Snarky Puppy su beogradskoj publici ponudili svirku kakvoj retko imamo priliku da prisustvujemo.
Kad je 1997. godine Džordž Klinton primljen u Rokenrol Kuću slavnih, uz njega je primljeno još petanest članova njegovog projekta P-Funk, odnosno bendova Pairlament i Funkadelic, pored ostalih, Edi Hejzel, Butsi Kolins i Džerom Brejli. Do danas, oni su major izvođač sa najviše primljenih članova.
Jer, teško je P-Funk nazvati bendom kao takvim; precizniji nazivi bi verovatno bili kolektiv, grupacija, pokret. Uprkos tome što je više od dvadeset muzičara prošlo kroz P-Funk, koncept, motiv i razlog postojanja su opstali, i u svojoj osnovi, nisu se promenili duže od 40 godina.
U jednom intervjuu, kovrždavi, nasmejani basista – u stvari osnivač i glavni tour de force sastava Snarky Puppy, Majk Lig je, komentarišući činjenicu da je kroz taj kolektiv prošlo više od 40 muzičara, objasnio je da je ‚‚(…) oduvek bilo dozvoljeno da se ode iz benda ako se ukaže bolja prilika. Međutim, kad pronađemo zamenu i taj muzičar uvežba naše pesme, nekako je šteta da ga otpustimo nakon par koncerata. Tako su ljudi dolazili i odlazili, neki se vraćali, neki išli samo na turneje, neki radili samo u studiju’’. Ali, suština je uvek ostala ista – to je bio gotovo big band koji pomera granice zvuka i promoviše unikatan i mnogo puta nakon njih kopiran pristup savremenoj muzici.
Taj pristup ogledao se delimično već i u samom izboru venue-a za koncert: nakon prethodne uspešne saradnje sa Musicology Sessions, i nakon otkazivanja koncerta zbog „biblijske kiše’’ kako je to rekao sam Lig, štenci su nastupili na teniskom terenu u samom srcu kalemegdanske tvrđave. Interesovanje je bilo ogromno: red ispred ulaza protegao se sve do Malog Kalemegdana, a tokom same svirke teniski teren je bio gotovo sasvim ispunjen publikom. Pokazalo se da Snarky Puppy imaju snažnu bazu fanova u Beogradu.
Koncert je otvorila džez-fjužn grupa Gorice Šutić – The Grooveheads, može se slobodno reći, neka vrsta supergrupe: pored Gorice, vokalistkinje i de facto vođe grupe, tu su klavijaturista i bubnjar Stevan i Aleksa Milijanović (EJO i Ikigai Collective), basista David Gegić (Ming, Ikigai i Bojan Cvetković Quintet) i gitarista Stefan Stehlik (MaraQYa). Publika ih je dočekala uz ovacije i zainteresovano slušala kompozicije, koje, kako smo saznali, upravo peglaju u studiju i spremaju za novi album. Može se reći da je postignuta sasvim solidna komunikacija s publikom, iako nam se na kraju koncerta, najavljujući zvezde večeri, Gorica izvinila rečima: ,,Malo smo bili pod tremom. Ne svira se svaki dan kao predgrupa za Snarky Puppy’’, međutim, utisak je da publika nije toliko registrovala tremu; pre će biti da je geldalište bilo impresionirano i na pravi način zaintrigirano zvukom ovog kvinteta. Promotivni koncerti i nadolazeći album svakako će se naći na listama radoznalih istraživača zvuka.
Puppy su izašli na binu negde oko deset časova, na egzaltaciju i oduševljenje publike. Samouvereno su se prihvatili svojih instrumenata i mogli smo izbrojati u kakvom broju će nastupiti – pred nama je bilo devetorica muzičara. Svetla su se pogasila, veštački dim je ispunio binu, i koncert je mogao da počne.
Fanovi, naravno, to vrlo dobro znaju, ali za ostale treba konstatovati činjenicu da su Snarky Puppy, u svojoj osnovi, instrumentalni bend, vokalne deonice ne postoje u 99 odsto slučajeva. Ono što najviše impresionira je odgovor na pitanje – kako u takvim uslovima, gde imate toliko različitih muzičara, različitih instrumenata i zvukova, izbeći zamku nekomunikativnosti? Kako se otvoriti prema publici, približiti jedan eklektičniji žanr kao što fjužn džez-rok i jeste, pa osvojiti četiri Gremi nagrade i steći masovnu popularnost? Kako, na kraju, ne upasti snobovsku pretencioznost i laid-back svirku tridesetogodišnjaka?
Da li je ključ u inventivnim bas linijama Majkla Liga koje se naslanjaju čas na bubnjara Džejmisona Rosa, čas na perkusionistu Marsela Voloskog, stvarajući dva paralelna gruva? Ili možda u savršeno složenim harmonijama trubača Majka Majera i Džastina Stejtama i saksofoniste Krisa Buloka? Da li su u pitanju neverovatni zvukovi koje stvara Bob Lanzeti pomoću gitare obojene pedalama, koji upotpunjuju zvučnu sliku i opslužuju i ritmično i harmonski?
Odgovor je možda u svemu tome, ali moramo dodati jedan ključni, zapravo krucijalni element: energiju. Sva devetorica muzičara kipteli su od dobrog raspoloženja. Koristeći se osnovnim temama i zadatim poretkom kompozicija, upuštali su se veoma često u džemovanje, odnosno improvizaciju, a svaki od njih bio bi u naletu posebne inspiracije nagrađen solom. Sve to izvedeno je u najvišem mogućem maniru, što je svakako bilo moguće isključivo uz ispunjenje, valjda jednog od najčešće ignorisanih sviračkih pravila – svi muzičari na bini su, pre svega, aktivno slušali. Slušali su jedan drugog, publiku, pa reagovali na to svojim zvucima. Na taj način stvorila se zaokružena zvučna slika i imali smo utisak da srca benda i publike kucaju kao jedno.
U prvom delu koncerta čuli smo nove stvari, za koje nam je League obznanio da će se sve naći na novom albumu koji bi trebalo da bude objavljen u septembru ove godine. Među njima, izdvojila se Brkoken Arrow, koju je napisao i aranžirao trubač i klavijaturista Džejson Stejtem.
Prvi vrhunac koncerta bio je svakako perkusionistički solo Marsela Voloskog, tokom kojeg je bubnjar Ros davao ritmičku podlogu. Verujem da dugo nismo imali priliku da čujemo tako talentovanog i iskusnog muzičara, koji se sve vreme trajanja solo deonice smejao poput deteta.
Ono što, verujem, ni sami Snarkijevci nisu očekivali, bilo je čak trostruko vraćanje na bis. Publika naprosto nije želela da se koncert završi i uzvikivala je: ‚‚We want more!’’ kad je izgledalo da je došao kraj. U jednom momentu desio se ovaj dijalog:
Lig: „Šta želite da čujete?’’
Publika, kao jedan: „Trinity!’’
Lig: „Odmah!’’
Drugi vrhunac i kruna večeri bilo je raspojasano i emotivno izvođenje numere Shofukan, na čijem kraju je publika spontano počela da, onako stadionski, zapeva melodiju za duvače. Bend je bio potpuno iznenađen tom namerom publike da uzme učešće u izvođenju. Još uvek u neverici, zastali su sa sviranjem, davali su ritam dlanovima, i zajedno sa publikom nekoliko puta otpevali ovu melodiju.
Kada je konačno došao taj trenutak kraja, Lig je nabrojao članove ansambla koji su nastupili i svako je dobio aplauz, ali je i sam aplaudirao publici. Džejmison Ros se čak naklonio i pokazao znak „V’’.
Obuće uprljane od šljake i prepunog srca, publika i bend su se rastali do nekog sledećeg koncerta. Ali, već sada je jasno da će organizatori morati da razmisle o nekom novom, većem prostoru.
Fotografije: Ivan Radisavljević
0 Comments