Kako vi zamišljate kraj sveta? Sigurno vam u toj zamisli pomaže ono što ste videli u holivudskim filmovima. Eksplozije, ili kakav armagedon, vanzemaljci, ogroman asteroid, nuklearni rat… U svakom slučaju, mnogo skupe pirotehnike i CGI efekata.
Da li vam se možda desi da nekad zamislite da za kraj sveta nije potreban budžet od milion dolara, već bi bilo dovoljno da neko zapali par guma na polju i dođe do požara koji će napraviti ogroman plamen i kancerogeni dim koji će pogušiti lokalnu stoku? I da svet ne nestaje u nekoliko brzinskih akcija, već da trune kao šupalj zub polako, a da je stanovništvo ili nemi posmatrač ili i te kako pomaže u uništavanju.
Otišao sam možda malo predaleko u ovom objašnjavanju, ali i nisam, jer sam siguran da je Radu Žude, jedan od proslavljenih rumunskih reditelja, bliži ovoj drugoj ideji propadanja i apokalipse, te je otud i snimio apsolutno genijalan film – Do Not Expect Too Much from the End of the World.
Žude je svojim prethodnim filmovima (Bad luck banging or Looney porn, I don’t care if we go down in history as barbarians…) stekao ime da ga prepoznaju i cene zaljubljenici u film širom sveta, ali je i dovoljno nov za one koji se i dalje plaše da se prepuste često teškom, oporom, sporom i socijalno siromašno izgledajućem rumunskom filmu. Međutim, Žude, ma koliko bio sve ovo gore navedeno, ima izražen smisao za humor koji je nekad visoko intelektulan, a nekad kao proizišao iz kuhinje Borisa Bizetića. Zajedno stvara prvoklasnu čorbu ukusa koja je za neke previše začinjena, a za neke nagrada i blago za nepce i stomak. Već vidite kojoj grupi pripada autor ovih redova.
Film ima dugačko ime, ali i traje skoro tri sata. U ta tri sata pratimo od rane zore do kasne noći Anđelu (Ilinca Manolache). Ona je mnogo toga. Prvenstveno, radi za advertajzing agenciju koja snima video za austrijsku kuću koja bi da napravi snimak o zaštiti čoveka na radu. Za to su im potrebni ljudi koji su upravo doživeli povrede na radu, tako da Anđela provodi svoje vreme u kolima, od kuće do kuće, intervjuišući ljude koji su ostali invalidi na svojim radnim mestima. I već tu imamo jedan presek društva, sa tužno-smešnim i smešno-tužnim pričama. Međutim, dok vozi od stana do stana, Anđela je vozačica Ubera. Ne gledamo njene putnike, ali gledamo kako se probija kroz Bukurešt do njih.
Važno je napomenuti da je Žude verovatno najveći autošovinista za rumunski saobraćaj i da u svojim filmovima saobraćaj i, generalno, Bukurešt slika kao poslednju stanicu pred odlazak u pakao. Kroz ova tri sata naslušaćete se Anđelinog radija, ali i videti sve one koji su joj pokazivali srednji prst u vožnji, i koliko i kako im je svima majku i na koliko načina.
A možda i najbitnije – Anđela je pritom influenserka koja na Instagramu, pomoću filtera, ima osmišljen lik mušarca, koji kao kakav Endru Tejt priča masne viceve i šta bi i kako bi ženama sve radio. Anđela će taj svoj poduhvat nazvati rumunskim Šarli Ebdoom, a povezanost sa Tejtom je veća u tom što ova osuđivana bitanga i veliki incel filozof živi i uhapšen je u Rumuniji.
I da, čisto da vam bude još malo teže u životu, ceo film komunicira scenama sa drugim rumunskim filmom iz sedamdesetih godina, u kom taksistkinja vozi kroz onu tvrdu Rumuniju, od koje se ova nova još uvek oporavlja.
Film ima svoju kulminaciju u snimanju reklame u vidu poslednje scene koja traje dugo, ali za koju i ne želite da se završi, koja dolazi kao nagrada za to što ste dva sata gledali nešto sporiji i drugačiji film. Ne želim da vam otkrivam šta se sve u njoj nalazi, ali tih poslednjih pola sata je nešto najsmešnije, najtužnije, i verovatno najbolje što sam pogledao u godini koja je iza nas.
I da, imamo Geteovu rođaku koja traži da čuje šta je to turbo folk, i Uve Bola, najgoreg reditelja na svetu koji glumi samog sebe, slike spomenika pored jednog užasnog puta, anti-putinovsku propagandu koju će neko nazvati pro-putinovskom, i obrnuto.
Prepričah ceo film, a ništa nisam rekao. U samom ciničnom naslovu se krije i poruka i objašnjenje svega onog što vidite. Sve kritike zapada i tuge istoka, ali i gluposti i primitivizma ukorenjenih u prošlosti koja je zbog modernizacije, para i novih mašina samo dobila onaj predznak turbo ispred, bez da je izbrisano ono primitvno što dolazi posle. Takvo kakvo je, gadno, tužno i očajno, ali kako kažu – smeh je najbolji lek, pa Žude uronjen u ironiju, svojom vizijom sveta, malo citira onu Mandićevu „smejem se, a plakao bih”, a malo i onu „biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta”.
Ono što najviše boli, ali i privlači ovom filmu je to što je sve toliko prokleto poznato, i što sve ovo gledate svakog dana na ulicama, u prevozu, na poslu, ili u kućama, samo se pravite da ne vidite, jer to je jedini način na koji možete sebe da naterate da ustanete i da to sve uradite ponovo sledećeg jutra. E, to je prava apokalipsa. Kakvi crni vanzemaljci i kometa.
0 Comments