fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Skrinšot: Koncerti

Treća kolumna iz edicije „Pisma iz Londona”
Piše: Marina Zec

6. June 2024

Malo stvari volim kao što volim da idem na koncerte. I znam, to zvuči kao jedna izrazito obična rečenica, jer ko još ne voli koncerte, ali, zaista je tako. Još kada sam bila dete, moji roditelji su me često vodili na različite koncerte, a koncerti za mene uvek predstavljaju nešto posebno, svečano, što me podiže i čemu volim da se prepuštam. U poslednjih nekoliko godina, često svoja putovanja organizujem prema koncertima na koje želim da idem i izvođačima koje želim da čujem. Osim toga, uža specijalnost mi je plakanje na koncertima, ili od sreće, ili me gane posvećenost muzičara i publike, a najređe zbog nekih nerazrešenih emocija (mada, nije da nije bilo i toga).  

Jedna od stvari kojoj sam se najviše radovala kada sam saznala da idem u London jesu upravo koncerti. Muzička raznovrsnost koji jedan takav grad nudi je prosto neverovatna – svaki bend koji možete da zamislite sigurno ćete imati priliku da čujete u Londonu. Bilo koji žanr, bilo koji stepen poznatosti ili opskurnosti, bilo da je u pitanju sastav ili izvođač kog slušaju milioni ljudi ili njih desetoro – velike su šanse da ćete moći da ih čujete u ovom gradu.

Čim sam dobila vizu za Veliku Britaniju, pre nego što sam kupila avionsku kartu, kupila sam svoju kartu za koncert. U pitanju je bio koncert benda Keane, koji ove godine obeležava 20 godina od objavljivanja njihovog najpoznatijeg albuma Hopes and Fears. Osim što je Keane jedan od bendova koji do sada nisam imala priliku da čujem, ovaj koncert je za mene bio poseban, jer je u pitanju bend koji me podseća na London. Zapravo, kada sam prvi put bila u Londonu, pre skoro petnaest godina, prvi put sam čula za ovaj bend, i to za album Hopes and Fears. Strašno mi se dopao, i tri nedelje sam provela slušajući njihove pesme i valjda zbog toga, zvuk tog benda ostao je u glavi kao zvuk koji me podseća na London. Oni i glas Damona Albarna. I to je bio poslednji koncert koji sam odslušala pred odlazak za Srbiju, pa je simbolika bila nekako još intenzivnija, da njihovim nastupom zatvorim svoju koncertnu sezonu u Velikoj Britaniji.

Prvi bend koji sam slušala je bio Beach Fossils, tri dana nakon što sam stigla u London. Pre nego što sam došla u London instalirala sam Dice, aplikaciju za koncerte, žurke i različite događaje, koja služi kao kalendar događaja, personalizovan prema tvom ukusu i interesovanjima, ali i kao platforma za kupovinu karata (eto biznis ideje za Beograd i Srbiju). Iako sam baš želela da čujem ovaj bend, karata kada sam naišla na događaj nije bilo, ali uvek postoji opcija da se prijavite na listu čekanja. Na moju veliku sreću, na dan koncerta stigla mi je notifikacija – vaša karta je dostupna, možete je kupiti u narednih sat vremena. Koncert je bio zakazan za 19 sati u Camden Town-u, iconic rok kraju Londona koji je poznat po mnogo čemu, između ostalog i statui Amy Winehouse i kafiću u kojem je ona radila.

S ozbirom na to da nisam do tada išla na koncerte u Londonu, došla sam tačno na vreme – kakva greška! Prostor se nalazio u podrumu, tako da nisam imala internet, a pregrupa je nastupila od 20 sati, tako da sam sat vremena tumarala po istom ispijajući pivo (jedno, jer sam želela da budem napred, što bliže bendu, a ako popijem više, piškiće mi se, pa neću moći da se iskobeljam). Predgrupa je bila osrednja, a ja sam, s ozbirom na to da je Beach Fossils jedan od million indie bendova moje Liked Songs Spotify liste (koji dugo nisam slušala), pomislila da je predgrupa – grupa. Na moje ogromno olakšanje, na kraju nastupa, frontmen je izjavio: Hvala Beach Fossils-ima što su nas pozvali na ovu turneju da budemo predgrupa, a meni je momentalno pao kamen sa srca. Nakon 15 minuta na bini je bio bend koji znam, čijih zapravo pola pesama znam, i uopšte nisam mogla da shvatim kako je došlo do tolike zbunjenosti da sam mislila da je predgrupa – grupa. Valjda jer sam tek došla, sve mi je bilo novo, pa sam i prva došla na koncert, u 19.00 što više nikada nisam uradila. Nastup Beach Fossils-a je bio jedan od boljih koje sam ikada slušala, i savršeno je nagovestio šta od koncerata u Londonu može da se očekuje – dobra organizacija, vrhunski muzičari, i ništa manje, fenomenalno ozvučenje – u koji god prostor da odete.

Od tada, do kraja svog putovanja, odslušala sam sigurno više od 10 izvođača, između ostalog Kaiser Cheifs-e, Altin Gun, Silver Twin, Dirty Old Brasstards, Dirty Nice, BEL, Libertines, Keane, kao i gomilu blues i jazz sastava. Jedini koncert koji sam propustila je koncert benda FEET, jer su nastupili istog dana kada i Libertinesi, koje ipak više volim i duže slušam, a i FEET je mlad bend, biće još prilike, a dokle će Pete Doherty izdržati, pitanje je.

Svaki nastup je bio bukvalno spektakl za sebe. Kaiser Chiefs je bend od kojeg nisam mnogo očekivala, a koji je uživo neverovatno dobar. Frontmen benda je toliko lud, da svojom energijom u potpunosti vodi ceo nastup – do kraja koncerta ostao je apsolutno bez glasa, a ja sam ga čak dotakla za ruku, s ozbirom na to da je trčao kroz publiku i prošao pored mene.

Dirty Nice je najslađi indie bend koji postoji na planeti zemlji, čiju sam ploču kupila posle koncerta. Frontmen benda je potpisao i napisao mi neku simpatičnu poruku, ali me je potpuno oborila njegova stidljivost dok sam mu pričala kako mi je njihov singl This is gonna hurt na repeat-u već godinu dana, i ne mogu da ga se zasitim. Altin Gun je samo Altin Gun, fenomenalan sastav, kao i Libertines, koji su toliko dobri uživo i koje toliko dugo slušam da sam sve vreme razmišljala – bože mili, je li moguće da sam ja ovde?

BEL sam slušala u najlepšem koncertnom prostoru u kojem sam ikada bila – KOKO, a Silver Twin i Dirty Nice u malom klubu u kojem je bilo oko 100 ljudi – prostor u kojem sam se osetila kao u svom prirodnom staništu.

Na žalost, na veliki broj koncerata na koje sam želela da odem nisam mogla, zbog činjenice da se karte za velika imena rasprodaju u milisekundi, pa sam tako ostala uskraćena za nastupe muzičarki koje obožavam, kao što su Faye Webster, Mitski i Sarah Kinseley. Ali, sigurna sam da će biti prilike da ih nekada čujem.

Koncert benda Keane je bio poslednji nastup na kojem sam bila, kao i najveći, u čuvenoj O2 areni. U pitanju je jedan od onih ultramasivnih koncerata u ogromnoj areni, koncerata koji su više spektakli nego koncerti. Pošto takvi koncerti uglavnom prilično i koštaju, naravno, kupila sam kartu zbog koje sam sedela „na plafonu”. Ipak, ozvučenje i nastup su bili toliko dobri, da čak ni činjenica da „visite na plafonu” ne predstavlja toliki problem. Keane je svoju publiku u svakom smislu maksimalno ispoštovao, od toga da su otpevali sve pesme sa svog najpoznatijeg albuma, do toga da je u pitanju bio koncert koji je zaista, zaista odsviran iz srca. I to se izrazito osetilo. I što njihov frontmen ima jedan od najboljih i najčistijih glasova ikada. Naravno, ceo koncert sam preplakala, da li zbog toga što mi je bila velika želja da ih čujem, da li zbog te simbolike, da li zbog tekstova koji su o promenama, odrastanjima, daljinama, ili najverovatnije – zbog svega toga. Cela hala orila se preko dva sata, i stvarno – iako veoma underrated jer je „mekan” bend, Keane je sastav koji treba obavezno uživo slušati.

Napustila sam London tužna zbog činjenice je ovogodišnja letnja sezona u gradu obeležena imenima koje bih izrazito volela da čujem uživo, a izdvojiću samo – Kings of Leon (koje sam slušala već, ali bih opet) i Arcade Fire (koji jaaaako želim da čujem). Neverovatna je privilegija provoditi vreme u gradu koji kulturološki nudi toliko toga i u kojem se osećate kao da ste u epicentru sveta. Posebno za ljude koji se lože na brit zvuk i indie (kao ja), London predstavlja svetsku prestonicu, Meku tih oštrih i nežnih zvukova. Što vam pogotvo postane jasno onda kada se vratite u Beograd i odete na koncert sa očajnim ozvučenjem – što je u 90% situacija slučaj.

A mogli bismo da budemo muzički centar Balkana za koncerte, kada bi se malo više truda uložilo. Mada, o tome sam već pisala. Tako da, za sada, dok se to ne promeni, možemo samo da se uzdamo u muzički turizam i povremene dolaske različitih izvođača u Srbiju. I, da se ne žalim, lepo je putovati zbog koncerata, mada, da budemo iskreni – bolje je imati opciju izbora, a ne da to bude jedina opcija. Ali valjda će se i to u nekoj budućnosti promeniti. Do tada, ideal i dalje ostaju London i njihovi savršeni koncertni prostori. Ne jer je trava „tamo negde” bolja, nego zato što se „tamo negde”, ovaj posao ozbiljnije radi – a nekad je potrebno da, bez okolišanja, pogledamo istini u oči.

Preporučeni tekstovi

40 godina davljenja

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora – Davitelj protiv davitelja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *