Ispravljamo regionalne kosmičke nepravde zapostavljenosti slovenačkih muzičara u domaćim medijima – upoznajemo vas sa najzanimljivijim predstavnicima scene, u prvom tekstu iz serijala slovenački novi, novi val: bendovima MRFY i Koala Voice i reperom/treperom/all-in-one muzičarom Tsujigirijem.
Pre nekih pet godina, baš u ovo neko doba, probudila me je alarmantna i dramatična poruka ortaka: „Prestani šta god da radiš i poslušaj ovo, imamo novu omiljenu muzičarku!“. Ta muzičarka je bila Kukla, jedinstvena muzička pojava na Balkanu, koja je, doduše, sad u pogledu muzike na stand by-ju. Istog dana otkrili smo i Matter, za koji najsigurnije tvrdim da je najinovativniji i najautentičniji rep/trep sastav na ovim prostorima. U godinama koje su usledile otkrivala sam sve više i više muzičara sa slovenačke scene, najrazličitijih žanrova, koji su se menjali i evoluirali, od indie-ja, do pop rock-a, avangardnog trepa, postpunk-a…
Diverzitet zvuka je možda i ključna reč kada je u pitanju nova slovenačka scena. Da li je ovaj diverzitet zasnovan na nasleđu nekadašnjeg novog vala 80-ih, odgovori će varirati od muzičara do muzičara. Deo njih se slaže sa tim, govoreći da su Pankrti, Buldožer ili Videosex uticali na njihov zvuk, dok se drugi ograđuju.
Neki od ovih mladih bendova i muzičara su tu i tamo nastupali u Srbiji, ali je skoro sve prolazilo „ispod radara” – na Exit-ovoj Fusion bini ili na Kišobranovim žurkama. Ipak, većeg maha, kao što su Svemirko ili Porto Morto ostvarili kod nas, nije bilo. Mislim da publika i u Srbiji i Hrvatskoj dosta propušta, jer je slovenačka scena zaista sjajna, kako u pogledu produkcije, tako i vizuelnom aspektu. Gomila spotova im je poput mini filmova, pogotovo oni koje je režirala Kukla (da, ona je i rediteljka) ili Urša Premik.
Toliko sam bila oduševljena njihovom scenom, da sam prilikom posete Ljubljani morala i razgovarati sa nekim od predstavnika. Tokom vrelog junskog popodneva sastala sam se sa ekipom iz MRFY-ja, pevačicom Koala Voice-a i reperom Tsujigirijem i pričala o raznim temama.
MRFY
MRFY je, pa, sada već crossover bend sa bazom u indie i psy rock zvuku. Ovaj bend iz Novog Mesta, koji je aktivan od 2017. godine, čine pevač i tekstopisac Gregor Strasbergar, basista Lenart Merlin, gitarista Tomaš Župančić i bubnjar Rok Klobučar. Nedavno su izbacili drugi po redu studijski album Use, na kom su napravili pravi mini eksperimentalni zaoket, za razliku od prvenca Story iz 2018. godine.
Melodijski veseliji, nešto infantilniji, novi album donosi pregršt pesama, sa dozom autoironije. Takođe, Rok i Lenart su izbacili solo numeru pod nazivom Skuter, koju obavezno morate čekirati, prava slatka letnja poslastica.
„Teško je reći da smo mi sad na turneji, jer su u pitanju vikend koncerti i festivali. Sa novim albumom smo došli na jedan novi nivo i to pokušavamo da prikažemo i na live nastupima, da se to čuje i da se to vidi”, ističe Gregor.
Izbacili ste nedavno i spot za numeru sa novog albuma San Francisko. Sve u vezi sa tom pesmom mi deluje autoironično, počev od autotjuna i krilatice #badvibesonly.
Gregor: U pitanju je provokacija, malo smo se zezali sa modernim pristupima svetu i življenju. Ljudima koji inače slušaju muziku sa autotjunom, ova pesma će se sigurno svideti, a oni koji ne slušaju, znaju da je provokacija, znaju ko smo mi. To je i poenta našeg benda – da možemo sve da radimo, nemamo nikakvih granica u našoj kreativnosti i inputu i autputu. Sviđa mi se što smo takav bend da možemo sve raditi, nismo ograničeni.
Zvuk vam je vremenom evoluirao. Da li misliš da je eksperimentisanje prirodni evolutivni tok jednog benda i da li bez toga nema nekog napretka?
Gregor: Prvi album je bio više u određenim okvirima, a sada smo eksperimentisali i otvorili sva vrata. Svaki artist, kada nešto izbacuje, to mora biti sveže, jer, ako napraviš jedan album, a nakon toga izbaciš isti takav zvuk nakon tri godine, nisi ništa napravio. Bitno je da se razvijaš kao muzičar i kao ceo bend.
Odakle dolazi sve to, da li vam je lakše da pišete pesme kada ste u down-u ili kada ste srećni?
Gregor: Najbolji smo kada imamo dobar vajb, kada imamo dobru energiju i zezamo se. Tada se magija događa. Ne treba previše da se razmišlja, jer je sve igra, kao deca kada se igraju, samo idemo, idemo, idemo. Imamo puno jam session-a, puno sviramo, dugo se znamo. To je najbolji deo, kada nešto napravimo i onda samo ludujemo oko toga, i nikad se ne zaustavljamo kada se to dogodi.
Šta vam je bio najluđi momenat na koncertu, stage diving ili?
Rok: Gregor je to dva puta uradio.
Gregor: Da, mogao sam da skočim jer su tri visoka ortaka stajala u prvom redu, pa su mogli da me iznesu (smeh).
Rok: Nekada je publika luda, pa i mi ludujemo. U Križankama smo imali nastup i 3000 ljudi iz publike je pevalo našu numeru Prjatučki, bilo je sjajno.
Tsjurigiri
Nakon razgovora sa delom ekipe MRFY-ja, razgovarala sam i sa Gregorom Kocijančićem, poznatijim pod nazivom Tsjurigiri. Novinar i muzičar, Tsjurigiri blisko sarađuje sa trep sastavom Matter, praveći unikatne bitove i liriku. Pop kultura je imala velikog uticaja na njegov rad, a pre par meseci izbacio je album prvenac Harakiri, za slovenački lejbl КАФАНА (i da – ćirilica je hipstersko pismo u Sloveniji). Jedan od predvodnika alternativnog hip-hop, elektro, ali i džez talasa u Sloveniji, Gregor je, pored solo Tsjurigiri projekta, bio i frontmen sastava Your gay thoughts.
„Bio sam DJ, pravio sam muziku, a studije kulturologije sam upisao jer je lak faks (smeh). Imao sam dosta slobodnog vremena za pravljenje muzike. Kasnije sam počeo da se bavim novinarstvom i to je super kombinacija, jer – između ostalog, najviše je u vezi sa kulturom – pišem i muzičke i koncertne kritike. Kopam za svežim zvukovima, ne samo kao muzičar, nego i kao muzički novinar, tako da su ti svetovi vrlo kompatibilni“, rekao je Gregor.
Kako je tebi izgledao period tokom pandemije, da li si uspevao da praviš muziku?
Gregor: Da, da, dosta vremena sam provodio sa momcima iz Mattera i pravili smo muziku, s obzirom na to da je bio karantin, i ništa drugo nismo mogli da radimo, da nastupamo, itd. Tako se i ovaj moj side projekat Tsjurigiri rodio. Inače je u pitanju japanska reč, zvuči kjut, ali je značenje super brutalno – to je stara samurajska reč i znači isprobavanje nove katane (mača) na nasumičnim prolaznicima u noći na raskrsnici.
Prošle godine u novembru izbacio si album Harakiri. Kako je izgledao taj kreativni proces?
Gregor: Bio je čudno, jer smo sa bendom Your gay thoughts pravili muziku čija je lirika na engleskom, i uvek sam mislio da se najbolje izražavam na ovom jeziku. Onda sam napravio prvu traku sa Matter na slovenačkom i zvučalo je zaista dobro. Takođe, moj otac Gorazd Kocijančić je filozof i poeta i piše sjajnu poeziju. Počeo sam inkorporirati neke elemente iz njegove poezije u moju liriku. To smo Matter, odnosno Better i ja radili i sa albumom Testament ljubezni. Za sve pesme smo crpeli inspiraciju iz poezije mog oca. Isto je i sa mojim prvim albumom. U neku ruku, bio je poput porodičnog projekta (smeh). Album Harakiri je isto povezan sa Matter-om. Luka iz Matter-a mi je pomogao oko nekih bitova, kao i sa produkcijom. Takođe, hrvatski producent Shao je sjajan producent i on mi je pomogao oko miksovanja i masteringa.
Svakako, sa ovim albumom sam imao potrebu da pokažem ljudima šta zapravo radim, morao sam da izbacim solo projekat.
Numeru „Nepoznata žena“ izbacio si na srpsko-hrvatskom. Da li smatraš da je premošćavanje te jezičke barijere zapravo neophodna stvar za regionalni uspeh?
Gregor: Pesme koje smo radili na srpskom nisu bile iz pragmatičnih, biznis razloga, već je jednostavno došlo spontano. Dario iz Matter-a je iz Bosne, Tunja ima hrvatske korene, svi pričaju bhs jezik tečno. Snimili smo gomilu muzike na srpsko-hrvatskom, ali nikad nismo objavili, iskreno – ni ne znam zašto. Na neki način, taj apsurdistički, gotovo ludistički poetski izražaj od Matter-a, koji je prisutan i u našim kolaboracijama, apstraktan je i teško ga je prevesti na neki drugi jezik, a pritom da bude u tom duhu. Fora je što je velik broj slovenačkih muzičara tek odnedavno krenuo da snima muziku na slovenačkom. To pre nije bilo tako. Snimalo se na engleskom i to je bio nekakav standard. Sada je na udaru taj talas snimanja muzike na slovenačkom i to mi je drago.
Posle priče sa Gregorom Kocijančićem, otišla sam do Kino Šiške (kulturnim epicentrom Ljubljane) na koncert Thundercat-a, ali i razgovor sa Mancom Trampuš, pevačicom i gitaristkinjom benda Koala Voice. Možda i najveći slovenački indie punk bend, Koala Voice iza sebe ima četiri studijskih albuma. Nastali su 2014. godine u Kisovecu, a članovi su, pored Mance, i Miha Prašnikar, Domen Doc Holc i Tilen Prašnikar. Snimaju na slovenačkom, engleskom i srpsko-hrvatskom.
„Cela scena u Sloveniji je evoluirala, 2014/2015. godine je počeo taj slovenački new wave i mi smo bili na početku ovog new wave-a. Lepo i dalje svi to vozimo. Naš zvuk se promenio, jer smo malo odrasli, ali smo ipak i dalje zabavni, nismo in the box“, govori Manca.
Koala Voice – Manca
Koliko je bitno da muzičari neguju unutrašnje dete, bez obzira na to koliko imaju godina?
Manca: Veoma je bitno da ne zaboravimo na taj dobar unutrašnji osećaj, da je muzika feel good izraz. Prva pesma na poslednjem albumu Plata počinje stihovima „Samo igramo se dok ne umremo“. To je nekako kompletna logika svega, trebamo se igrati, sve ostalo nema veze.
Da li je moguće u Sloveniji živeti od muzike danas?
Manca: Mislim da je moguće, nije to baš rich life, ali može. Ja radim i druge stvari koje su u vezi sa muzikom, u teatru performans, radila sam i odabir muzike za serije, u Kino Šiški kao stage menadžer. Sve ima veze sa muzikom, ali najveći fokus mi je na bendu.
Da li vam muzika predstavlja vrstu terapije?
Manca: Da, pogotovo live performans, jer ipak smo mi live bend. Treba da nas vidiš uživo, to je drugačije, nego da nas slušaš na kompu. To nam svi kažu i nadam se da je to istina. Meni jeste terapija, jer mi prijaju nastupi, stvaranje muzike. Nekada bude teško, ali prevaziđemo to. Nekada i plačem na svirkama, i smejem se, različite emocije doživljavam, ali ne zadržavam u sebi. Pozornica je moj siguran prostor, tamo mogu da budem autentična.
Znači da ti muzika i daje energiju, ali ponekad i oduzima?
Manca: To je mač sa dve oštrice, mnogo ti daje, ali i moraš i ti konstantno da se daješ. Nije posao koji, kada odradiš i dođeš kući, više ne misliš na njega. Stalno si u tom krugu turneje, pravljenja muzike, upoznavanja i preispitivanja sebe, usavršavanja sviranja instrumenta, osluškivanja svega što je oko tebe. Nije za svakog, ali je veoma nagrađujuće, pogotovo kada ti publika daje feedback, kada se poistoveti sa tvojom muzikom. Jedna osoba nam je rekla da ju je naša muzika spasila, da je bila u down-u, ali se uspela izvući iz toga uz pomoć naše muzike. To je i poenta muzike, da svako može da se poveže sa njom i pronađe sebe u tim pričama – svi smo samo ljudi i slične stvari proživljavamo.
Šta si slušala kao tinejdžerka?
Manca: Odrasla sam uz američku i britansku muziku. Nisam imala starijeg brata koji je slušao kul muziku, morala sam sve sama da nađem. Možda je i zato moje „putovanje“ bilo posebno. Trebalo mi je dugo da pronađem muziku koju stvarno volim, jer na primer, neko ima roditelje koji su im pokazali Bitlse. Ja sam Bitlse sama otkrila u srednjoj. Dosta sam slušala Strokes, Julian mi je bio prva simpatija (smeh). Volim i Pixies, imala sam i period intenzivnog slušanja punk-a, poput Clash-a, ali i Doors-e. Takođe volim i kanadski duo Tegan and Sara, dve devojke koje su super. Slušam i pop, iskreno, super mi je poslednji album Rosalie.
U narednim tekstovima otkrićemo vam muzički svet avangardnog trep trija Matter, wonder woman tog žanra Ženu, rockstar-a i frontmena benda Joker Out Bojana Cvjetičanina i zumersku slovenačku verziju M.I.A.-je, Sahareyu. Stay tuned!
0 Comments