Prošle godine u ovo doba dobila sam koronu. U tom trenutku činilo se kao da su svi ljudi koje znam već prošli kroz tu golgotu, i, eto, desilo se da na red dođem i ja. Korona je ušla u našu malu redakciju, iako i dalje ne znamo zasigurno kako, i sve četiri koje smo radile zajedno u jednoj kancelariji, razbolele smo se u istom trenutku.
Tada, pre čak i manje od godinu dana, vakcina je predstavljala nedosanjani san. Činilo se kao da nikada neće stići, a da će, kada stigne, ona rešiti sve naše probleme. „Znači, ima da primim i pet vakcina ako treba“, „Prvi ću da stanem u red da se vakcinišem!“, „Neka me čipuju i triput ako treba“, bile su rečenice ljudi iz moje okoline koji su očajnički želeli da se što pre približimo povratku „normalnog“ (ako je ovde ikad išta normalno) života pre korone.
A onda je stigla vakcina i ploča se promenila. Ljudi su se podeli u dva nepomirljiva tabora, popularnim jezikom rečeno – na vaksere i antivaksere.
Prošle nedelje uvedene su i takozvane kovid propusnice. Ko ima kovid propusnicu, tačnije, ko se vakcinisao, ima prava na noćni život (iliti život posle 22h), a ko ne, nema. Ili, u slučaju beogradskog noćnog života, onaj ko nema propusnicu, kako smo mogli da vidimo na primeru prošlog vikenda, ima prava na izbacivanje, neproveravanje iste ili na lažnu propusnicu. Nisam epidemiološkinja, ali u moru mera koje su testirane u Srbiji u prethodnih godinu dana, ljudi pri komentarisanju nisu krili svoj „optimizam“ i sumnju da će nova mera: pod jedan – biti funkcionalna, pod dva – da se sprovodi kako treba. Internet je, naravno, čim je informacija o kovid propusnicama objavljena, eksplodirao. Nema ko nije podelio svoje mišljenje, kreativnu ideju za zaobilaženje mere i vakcinacije ili iskoristio priliku da se podsmeva „onim glupljima“ (ova kategorija odnosi se na oba tabora – bili su ismevani i vakcinisani, kao i vatreni borci protiv ove vrste zdravstvene zaštite). Nova mera omogućila je da ponovo u prvi plan izbiju sve razlike koje postoje u našem društvu, što je tema po kojoj nismo posebni, jer razlike postoje u svakom društvu, ali jeste tema o kojoj moramo da razgovaramo.
Prepreku za razgovor o ovakvim temama, ali i o pravilnom razgovaranju o svim predloženim merama predstavljaju ili osuđujuća ili manipulativna – a svakako agresivna klima u medijima, ali i odnos države, mada i sveta, prema društvenim naukama, koje su praktično proglašene za nepotrebne i prevaziđene, kao i odnos države prema svim anti-kovid merama.
U zemlji u kojoj je medijska i informaciona pismenost, što bi moja baba rekla, „poslednja rupa na svirali“, ne treba da nas čude ekstremne razlike ili, bolje rečeno, polarizacije u stavovima različih ljudi po pitanju vakcinisanja i različitih mera protiv virusa korona. Lažne vesti koje su u prethodnih godinu i po dana buktale po internetu, zaista su pokazatelj moći savremenog novinarstva i dometa njegovog uticaja na ljudske živote i životne odluke ljudi. Pojedine su takva „remek dela“ da im je teško odoleti i ne poverovati u njih – pa ni ne čudi što se toliki broj ljudi oseća zbunjeno i nesigurno i što nisu sigurni šta je za njih pravi korak. Sa druge strane, ni država nije baš zablistala na ovu temu sa merama koje su određene vremenskim odrednicama i deluju neozbiljno (pošto virus gubi svoju moć širenja posle 22 časa?), a ni nacionalne ikone (kao što je slavljeni Nole) koje daju svojim autoritetom za pravo ljudima da sumnjaju u modernu medicinu.
Upravo ovo je trenutak kada treba da shvatimo da promišljanje društva i uticaja različitih situacija na društvo nije nešto što je prevaziđeno, već nešto što nam je preko potrebno. Savremeni svet izrazito je kompleksan i komplikovan, izvora informacija više je nego ikada, a lažne vesti i pseudonauke ozbiljna su pretnja egzaktnim naukama. U tom svetu, kako bismo nastavili ka razvoju sve edukovanijeg društva koje je sve „naprednije“ (uslovno rečeno), potrebno je prisetiti se ove činjenice. I ne dozvoliti da srljamo u teror neznanja, koje je, čisto da se, takođe, podsetimo, odlična politička i kapitalistička manipulativna strategija za oduzimanje moći običnom građaninu da oblikuje svoj život.
Zato, tema kovid propusnica (koliko god mera bila delotvorna ili ne – videćemo!), ne treba da bude novi prostor da se „pljune komšija“, nego da se preispitaju načini na koje se sve mere, i, na kraju krajeva, opasnost virusa i vakcinacija kao vrsta preventive komunicira. Jeste da sve ovo predugo traje, da su ljudi izgubili strpljenje, da je svima više muka od cele situacije – ali iskaljivanje besa, pogotovo u virtuelnom prostoru, na nepoznatim ljudima, jer su drugačiji, ne vodi nikuda. Konstruktivan razgovor vodi. I pravilno komuniciranje razloga zašto je potrebno vakcinisati se, kao i kako možemo razviti kolektivan imunitet koji može da utiče da virus više ne upravlja našim životima. Jer, uprkos protestima, šalama, forama, lažnim propusnicama, merama uslovljenim vremenskom odrednicom i lažnim vestima, ono što je izvesno jeste da tek kada stvarno većina stanovništva ili bude vakcinisana ili preleži koronu (ne preporučujem) možemo doći do nekog stepena kolektivnog imuniteta. I tek tada se možemo vratiti normalnim životima – ako je ovde išta normalno (evo, danas je Beograd ponovo najzagađeniji glavni grad na svetu, ali to je tema za neku narednu kolumnu). Što bi rekao naš zamenik gradonačelnika – i to je tako.
0 Comments