
Autorka teksta: Marija Todorović
0 Comments