Malo se sećam, malo se ne sećam, ali bila je 1995. i tad, za to vreme, ekskluzivan koncept zvani filmski maraton je bio isplaniran na RTS-u. Trideset godina kasnije, nema ničeg ekskluzivnog u tome, jer postoji bezbroj kanala na kojima 24/7 idu samo filmovi, ali u ono vreme, kad je postojalo desetak kanala, bilo je stvarno svetsko čudo da neko batali ceo svoj program i samo pušta filmove. Za to je trebalo da postoji neki specijalan datum, tipa Nova godina, ili da film kao umetnost slavi 100 godina.
Da, RTS je rešio da 24h emituje filmove te ’95. jer je 100 godina prošlo otkako su braća Limijer snimili ulazak voza u stanicu, i evo 29 godina kasnije, ja se ne sećam skoro nijednog tada emitovanog filma. Kažem skoro, jer se sećam Petparačkih priča, koji je tad valjda imao TV premijeru kod nas, i na neki način bio sjajan za ovo obeležavanje, jer je mogao da predstavlja kraj prvih 100 godina ili početak novog veka filma. Film Kventina Tarantina je bio toliko moćan, da sam čak i ja sa svojih devet godina, kome ništa pod milim bogom nije bilo jasno, što svi ovi ludaci rade stvari koje rade, kontao da prisustvujem nečemu što menja tok dotadašnjeg načina snimanja, razmišljanja i percipiranja filma kao takvog.
Petparačke priče, iliti Pulp Fiction (ili Pakleni Šund ako ste film nekad gledali na HRT-u), jedan je od najvažnijih filmova svih vremena, generalno, mimo žanra, mimo devedesetih, mimo Kventina Tarantina. Toliko sumanutosti i ludila, ispričanih na zabavan i drugačiji način, bez nekih velikih životnih istina i alegorija, kakvi su obično svi ti veliki filmovi. Samo vožnja, i to kakva.
Ono po čemu ja znam da je veliki je to što svaki put kad repriziram ovaj film od te ’95. naovamo, otkrivam nešto novo. Neki novi fazon, zaplet, neku triviju, omaž, ili grešku. Poslednji put kad sam ga gledao, skontao sam koliko svi ti mali i veći krimosi postupaju i rade kao po nekom kodu, u kom će praviti gluposti i grešiti, ali postoji granica koja se ne prelazi. Buč neće ostaviti Marselusa Valasa, iako mu on lično ugrožava život, Vinsent neće preći grancu i u poslednjem trenutku zavesti ženu svog gazde. Džuls pušta ono dvoje nesrećnika što pljačkaju dajner sa parama, jer okreće novi list. Što kaže Bajaga, da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je, ali naši likovi igraju po svojim pravilima, u svom ćošku, i ne žele po svaku cenu napolje.
Te likove je napisao Tarantino tako kao da su prave osobe, od krvi i mesa, i kao da je živeo sa svima njima decenijama unazad, i to ne samo u glavi. I glumci su izneli lavovski posao snimajući. Svi znamo za one priče kako je Travolti redefinisao karijeru, ili kako je konačno stavio Sema Džeksona na zvezdanu mapu. Ali i svi znamo ko je trebalo, a ko ne, da glumi, tj. trebalo bi da znamo, jer je do sad bilo milion tekstova na tu temu, a i sam Tarantino je retko plodan autor za današnje internet portale, jer svakodnevno izbacuje svoje misli o svemu i svačemu, kao i trivije koje su njemu interesantne. Pa otud znamo sve o pretprodukciji ovog filma, kastingu, kao i svim tim velikim what if momentima, da ne kažemo šta bi bilo kad bi bilo, ili šbb kbb.
Jedan veliki what if mi je prolazio kroz glavu, tj. šbb kbb, a to je da li bi ovo bio baš TAJ film, da je neko od prvih izbora glumaca rekao sudbonosno „da” Kventinu. Kako bi život i svet izgledao danas, da li bi krila leptira u tom butterfly efektu dovela do toga da neki drugi glumci postanu veći ili propadnu, ili bi sam film pukao, a Tarantino danas bio reditelj koji snima 4. i 9. epizodu rendom serije na Netfliksu?
Vinsent Vega
Vinsent Vega, taj tupavi džanki koji se vraća iz Amsterdama, bio je pisan za Majkla Medsena, koji je u tom trenutku verovatno omiljeni Tarantinov glumac. On odbija, jer je već prihvatio da glumi u filmu Vajat Erp Kevina Kostnera, i uloga odlazi Travolti, jer je Kventinu bilo zabavno da vrati iz mrtvih zvezdu 70-ih i 80-ih. Da li bi se nešto promenilo da je Medsen odigrao ulogu? U globalu ne bi, jer Medsen je odlično sarađivao sa Kventinom i radio je šta mu se kaže. Međutim, da li bi Medsenova karijera bila veća da je odigrao Vinsenta? Sumnjam, jer gledajući sve njegove kasnije izbore, zaključujem da Medsen ne deluje kao najbistriji tip koji bi svakako sve svoje holivudske kredite potrošio i opet bi glumio gde stigne. Lik je glumio s Peđom D Bojem u užasnom srpskom filmu Serbian Scars, pa vi vidite kakvi su to izbori i dugovi u pitanju.
Sa druge strane, ozloglašeni Harvi Vajnstin, producent filma, naginjao je i ubeđivao Tarantina da Danijel Dej Luis glumi Vinsenta. To bi bilo sjajno za videti, jer Vinsent Vega bi svakako bio drugačija uloga od bilo čega što je ovaj veliki, sjajni, ali i malo više pretenciozni, lik radio. E sad, problem je što je Dej Luis metod glumac, što bi značilo da bi morao da proba heroin, što bi značilo da bi se navukao, što bi značilo… ko zna šta još u ovom alternativnom univerzumu u kom bi odigrao glavnu mušku ulogu u Tarantinovom remek-delu.
Bokser Buč
Brus Vilis je jurio Tarantina da rade zajedno, jer je obožavao Ulične pse. Napravio mu je sačekušu na žurci kod Harvija Kajtela, i tu su ušli u proces razgovora, dogovora, i nekako se nametalo da bi Vilis bio taj bokser koji reši da krene mimo scenarija, ne padne u rundi u kojoj je dogovoreno, već pobedi u meču i krene u bekstvo, ali ne pre nego što naleti na ekipu rasista i silovatelja u Los Anđelesu. Problem je što je ta uloga gotovo sigurno bila viđena za Meta Dilona.
I zaista, Met Dilon bi pokidao ulogu Buča boksera, u to sam siguran. Problem je na kraju nastao u kreativnoj nesuglasici između glumca i reditelja, ali i u tome što Dilon nije znao da mu Brus Vilis stoji za vratom. Naime, Dilon je hteo da postoji scena tuče i bokserska scena u kojoj Buč pobeđuje. Tarantino je hteo da to bude onako kako smo i videli, u radio prenosu da čujemo šta se desilo. Glavni problem je što Kventin nije sportski tip, i pitanje je kako bi izgledala njegova režirana scena boksa. U toj nesuglasici i tome što je Dilon mislio da ima prostora da pregovara, pojavljuje se Vilis, a Dilon ostaje samo jedno veliko what if. Da je ipak glumio, ne bi se mnogo promenila njegova karijera. I dalje bi bio taj kul lik koji kad ubode – ubode, a kad promaši, morate da sklonite glavu koliko je loše.
Mia Valas
Veza, konekcija ili kako god to želite da zovete, između Ume Turman i Kventina Tarantina je išla mnogo dalje od same podele uloga na filmu. Pa ipak, Mia Valas je oduvek bila Uma Turman, i to je to. Ipak, kao i kod Dej Luisa, studio je tražio da obrati pažnju na još neke glumice, pa se tako Meg Rajan dovodila u opciju. S obzirom na to da dolazi iz romantičnih komedija, teško nam je da pomislimo kako bi Meg trčala sa injekcijom zabijenom u grudni koš, ali možda joj je uloga u ovakvom filmu baš i bila potrebna da se malo pomeri iz svakodnevice smuvavanja sa Tomom Henksom. Da li bi nastavila u rom-kom pravcu da je dobila ovu ulogu? Verovatno, kao što bi se verovatno u svakom slučaju gotovo pa povukla iz sveta filma 20 godina kasnije. Ostaje nam samo da zamišljamo da Kventin nije bio toliko tvrd na pregovorima i da se Harvi Vajnstin sve pitao, tvist bi u onom dajneru zaigrali Danijel Dej Luis i Meg Rajan. Priznajem, voleo bih to da vidim.
Džuls
Semjuel Džekson je oduvek bio, što bi Amerikanci rekli, character actor. I ova uloga nas je konačno naterala da mu naučimo ime. On je nakon nje postao Tarantinov glumac, i svaki sledeći film je bio nezamisliv bez njega. Ipak, on nije bio prvi izbor za Džulsa, već je to bio Lorens Fišburn, onaj drugi afroamerički glumac kog će vaš otac celog života mešati sa Džeksonom. Elem, Fišburn je pročitao scenario, rekao super, važi, može. Međutim, u to vreme je zaposlio novu ekipu agenata, koji su mu rekli da, ako želi da napreduje u Holivudu, mora da počne da snima filmove u kojima je njegovo ime na špici pre naslova filma. I ubediše oni njega da ne snimi ovo, već filmove Higher learning, Bad company i Just cause. Vi se sad pitate koje filmove, ja vam kažem tako je. Da je slučajno otpustio agente zbog ovog saveta i zaigrao u Petparačkim pričama, on bi u pet godina vezao da igra i u Petparačakim pričama i u Matriksu, i time bi verovatno postao najveći crni glumac, rame uz rame sa Denzelom. Mislim, i ovako je on veliki, ali moglo je to još.
Džimi
Stiv Bušemi statira u ovom filmu, odnosno glumi imitatora Badija Holija, koji je kelner Travolti i Umi u onom restoranu. Mnogi ni ne znaju da je to on pod velikim naočarama. Razlog što je Bušemi toliko malo u filmu je, što bi se na staroslovenskom reklo, scheduling conflict, tj. snimao je nešto drugo, a trebalo je da bude Džimi, tip kod kog se Vinsent i Džuls odvezu kad slučajno ubiju Marvina u kolima. Pošto je Bušemi otkazao, Tarantino je, kao veliki ego manijak, rešio da stavi samog sebe u film, i ma koliko svi mi znali da to ne treba da radi i da je on užasan glumac, nekako mu i dalje prolazi. Dakle, scena je trebalo da bude takva da Majkl Medsen i Lorens Fišburn dovoze telo kod Stiva Bušemija. Mogu to da zamislim, da. A kad smo kod tela…
Wolf
Harvi Kajtel je verovatno bio prvi zakucani glumac u ovom filmu, jer on je ipak otkrio Tarantina, s obzirom na to da mu je ovaj tutnuo scenario Uličnih pasa u ruke. Kajtel je igrao čuvenog čistača Wolfa, za kog je studio hteo… pa, pazite sad, Denija de Vita!!! Važi, haha.
Od sporednih uloga, Hani Bani i Pumpkin su mogli da budu Džoni Dep i Patriša Arket, ali su na kraju ipak to uspešno odradili Tim Rot i Amanda Palmer. Ulogu dilera Lensa, Kventin je pisao za Džona Kjuzaka, ali je uloga ipak otišla u ruke Eriku Stolcu. Ovo troje potencijalnih glumaca, da je prihvatilo ove uloge, ne bi im karijera ni stagnirala, niti se poboljšala, ali bi svakako bilo zabavno videti ih.
Na kraju, kao što nikad ne saznamo šta je u onom koferu koji svetli, a zbog kog svi ostaju bez teksta, tako ni meni do kraja nikad nije ostalo jasno što je ovaj film ovoliko veliki. Nema one klasične teme razumevanja i ulaženja u srž čoveka, sistema, porodice, uspeha, društva, sve one velike teme koji su imali svi ti Građanini Kejnovi, Kumovi, i Odiseje u svemiru zbog kojih se pišu doktorati.
Kako mu ime kaže, sve deluje kao novinski članak za koji ne veruješ da se desio, kao laka zabava četvrtkom poslepodne u praznom bisokopu, jeftini junk food koji bolje pada na stomak od jastoga i škampa, ne tako brza vožnja u kabrioletu, tvist na podijumu za igru koji plešeš kao da te niko ne gleda. Male nebitne stvari i isečci koje pamtiš koji, i kad su istrgnuti iz konteksta veće priče, i dalje su veći od života.
0 Comments