Kompanija Apple korisnicima svog striming servisa AppleTV+ već godinama nudi produkcijski vrlo kvalitetne sadržaje. Serije i filmovi tehnički izgledaju prilično dobro, ali većina njih se ne ističe pričom ili glumom. Drama Slow Horses jedan je od izuzetaka ovog pravila, i po mom mišljenju, to je najbolja i najkonzistentnija serija koju možemo naći na ovom servisu. Neki gledaoci ne vole kada likovi imaju uzrečice ili neke konkretne radnje koje ponavljaju, ali ja pripadam drugom taboru. Svaki put kada Gari Oldman kao Džekson Lamb prdne, podrigne ili nakrivi flašu žestine u ovom špijunskom trileru, osetim kako me preplavljuje utešna misao: biće sve u redu. I garantujem da nisam jedina!
Lamb je omatoreli špijun koji predvodi jedinicu agenata bezbednosne agencije MI5, ali agenata sa greškom. Svako od njih je nešto zeznuo u svojoj prethodnoj karijeri, pa je za kaznu prekomandovan u ogranak „Slough House“ na koji je i direktor MI5 zaboravio. U priču nas uvodi jedan od agenata koji upravo pristupa ovoj jedinici River Kartrajt (Džek Louden). Iako je ovo serija koja prati grupu protagonista, Lamb i Kartrajt se od početka izdvajaju kao dve najvažnije figure.
Džekson Lamb (Gari Oldman) u jednom od svojih autentičnih izdanja
Svi likovi su odlično izgrađeni, upečatljivo nesavršeni i osvežavajuće iritantni. Nije reč o bezgrešnim mašinama koje izvršavaju naređenja bez pogovora, već o ranjivim, neprilagođenim i povremeno nesposobnim individuama koje se batrgaju po Londonu i okolini. Kartrajt i njegove kolege često greše, čime nam otkrivaju svoju ljudskost i tako nas priklanjaju sebi. Kao kada se Kejt Vinslet saplete dok preskače ogradu u prvoj epizodi Mare of Easttown – kako da je odmah ne zavolimo? Zbog sjajne karakterizacije, ove likove je uzbudljivo pratiti čak i kada zapleti nisu interesantni.
Pored pomenute izuzetne karakterizacije, ova serija ima još nešto što većina aktuelnih TV programa ne poseduje, a to je kompaktna struktura. Svaka sezona ima šest epizoda, a svaka epizoda traje oko 45 minuta. Takođe, svaka od epizoda ima početak, sredinu i kraj, zabavna je sama za sebe, a sezone predstavljaju zaokružene celine. Prva sezona nije bila uvod u drugu, a druga u treću, nego svaka govori o različitim centralnim događajima. Ukratko – radnja nije razvučena, čuda su ipak moguća. Veseli se televizijski rode!
Džejms Kalis (Gajus Baltar iz serije Battlestar Galactica!) u ulozi novog smotanog direktora MI5 koji je tu samo da bi nervirao Kristin Skot Tomas u ulozi Dajane Taverner, pretendentkinje na direktorsku stolicu
U ovoj seriji do te mere nema praznog hoda, da već od prvih kadrova upadamo u akciju. I to je tempo pripovedanja, tj. prikazivanja događaja koji se održava kroz sve četiri sezone. Moram da priznam da me prve dve sezone nisu zadivile, iako su mi se dopale, ali zato se treća izdvojila kao specijalitet. Reč je o najdinamičnijoj sezoni prošlogodišnje televizijske produkcije, odnese vas sa sobom kao vihor a da ni ne primetite. Nedavno završena četvrta sezona je na žalost sporija, ali i dalje nije dosadna. Čak i statičnija sezona Slow Horses je opet dinamičnija od većine serija koje se trenutno prikazuju.
Tokom prve tri sezone fokus je bio koliko na Lambu, toliko i na Kartrajtu (mada, ako ćemo iskreno, od treće sezone mi je u sećanju najviše ostao Lamb i njegova fantastična moć da zna sve pre drugih). U četvrtoj sezoni se ovaj fokus pomera više na Kartrajta, i to ovoga puta ne samo na njegove poslovne (ne)uspehe, već i na privatan život. Glavni negativac u novoj sezoni ne deluje toliko ubedljivo i u par navrata ima Televisa presenta momenata, ali kao što sam već pomenula, čak i lošija sezona ove serije je bolja od prosečne sezone neke druge serije.
River Kartrajt (Džek Louden) naglas izgovara moje sporadične misli tokom gledanja četvrte sezone
Mislim da je tvorac i scenarista Vil Smit (ne taj Vil Smit) napravio neverovatnu stvar time što je uspeo da navede publiku da se iznova vezuje za njegove karaktere iz godine u godinu, nezavisno od zapletnog okruženja. Ne znam koliko je za to zaslužan izvorni materijal (istoimeni serijal romana Mika Herona na kome je zasnovana ova serija), a koliko Smitova kreativnost. Kako god bilo, deluje da neće skoro odustati od formule koja daje rezultate – peta sezona je već snimljena, a verovatno će ih biti još. Postoje i lajtmotivi koje je ustanovio, a koji se, naravno, javljaju i u četvrtoj sezoni: u svakoj epizodi Lamb ispada pametan, iako deluje kao da svakog časa može da padne mrtav, Kartrajt je na ivici da se dokaže kao sposoban agent, a onda ipak uprska tu šansu, njegove kolege se prepucavaju međusobno kao besni psi, Kristin Skot Tomas kao jedna od visokopozicioniranih MI5 birokrata diriguje svima njima iza scena, a negativci deluju nedodirljivo do momenta kada ih najzad uhvate – doduše, uz određene žrtve.
Ovako postavljena, deluje kao da bi najnovija sezona, kao i one pre nje, trebalo da bude dosta neprimamljiva za gledanje. Ali na svu sreću, reč je o zabavnom nastavku suštinski duhovite priče o neuspesima koju je pravo uživanje gledati. Pred sobom imamo likove koji nisu karikature, već skupina ljudi koja se susreće sa gubicima i prepoznaje licemerje i korupciju sistema za koji radi. Lambova fizička, ali i emotivna zapuštenost može se objasniti time da je reč o čoveku koji ne gaji nikakve iluzije i konstantno je svestan da na kocki života, kuća – tajne i javne službe, vlada, ljudi na poziciji moći, pripadnici najviše klase – uvek dobija. Obični građani stradaju kao zamenljiva potrošna roba. Objektivno, niko nije vredan posebne brige, pa ni Lamb.
Džekson Lamb, nesuđeni pesnik!
Možda je ova spoznaja sumornih, ali univerzalnih životnih zakonitosti ono što Lambu pomaže da anticipira odluke ljudi oko sebe. Ta Lambova moć anticipacije možda je najbolje (i najsmešnije!) prikazana u finalu četvrte sezone, kada sa jednog, još uvek svežeg, mesta zločina naizgled cinično ukrade bocu viskija, a onda je nekoliko scena kasnije iskoristi da pogodi protivnika u glavu i spase koga treba da spase. I baš u tom grmu leži zec, odnosno umašćeno zadriglo jagnje. Lamb možda jeste autodestruktivan, ali on je na koncu svega jedan dobronameran, premda haotičan, razredni starešina svojih podređenih učenika koji se ponašaju kao da su na maturskoj ekskurziji. Lamb je tu da njima, a i nama, doda peškir dok povraćamo od susreta sa istinom. I ko bi onda poželeo drugog razrednog?
0 Comments