fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Skrinšot: Tišina

U osnovnoj školi Vladislav Ribnikar juče je ubijeno osmoro dece i jedna odrasla osoba, a iza njih, u gomili glasova koji se prepliću ostaje samo - tišina
Piše: Marina Zec

4. May 2023

Ne znam uopšte kojim rečima da započnem ovaj tekst. Jedino naslovom koji ostavlja bez reči, koji je juče obeležio i Beograd i Srbiju, a koji glasi:

„Pucnjava u osnovnoj školi u Beogradu: MUP potvrdio da je ubijeno osmoro dece i radnik obezbeđenja“.

Ovo je jedna od onih neverovatnih situacija koje ne deluju kao da pripadaju stvarnom životu, već kao da jedino mogu da pripadaju filmu. Jedna od situacija koje toliko izmeštaju iz svakodnevice, stopiraju sve druge aktivnosti, sve druge teme, sav život koji se dešava. Jer, neko je juče izgubio život. I to ne neko, nego osmoro dece. Sedam devojčica i jedan dečak. Osmoro đaka koji su juče, kao i bilo kog drugog dana, otišli bezbrižno u školu. I njihov školski čuvar.

Od trenutka kada se desila pucnjava, do sada, mediji su iz trenutka u trenutak objavljivali nove informacije, a održane su i konferencije za javnost. Svaka informacija zvuči strašnije od prethodne, ali je realnost da je u pitanju, zasigurno, kompleksna situacija o kojoj ne znamo mnogo, a pitanje je da li ćemo i saznati. Nažalost, ključna reč koja lebdi nad čitavim slučajem jeste – nasilje. I to je nešto što ne pišem olako i ne odnosi se samo na čin nasilja koji se dogodio juče u školi Vladislav Ribnikar.

Ne znam kako je do toga došlo, i možemo tražiti (i naći) milion uzroka, ali ono što je činjenica jeste da smo postali sistemski naviknuti na nasilje. Možda nismo baš navikli, možda je ta reč previše jaka, ali u Srbiji, nasilje se toleriše, ili još gore, u određenim situacijama, podrazumeva, ili najgore – promoviše i glorifikuje. Obratite pažnju na naslove novina koje se prodaju na trafikama. Svakog dana, osnovni motiv skoro svake naslovne strane jeste – nasilje. Televizije sa državnom frekvencijom potenciraju, verbalo ili fizičko – nasilje. Senzacionalizam koji se dobro prodaje i koji je stalno u potrazi za novim činom nasilja, praveći od njega „uzbudljvi triler“. Ali, nije nasilje samo prisutno u medijima, nasilje je postalo integrisano u našu svakodnevicu – u filmovima, u serijama, na društvenim mrežama, u saobraćaju, na ulicama, u javnim ustanovama i javnom govoru, u svakodnevnom ponašanju.

U takvom društvenom kontekstu, odrastaju neka deca. Neka deca, koja su bombardovana nasilnim sadržajima punim mržnje, neka deca, koja još uvek nemaju filter da prepoznaju sadržaje koji mogu negativno uticati na njih i koja nemaju kritički odnos prema njima. Neka deca, koja žive u državi u kojoj se nasilje dakle, toleriše ili glorifikuje, i koja i sama, počinju da ga glorifikuju. Deca koja, svesno ili nesvesno, od nasilnika prave heroje. Idole. Ljude na koje se ugledaju i čija ponašanja, kao i sva deca – oponašaju. Smatrajući da tako treba, jer im niko nije rekao suprotno. I ovde je uloga (i izazov) roditelja, i porodice, ključna.

A znamo svi da, i bez života u takvom medijskom okruženju, deca umeju da budu izrazito gruba i surova. I znamo svi da u velikom broju škola, ogroman problem predstavlja nasilje – dece nad decom, u poslednje vreme čak dece nad profesorima, ali i, da ne zaboravimo, i profesora i školskog sistema nad decom. U školama se, neretko dešava veoma ozbiljno, svirepo nasilje, koje najčešće prolazi apsolutno nekažnjeno i koje se ignoriše. Škole, višedecenijski, postaju prostori nasilja, što je problem o kojem se izrazito malo govori, koji se krije i zataškava – jer je školski sistem previše slab da uopšte pravilno funkcioniše, a kamoli da se bavi ovoliko kompleksnim problemom. Iako njegovo zanemarivanje može imati (i sigurno će i imao je do sada) izrazito ozbiljne posledice.

Ono što predstavlja još veći problem, jeste što su i odrasli ljudi podložni uticajima života u takvoj kulturi i u takvom medijskom okruženju. Baš tako, pre tri dana sam bila na druženju na kome se potegla tema legalizacije posedovanja oružja, tačnije pitanje – da li je dobro da svako ima pravo da drži oružje u kući i da može da ga koristi? Jedna od onih tema koje uvek imaju potencijal da ležerni razgovor pretvore u ozbiljnu svađu. Naravno, bilo je suprotstavljenih stavova, jer uvek postoje argumenti za opravdavanje posedovanja oružja, kao što su – „štitim svoju bezbednost“, „otkud znaš šta može da se desi“, „veruj mi tako bi svi bili bezbedniji“. Iako je veoma jasno i izvesno – ne, niko ne bi bio bezbedniji i ne, nema nikakve potrebe da gradimo društvo koje se temelji na stalnom strahu od drugog, stalnoj potrebi da od nekoga treba da se odbranimo. Na potrebi da nad nekim dominiramo. Na toleranciji prema korišćenju vatrenog oružja. Zbog čega bi iko želeo da živi u društvu u kome je potrebno da svako poseduje vatreno oružje i još gore, zalagao se za tako nešto?

Ako malo razmislimo, do ovakvih stavova, nažalost, dovodi tolerancija prema nasilju. Usled naviknutosti na njenu sveprisutnost čak i odrasli postaju zbunjeni pred svetom u kome žive, toliko zbunjeni da ne razmišljaju dovoljno ozbiljno i duboko o stavovima koje zastupaju, kao i o posledicama koje ti stavovi mogu da nose. Ili je, još gore, postojanje takvog stava vođeno nečijom osornoću i potrebom za dominacijom? O tome ne mogu ni da razmišljam.

Pa, da podvučemo, zbog čega ne bi trebalo da bude dozvoljeno privatnim licima da poseduju oružje? Zbog toga što, da jedno privatno lice nije posedovalo pištolj, kome je mogao da pristupi jedan dečak, osmoro đaka iz Ribnikara i njihov čuvar bi danas bili živi. Da jedno privatno lice nije posedovalo pištolj, koji god da je bio razlog da jedno dete dođe na ideju da pištoljem povredi ili ubije drugu decu, tako nešto ne bi bilo moguće. Da nije bilo jednog pištolja, za decu iz Ribnikara bi jučerašnji dan bio samo jedna obična sreda u školi, prvi dan posle prvomajskog raspusta. Pa ako je sve što se juče desilo bilo omogućeno zbog pristupa jednom pištolju, tačnije ako je to posledica posedovanja jednog komada vatrenog oružja u kući – kako je moguće da uopšte neko pomisli da je dobra ideja da ono bude opšte dostupno? I da je u redu da svako, u svakom trenutku, može da ga upotrebi? Tako nešto je sa razlogom, i to debelim – zakonom zabranjeno. A ovaj slučaj je nažalost, veoma jasna ilustracija toga zašto bi trebalo i da bude.

Sigurna sam da je pozadina jučerašnje tragedije veoma kompleksna, i ne mogu ni da zamislim kakav strah sada imaju deca koja su juče otišla u školu i doživela da jedan od učenika upuca desetinu njihovih drugara, njihovu nastavnicu, njihovog školskog čuvara. I da zbog toga osmoro njihovih drugara, tačnije jedan drugar i sedam drugarica, kao i školski čuvar, izgube život. Ne znam kako će se porodice dece koja su juče ubijena, i povređena, oporaviti. Ne znam kako će oporaviti ni deca koja idu u ovu školu i kako će ponovo, bez straha, u nju uopšte kročiti. Ne znam kako će se zaposleni u ovoj školi i njihove porodice oporaviti. Izražavam iskreno saučešće svim porodicama pogođenih. I unapred mi je žao jer ćemo , nažalost, u narednim danima biti bombardovani senzacionalističkim sadržajima, zloupotrebama nad pravom na privatnost i dostojanstvo ličnosti, zbog toga što će mnogi mediji zalaziti nepotrebno u privatnost porodica pogođenih tragedijom. Žao mi je i zbog činjenice da je izvesno da se će i političari uplesti ne bi li izvukli koji dodatni poen. Umesto da ova situacija bude jedan crveni alarm, šamar realnosti koji nam kaže – ne možemo više ovako.

Moramo da biramo jedni druge. Moramo birati međusobno poštovanje. Moramo da biramo empatiju, saosećanje, solidarnost. Ne smemo da popularišemo nasilje kao vid zabave. Ne smemo da biramo mržnju i ne smemo da biramo ignorisanje realnosti u kojoj živimo. Moramo, moramo da obratimo pažnju na našu decu i na sadržaje kojima su oni okruženi. Moramo da pričamo sa našom decom i da ih učimo kako da budu saosećajni, dobri ljudi. Moramo stati na kraj ovom začaranom krugu nasilja u kojem živimo, između svakodnevice, medija i institucija, jer stvarno, bez ikakve šale – postaje prekasno. Ovim tempom, neće nas dočekati nikakva sci-fi apokalipsa, već ćemo najveća pretnja biti sami sebi. A uvek imamo mogućnost za preokret. Ako ništa, makar danas, makar ove nedelje. Iz poštovanja prema svim jučerašnjim žrtvama koje ničime nisu zaslužile ono što im se desilo. I što, nikako, nije smelo da se desi. Ne u jednoj školi, koja treba da bude zona bezbednosti za decu, prostor gde ona mogu da budu ono što jesu – deca. A što je nešto što je juče, svim đacima osnovne škole Vladislav Ribnikar, oduzeto.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *