Oduvek su me fascinirali ljudi koji kažu da se razumeju u politiku. Za mene, politika je polje sa previše nepoznanica, previše kontradiktornih faktora i interesa, da bih mogla da kažem da u potpunosti razumem brojna politička zbivanja. Imam jednog prijatelja koji je prati daleko više od mene, pogotovo spoljnu politiku, pa ga s vremena na vreme pitam da mi da savremeni presek zbivanja. Pri svakom njegovom objašnjavanju, ili da kažem – mini-predavanju, koju god situaciju da izaberemo, ona nikada ne počinje od savremenog trenutka – uglavnom se vraćamo nekoliko decenija, čak i vek unazad, kako bi savremeni kontekst imao smisla. I uvek je tako nešto preko potrebno, koja god da je priča u pitanju.
U savremenom svetu, imati celovitu, zaokruženu sliku o različitim političkim procesima i dešavanjima praktično je postalo nemoguće zbog različitih ideoloških i uređivačkih politika svetskih medija koji iste događaje predstavljaju na potpuno različite načine, kao i zbog mora lažnih vesti koje svakodnevno dopiru do nas, najviše putem društvenih mreža. Da biste bili informisani o različitim dešavanjima, praktično bi bilo potrebno da pratite neću reći sve medije, ali sigurno desetine različitih, pa čak ni tada ne biste mogli da imate uvid u ono što je objektivna istina. Ako tako nešto, pogotovo kada je politka u pitanju, uopšte i postoji.
Upravo zbog toga veliki broj mladih izbegava da se informiše. Kome verovati, šta pratiti i kako prepoznati šta je istina, a šta je laž? U poslednjih par godina, nažalost, svedočimo sve većem porastu desničarskih narativa i sukoba, kako oružanih, tako i verbalnih, te je pratiti medije postalo sve teže. Sve je teže svakodnevno se buditi uz slike nasilja, snimke uplašenih ljudi, informacije o broju stradalih i snimke onih koji ostaju iza njih. A ovih dana zaista ih je previše.
U trenutku kada se istorija dešava, jako je teško uvideti koje su to „dobre“, a koje „loše“ strane. One tek kasnije, kada zlodela postanu toliko velika i očigledna da pred njima ne može da se žmuri, i kada krici žrtava postanu glasniji od interesa onih koji upravljaju svetskim poretkom, postaju jasnije i tek tada možemo videti ko je bio nasilnik, a ko žrtva. Ipak, retko kada je situacija crno-bela, jer su, kao što smo već na početku i sami rekli, politički konteksti i sukobi izrazito kompleksni i kada mislite da znate sve, uvek postoji neki faktor za koji nikada nećete saznati.
Ipak, postoji granica između onoga što je sukob i onoga što je nasilje. Sukob zahteva dve očigledno sukobljene strane. Nasilje dolazi od strane jedne. Kada moć jedne strane nadjača drugu i kada ne postoji reciprocitet, sukob se pretvara u nasilje. Kada su žrtve napada na terorističku grupu nedužna deca, to se zove nasilje. Kada neko izgubi osnovne potrepštine za život i kada neko sebi da za pravo da drugome oduzme osnovna ljudska prava, to se zove nasilje. Kada se sistemski sprečava doniranje pomoći ljudima kojima su ugroženi životi, ni krivima ni dužnima, jer su igrom slučaja na određenom mestu sveta, to je nasilje. I o tome je beskrajna sramota ćutati.
Za određene situacije, nažalost, nijedan jezik na svetu ne poseduje reči kojima bismo mogli da ih verodostojno okarakterišemo. Jer kako okarakterisati situaciju u kojoj se procenjuje da je u roku od mesec dana u jednoj državi ubijeno preko 3.400 dece? Kako okarakterisati situaciju u kojoj neko nekome drugome gasi struju i vodu i bombarduje ga svakodnevno? Kako okarakterisati države koje su glasale protiv pružanja humantirane pomoći jednoj državi? Kako verovati medijima koji biraju strane i ne izveštavaju, već lobiraju? Kako opisati svet u kome se toleriše, gleda i uživo prenosi ubijanje i ne staje se na kraj nasilju? Kako ćemo tek opisati one koji će kasnije monetizovati priče o žrtvama kroz filmove, serije i seminare o ljudskim pravima? One koji će, kada sve ovo bude gotovo, preuzeti uloge spasitelja? Nekada reči stvarno nemaju dovoljnu težinu.
U svetu u kakvom živimo nikada ne postoji stoprocentno dobra ili loša strana. To je previše bajkovit konstrukt. Svet je daleko više siv nego što mislimo, a kada su u pitanju sukobi ne postoje strane, postoje kalkulisani interesi. I to je već prastar i izrazito jasan model funkcionisanja političkog sveta. Ali, uprkos dobrim i lošim stranama, postoji nešto što se zove nehumanost. Postoji nešto što se zove zločin protiv čovečnosti, čin tako očigledan da, kada nastanu takvi zločini, koncept strana postaje suvišan. Tada je važno podsetiti se šta to znači biti čovek. Tada je važno podsetiti se da svaka osoba na svetu zaslužuje pravo na život i osnovna ljudska prava. Tada je važno shvatiti da smo svi ljudi, a ne neki više od drugih. Jer ako se to ne desi, onda ceo svet u kome živimo neće oprati nijedna reč, nijedno delo, nijedno opravdanje što smo prestali da budemo ljudi i dozvolili da žmurimo onda kada se ne sme žmuriti. A to se već nemalo puta dešavalo.
Strašno je informisati se o političkim zbivanjima ovih dana. Strašno je čitati o žrtvama. Strašno je pratiti razvoje sukoba. Strašno je misliti o ugroženim životima. Strašno je misliti o političkim interesima koji nemaju oči za ljudski život. Strašno je teško reći išta na ovu temu. Ali, ma koliko reči bile slabe, ne preostaje nam ništa, osim da govorimo. I da se, zaista, nadamo da će biti bolje. Tačnije, da ćemo, makar, biti ljudi.
0 Comments