„U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.”
Navedeni paragraf citiran je iz člana 50 Ustava Republike Srbije o slobodi medija. U stvarnosti, nažalost, zvuči kao loše ispričan vic, pa, shodno tome, nije ni smešan. No, da nastavim.
Povod za ovaj tekst bila je panel diskusija portala „Mašina“ pod nazivom „Kakve medije hoćemo?“ održana 24. aprila u Impact Hub-u, mada, kao nekome ko izučava novinarstvo i bavi se time, povod može da bude i svakodnevni pregled vesti (bliži se Svetski dan slobode medija, pa će biti više reči i na tu temu).
Ko je propustio da prisustvuje istoj, mogao je da otvori „Danas“ i pročta izjavu državnog sekretara Ministarstva kulture i informisanja Aleksandra Gajovića koja glasi: „Ako kažete da mediji nisu slobodni, znači da su mediji zarobljeni. Ko je to zarobio medije? Ko ih to drži zarobljene? Privatizacija medija u Srbiji je završena 31. decembra 2016. godine. Svi mediji su potpuno slobodni.“
Ima onih koji će biti saglasni sa ovom izjavom, jer, uz „Danas“postoje druga glasila koja održavaju iluziju da slobodni mediji postoje. Međutim, ako se procentualno izvede računica onih koji se informišu putem ovih medija, doći će se do cifre koja je poražavajuće niska u odnosu na one kojima je izvor informacija neka druga vrsta glasila (mislim na određene televizije sa nacionalnom frekvencijom) ili bilo koja tabloidna novina. U prilog ovome govori i činjenica da su Reporteri bez granica zabeležili pogoršanje slobode medija na Balkanu, gde se Srbija nalazi na 90. mestu.
Srbija je pala za 14 mesta, najviše zbog porasta nasilja nad onima koji su tokom protekle godine izveštavali o korupciji.
Gajović je objasnio da su Reporteri bez granica izneli godišnji izveštaj na osnovnu nekih paušalnih informacija i dodao: “Jedini mediji koji nisu privatizovani su Politika i deo Večernjih novosti, od stotine drugih, zato što nisu postojali uslovi za privatizaciju. Tanjug je potpuno druga priča”, ne dajući dodatni komentar na nerešenu situaciju sa Tanjugom, koji zvanično ne postoji još od 2015. godine.
Suprotni stav ima profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević koja tvrdi da Srbija ide ka neliberalnoj demokratiji, s obzirom na indeks Freedom House-a, po kome Srbija od 2012. godine beleži konstantan pad.
Koristim priliku napomenem da u prilog njenom stavu govori i istraživanje fondacije Slavko Ćuruvija koje je deo projekta „Javni novac za javni interes – podrška inicijativama civilnog društva za interes javnosti“, zajedno sa BIRN-om i NUNS-om uz podršku Evropske Unije.
Anketirano je 177 medijskih radnika iz redakcija širom Srbije, koji su davali odgovore o svojim iskustvima sa pritiscima, ali i o uslovima u kojima rade. Gotovo tri četvrtine novinara u Srbiji, njih 74 odsto, smatra da postoje ozbiljne prepreke za ostvarivanje medijskih sloboda ili da uslovi za to uopšte i ne postoje, a da pritisci dolaze sa svih strana: od strane organa vlasti, predstavnika političkih partija, oglašivača, ali i urednika.
Prezentacija istražvanja: https://www.slavkocuruvijafondacija.rs/wp-content/uploads/2018/02/Kontrola-i-sloboda-medija-Prezentacija-Slavko-Curuvija-fondacija.pdf
Sažetak istraživanja: https://www.slavkocuruvijafondacija.rs/wp-content/uploads/2018/02/Kontrola-i-sloboda-medija-Kljucni-nalazi-Slavko-Curuvija-fondacija.pdf
Uslov da bi se ovo istraživanje uopšte sprovelo, bila je anonimnost ispitanika, gde dolazimo do ključnog pitanja: ako su mediji u Srbiji zaista slobodni, čega se to onda novinari plaše?
Paradoksalno, živimo u državi koja ima dobar zakon o medijima. Institucije su te koje, po običaju, zakazuju. Zakon postoji da bi se kršio, kaže stara narodna. U teoriji, meni niko ne brani da odem na konferenciju za štampu i postavim pitanje. U praksi, ja na takvoj vrsti pseudo-događaja nemam šta da tražim jer je izvesno da, ako uopšte i uspem da postavim pitanje, odgovor neću dobiti, ali ću zato gotovo sigurno dobiti epitet izdajnika, stranog plaćenika ili nekoga ko je protiv Srbije,a, gle čuda, po vokaciji bi trebalo da radim u interesu građana. Da se razumemo, nije ovo problem koji se javio preko noći. Istraživačko novinarstvo je uvek bilo označavano kao nepoželjno. Suština leži u nemogućnosti plasiranja sadržaja širokim narodnim masama u 2019. godini, u 21. veku, u digitalnoj eri koja bi trebalo da podrazumeva tako nešto.
“Nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom ne izveštava o onome što se stvarno dešava, dok su većina novina tabloidi, a radijske stanice su muzički programi, koji su ispresecani glavnim vestima koje se svuda ponavljaju. Velika je tenzija i velika je ekonomska nesigurnost. Novinari su kao i većina stanovništva siromašni, i kao ekonomski zavisni, prosto gube mogućnost da budu nezavisni. Zato su lako podložni cenzuri i autocenzuri“, istakao je Željko Bodrožić, predsednik NUNS-a.
Stoga, šta nam preostaje? Nada. Želja da se jednog dana situacija promeni. Trud novih generacija da poboljša degradiranu sliku novinara. U suprotnom će reč novinar označavati ništa drugo do piskarala iz dela Stevana Sremca koji se prodaje za sifon belog i pola kila jagnjetine, samo će danas to biti parče hleba i konzerva paštete.
Naslovna fotografija preuzeta sa sajta:https://volimpodgoricu.me/2016/05/05/cenzura-medija-pred-ustavnim-sudom/
0 Comments