„…Neko priča o svojoj prošlosti, o nečem dalekom što je odavno bilo i bitisalo, priča o skitanju, o deci, o ženi, o nekadašnjem svom običnom životu. I već po samom šapatu koji dopire do uva, osećate da mu se ništa, ništa od svega toga što sad priča, nikad više neće vratiti, i da je i pripovedač odsečen komad. On priča, drugi ga sluša. Čuje se samo tih, jednačit šapat, kao da voda žubori negde daleko… Pamtim, jedne duge zimske noći slušao sam jednu pripovetku. U prvi mah učinilo mi se da je to neki grozničav san; i ja kao da sam u vrućici, pa sve to sanjam i gledam u vatri, u zanosu.”
Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma
Predstavljene fotografije nastale su u poslednje tri godine, zasebno, bez posebno određene teme koja ih grupiše. Ono što im je zajedničko je da one nisu dokumentarne već više liče na sećanja, snoviđenja, nešto maglovito, daleko i mutno za šta se ne zna sa sigurnošću da li se u stvarnosti desilo iako postoji jasan zapis o tome.
Nemanja Podraščić (1991) je antropolog iz Beograda. Glavna tema u vizuelnom izražaju su mu ljudi koji proživljavaju svakodnevne situacije u stvari zvanoj život u koju su bačeni i stvaraju sopstveni smisao.
0 Comments