fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Spikerfon: Bitka koju ne možete da dobijete

Postoji jedna stvar koja može da me otera iz metroa: ljudi koji u prevozu pričaju putem spikerfona

2. July 2024

Već četiri godine živim u gradu koji ima metro. Kao neko ko je rođen u mestu u kojem su tramvaje ukinuli 1958. godine, zamenivši ih vozilima budućnosti poznatijim pod imenom autobus, a dobar deo zrelih godina proveo u drugom gradu u kojem plan za metro postoji od te iste 1958. godine [zvuci smejanja bogova javnog prevoza dopiru iz pozadine] i od koga su građani videli samo lažne karte kojima je Aja Jung mahala tokom izborne kampanje 2018. godine, izuzetno cenim postojanje metroa u mom trenutnom prebivalištu.

Srećan sam što imam metro, zahvalan sam gradskim arhitektama što postoji, raduju me produženja linija i zamena vagona. Čak umem i da zažmurim na one negativne aspekte vožnje metroom, poput nesnosnih gužvi u špicu tokom kojih pomislite da srčani udar možda i nije toliko loš način da odete sa ove planete. Blokade linija, neobjašnjiva kašnjenja i širenje mirisa za koje ste mogli da poverujete da ćete ih osetiti bilo gde na planeti, ali ne i u gradskom prevozu. Žmurim na sve to, jer duboko u sebi znam da je bilo kakav metro bolji od nepostojećeg metroa.

Međutim, postoji jedna stvar koja može da me otera iz metroa. I ne samo da me otera iz gradskog prevoza, već da me, poput ludiste, natera da izbegavam korišćenje bilo kakvog uređaja i mašine, uz mogućnost da po koji objekat usput i slomim, jer je to u osnovi pokreta kojem pripadam. To su ljudi koji u prevozu pričaju putem spikerfona.

Naravno, ne mogu da smislim te ljude zbog buke koju prave, zbog toga što glasno pričaju kako bi ih oni sa druge strane bolje čuli, jer ipak su pod zemljom, i zbog toga što im je zvuk na telefonu pojačan na maksimum kako bi bolje čuli one sa druge strane jer, hej, ipak su pod zemljom, a tu signal, uz sav tehnološki napredak, nije najbolji. Ali shvatio sam da nije buka jedini razlog zbog kojeg ne mogu da ih smislim. Ne mogu da smislim te ljude jer im, možda, duboko u sebi zavidim. Zavidim im na tolikoj nonšalantnosti i opštoj nezaintersovanosti za svet koji postoji oko njih. To su ljudi bez ijedne brige u životu, vlasnici svakog prostora u kojem se nađu, bio on privatan, državan ili lično vaš.

„Pa šta ako priča na spikerfonu?”, može neko reći.

„Svi danas koriste spikerfon, to je samo način na koji ljudi komuniciraju, pa šta ti je? To je kao da dvoje ljudi pored tebe priča, nemoguće da ti to smeta. Uostalom, ja nekad i volim da slušam razgovore drugih ljudi, svašta zanimljivo možeš da čuješ.”

I razumem to. Apsolutno se ne slažem, ali razumem. Ali čak i kada bi postojao univerzum u kojem želim da čujem nečiji telefonski razgovor, svakako ne bih mogao da ga čujem ako ga obavljaju na spikerfonu u gradskom prevozu. Jer to najčešće ni ne zvuči kao razgovor, već kao test na mizofoniju. Verujem da se svako od nas nekada našao pred osobom koja priča na spikerfonu u javnosti i čuo neku verziju sledećeg razgovora:

„Da, haha! Da! Ej! Da! Jeste! AHA!” (iz nekog razloga, ljudi koji koriste spikerfon često koriste različite potvrdne oblike)

„Tako je” [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]

„Hahaha! Da! HA! NE ČUJEM TE, PREKIDA NEŠTO, AJ PONOVI, HAHAHA” (iz nekog razloga, loš signal je često praćen smehom)

„Isto i [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]”

„HAHA! NE ČUJEM TE, PREKIDAŠ SE NEŠTO!”

„Kažem [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]”

„HAHAHA, MA NE ČUJEM TE!”

I ko može da ih krivi? Da li uopšte rade nešto pogrešno? Ne postoji zakon koji zabranjuje upotrebu spikerfona u javnosti, policajci nemaju osnova da kazne ljude ukoliko ih uhvate kako preko Fejstajma pokušavaju da objasne rođaku kako da sprovede mrežni kabl u novom stanu. Takođe, spikerfon je previše savremen alat da bi se našao u bilo kom štampanom priručniku za bonton na koji biste eventualno mogli da se pozovete.

Pamtim jedan strip u kojem novinar pita alpinistu zbog čega se popeo na Mont Everest i alpinista odgovara: „Zato što je tu”. Verovatno ljudi koji koriste spikerfon u javnosti mogu da iskoriste isti argument. „Zato što je tu! Život mi je to pružio! Jedan klik na telefonu mi omogućuje da to radim!“

Stoga je potrebno otkriti pravi uzrok problema, saznati ko im je to omogućio. Prema pisanju sajta Timetoast i nečega što se zove The Telephone Timeline, prvi telefon sa spikerfonom napravljen je 1958. godine (ne znam šta je sa tom godinom više u ovom tekstu, ali očigledno je da me proganja na neki način).

Ako ćemo da budemo fer, ti spikerfoni i nisu bili toliko štetni, jer su postojali samo u fiksnim telefonima, dakle bili su fizički vezani za konferencijske sale, kancelarije i eventualno dnevne sobe ili predsoblja, dakle – mesta na kojima je prihvatljivo koristiti spikerfon. Pravo zlo je došlo malo kasnije.

Sajt Mobile Phone Museum navodi da je prvi mobilni telefon koji je imao spikerfon bio Nortel 922 koji je pušten u prodaju 1997. godine. Dakle, 1997. godina je godina kada je sve krenulo nizbrdo.

Siguran sam da kroz istoriju postoje primeri kada su najveći svetski umovi, posle velikih naučnih dostignuća, nakon što su uzvikli „Eureka” i potapšali se međusobno po ramenima u laboratorijama, uspeli da se dozovu pameti, shvate šta su stvorili i kakvo zlo su naneli čovečanstvu. Da ih je obuzeo osećaj opšteg užasa kada su uvideli da su pod maskom progresa napravili sredstvo za masovno uništenje, a da više, nažalost, nema nazad.

Nadam se da se inženjeri koji su radili na mobilnom telefonu Nortel 922 osećaju isto, da ih proganjaju duhovi prošlosti, da noću ne mogu da spavaju, već razgoračenih očiju, poput Kilijana Marfija u Openhajmeru, lutaju hodnicima svog doma, polusvesni, i ponavljaju „Šta sam to uradio? Šta sam to uradio? ŠTA SAM TO URADIO?”

Kako bih dokazao da nisam samo čovek u tridesetim kojeg frustrira sve više i više besmislenih stvari (i ujedno opravdao pisanje ovog teksta i zahtev da za njega zapravo budem plaćen), našao sam dokaze da nisam usamljen u ovoj borbi. List Čikago Tribjun objavio je tekst pod nazivom Kako se suprotstaviti ljudima koji u javnosti pričaju na spikerfonu. Ovo su neki od njihovih saveta:

  • Recite im: „Da li možete malo tiše da pričate, ne bih da propustim stanicu” – Ne znam kakav je ovo savet, jer ne vidim zašto bi se osoba koja koristi spikerfon u javnosti uopšte obazirala na vaš red vožnje. Govorimo o najnepristojnijim ljudima na planeti, takve opaske kod njih ne pale.
  • Pokušajte da uspostavite kontakt očima, da vidite da li ćete im tako staviti do znanja  – Uspostavljam kontakt očima svaki put, i ne vredi. Dalje.
  • Recite im: „Bilo bi bolje da taj privatni razgovor obavite privatno” – Šteta što sa sobom u tom trenutku verovatno nemate i šolju Erl Greja i monokl, pa da u potpunosti poentirate.
  • Našalite se i recite: „Nisam siguran da želite da svi čujemo taj razgovor” – Ponovo, njih ne zanima da li ih čujete. Poslednje što ih zanima je da li ih čujete. Štaviše, znaju da ih čujete i baš ih briga.

Dakle, saveti iz Čikago Tribjuna nisu nešto korisni, ali čak se i Čikago Tribjun slaže sa mnom i navodi da je „pričanje na spikerfon u javnosti neprimereno i predstavlja invaziju na lični prostor ljudi oko vas”.

Hajde da kažemo da ništa ne možemo da uradimo povodom ljudi koji koriste spikerfon u javnosti. Oni su tu, spikerfon je tu, dokle god imaju telefon u ruci, čulo sluha i moć govora, koristiće spikerfon. Osuđeni smo na njihove razgovore i to je prosto realnost koju moramo da prihvatimo. Međutim, šta ako mi sami ne želimo da koristimo spikerfon? „Pa, nemoj da ga koristiš”, neko bi rekao. Da, ali za tango je potrebno dvoje, baš kao i za spikerfon. Ne morate da uključite spikerfon kako biste se našli u razgovoru na spikerfonu.

Verujem da je svako od nas nekada učestvovao u sličnom razgovoru:

„I tako ti kažem, stresira me to ovih dana solidno”

„Da, kapiram skroz” [zabeležena blaga promena u čistoći zvuka]

„Čekaj, je l’ sam ja to na spikerfonu?”

„Jesi” [i dalje ne kristalno čist zvuk kakav očekujete od klasičnog telefonskog poziva]

„Od kad?”

„Ima već petnaest minuta. Seli smo da ručamo, pa mi lakše ovako.”

„Nije mu to ništa, verovatno samo urasla dlaka” [neznatno tiši glas iz pozadine]

„Evo, moja majka ti kaže da je to verovatno samo urasla dlaka.”

„Da, čujem!”

„A i da jeste, nek se ne sekira, to je rutinska operacija! [novi glas iz pozadine, tiši od prethodnog]

„A moj otac kaže da čak i da moraš da uklanjaš to, da je rutinska operacija. On je to radio, nije veliki ožiljak. Upali kameru, da ti pokaže.”

Bojim se da ništa ne može da se uradi po ovom pitanju. Čak i da posedovanje bežičnih slušalica postane ustavno pravo svakog stanovnika ove planete, ljudi će i dalje koristiti spikerfon. To je prosto bitka koju ne možemo da dobijemo.

Ilustracije: Sadmics

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

40 godina davljenja

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora – Davitelj protiv davitelja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *