Stefan Unković poznatiji pod svojim pseudonimom Stevie Whisper već godinama je etablirano ime beogradske DJ scene. Od 2012. godine počinje da se bavi DJ-ingom, dok je pre toga bio deo hc i pank scene. Osim muzičke karijere, Unković je prepoznatljiv i po svom dizajnu, naročito muzičkih postera za različite događaje i žurke, što je, između ostalog, i njegova primarna profesija. Član je kolektiva YES, koji se, osim organizacije žurki, bavi i izdavaštvom. U okviru svog kolektiva SuperSizeShe organizovao je mnogobrojne koncerte i u Beograd doveo muzička imena poput Ariel Pink, Mac De Marco, Dirty Beaches i The Soft Moon.
O njegovoj dugogodišnjoj karijeri, ali i DIY kulturi i koncertima razgovarali smo sa Stevie-jem.
Svirao si u hc bendovima, 2012. počinješ da se baviš DJ-ingom, koliko je to u tom trenutku bila normalna stvar u kontekstu toga da od lajv svirke pređeš na elektorniku?
Stevie Whisper: U to vreme su globalno svi krenuli da se svičuju na elektroniku i nekako se prirodno desilo. Slušao sam dosta elektronske muzike i krenuo sam da vrtim, a u isto vreme se i u Beogradu situacija malo popravljala što se tiče prostora. Klabing nikada nije imao problem, uvek su postojali noćni klubovi, ali do 2009. nisi imao neki DIY prostor gde si mogao da organizuješ neki alternativan program koji nije osnovan i podržavan od strane države, kao što su SKC, Dom omladine, Akademija i slično. Tu se desila i promena u najširem smislu na kulturnoj sceni, a onda su i ti klubovi postali dom za novu elektronsku scenu. Dragstor se otvorio 2012. godine, Brod 20/44 se razvijao, KC Grad isto, pa je nastala infrastruktura na kojoj je moglo da se gradi nešto što je autentično.
Je li se sećaš svog prvog seta?
Naravno! Bio je u Svetlosti, ali se jako brzo nakon toga otvorio Bivši bar, koji je jako bitan za sve što se kasnije dešavalo, jer je iz tog nastao Dragstor, kakav danas poznajemo. U Svetlosti je bio prvi gig, ali Dragstor mi je i danas druga kuća.
Kako je došlo do tog imena Stevie Whisper?
Dosta ranije iz nekog zezanja. Još u mom starom bendu Tough Guys of America uvek smo pisali da smo iz Virdžinije i pisali smo američka imena i onda kada sam krenuo da vrtim sam samo to pokupio.
Dolaziš iz hardcore/pank bekgraunda, koliko te je to oblikovalo i koliko ti je bilo važno?
Užasno važno, zato što sam vrlo rano shvatio da nije suština toga zvuk kao takav i žanr, već DIY etika i pristup da imaš kontrolu nad svojim kreativnim procesom i životom. U srži je ideja da preuzimaš inicijativu na bilo koji način kada se osetiš bespomoćno. Mi smo krenuli da radimo koncerte, jer si u to vreme išao u Budimpeštu i Zagreb na koncerte, a zašto bi, kada možemo i mi da dovedemo nekoga ovde? Sve mi je to bilo užasno bitno, te neke bejzik vrednosti, tu mnoge stvari funkcionišu samo na bazičnom poverenju. Pored toga, još milion nekih stvari je uključeno u sve to, koje su me oblikovale kao čoveka i koje sam kasnije implementirao i u elektronskoj muzici.
Koliko si stavova i stejtmenta iz tog perioda promenio, a koliko zadržao?
Pre svega, da nikada ne budem dogmatičan ni u jednom smislu – i kada je u muzika u pitanju i politički stavovi ili šta god. Svaki šablon u koji sebe staviš te odvede u neki negativan ekstrem ili ti učini da stagniraš na određeni način. U početku sam bio užasno dogmatičan na hc sceni, to je baš bilo – život ili smrt – i politički i muzički.
Kako sad gledaš na hc scenu ovde?
Nisam toliko involviran već mnogo godina, znam da postoji Okretnica i nekolicina dobrih mladih bendova. Ta scena je mnogo propratila kada je Dom omladine zatvoren na 5 godina zbog renoviranja, posle kada se opet otvorio, više to nije bilo isto.
Imaš tetovažu Lenona, kako je došlo do tog izbora?
To su ti problematični dani kada sam bio klinac i slušao samo pank, bio sam iz fazona da su Bitlsi fuj i ceo taj klasik rok, a nisam ni iz porodice u kojoj je to bio deo odrastanja. Kada sam krenuo da pomalo izlazim iz svega toga muzički, krenuo sam da slušam Bitlse i Džona Lenona, ali sam i dalje bio zadržao određene stavove i bio sam u fazonu da je „Imagine” najpotentnija anarhisticka pesma ikada snimljena – Imagine there’s no countries / It isn’t hard to do / Nothing to kill or die for / And no religion, too. I to je neko izašao i pevao sedamdesetih. Tako sam i bio u fazonu za tetovažu: ovaj lik to zaslužuje. Ali svi misle da je Draža (smeh).
Često na kraju seta pustiš pesme koje nisu očekivane i u istom vajbu kao set – tipa Kiss from a rose, Heaven, Running up the hills – zašto to voliš da radiš i kako biraš te numere?
To se sve nadovezuje prirodno na ono što sam godinama radio. Oduvek mi je trip da dropujem nešto što je opšte mesto u trenutku kada niko to ne bi uradio niti kada iko to očekuje. Manje-više uvek imam taj cheesy momenat. Nekada, doduše, odem u drugu krajnost i dropujem thrash metal ili post hardcore traku.
Kako publika reaguje na to?
Uvek dobro, jer mislim da svi vape za tim da se desi nešto neočekivano u tom rigidnom klupskom okruženju.
Deo si i kolektiva YES, koji ste osnovali najpre kao serijal na 20/44 pod imenom TehnoYesTehno.
Da, to je krenulo kao joke party sa imenom koje je referiralo na tada već kultnu žurku na brodu – DiscoNotDisco. Brod je uvek bio po pravilu vezivan za house i disco zvuk. U to vreme su se dešavale Mystic Stylez žurke koje su malo više izlazile iz tog domena, ali hteli smo ipak neki baš tehno party na Brodu. Organizovali smo jednu žurku i nakon toga prve dve godine smo radili na par meseci. U početku smo imali termin utorkom, pa sredom, da bismo tek nekoliko godina kasnije dobili prvi vikend gig. U međuvremenu se naš trip promenio, izbacili smo i tehno iz imena i krenuli da evolviramo ka nečemu mnogo eklektičnijem. To je bilo 2017, a naredne godine smo pokrenuli lejbl i izdali prvu ploču, uradili par bukinga i već su ljudi polako krenuli da nas kapiraju i van Srbije.
Kada si radio bukinge koncerata, koje ti je tu bilo najzanimljivije iskustvo?
Dirty Beaches u KC Gradu, nismo znali šta da očekujemo, on je u tom trentuku imao lo-fi pop album, a pojavio se sa ful tehno setapom i gitarom. Neki ljudi su se razočarali, meni je bilo bolesno dobro, kao neko religijsko iskustvo. Kada nešto organizuješ, ne možeš potpuno da se opustiš i emotivno upustiš ni u šta, jer si pod tenzijom da li sve funkcioniše, ali ovde sam se potpuno zaledio i odgledao koncert.
Ariel Pink je bio strava koncert, ali je to finansijski, iz nekih ludih okolnosti, puklo. Svirao je tri bisa, njegova menadžerka mi je rekla da inače jedva svira jedan. Najveći fejl ikada, ali isto strava koncert je bio Mac DeMarco, bilo je prodato 50 karata.
Kom izvođaču se uvek vraćaš?
Kurt Vile, Cass McCombs, uglavnom slušam singer-songwriter-e i folk, country – to mi najviše prija. Ovako, osim toga, The Smiths su mi omiljeni.
Radiš i kao grafički dizajner, šta ti je bitno da neki event ili izvođač ima da bi pristao da radiš?
Moram priznati da više nemam filter. U jednom trenutku sam pokušao da uspostavim, ali to jednostvano nije održivo i isplativo. Radim manje-više sve što mi se traži. To je moja profesija, nema tu dalje nekog filozofiranja, niti sam ikada gledao na to kao na neki umetnički izraz – to je primenjena umetnost, pre svega moram da napravim nešto što će da služi svojoj funkciji i da privuče ljude da posete event. To sve za mene nije umetnost, kao ni DJ-ing – to što si kreativan, ne znači da stvaraš umetnost.
Koje su ti najzanimljivije saradnje na tom polju?
Manje-više sam imao sreće da mi je sve što sam radio neko duže vreme,drago. Podrazumevalo se da se onda dovoljno razumemo – Dragstor, Kišobran, Weird Science – sve su to ljudi koji su mi prijatelji i veruju mi, to mi je uvek bilo bitno.
Zašto se stalno fotkaš za cigaretom, je li ti to trademark?
Dobro mi stoji (smeh). Stvarno pušim puno.
Sada nastupaš u okviru Hali Gali turneje, šta misliš o Hali Galiju, kao kompilaciji i kolektivu koji generiše razne umentike i okuplja zajednicu?
Strava mi je sve to. Prvi Hali Gali kada su radili, ja sam sedeo i prodavao fanzine jer mi je bilo gotivno. Vrlo je organska priča, volim i taj old school pristup, sentimentalan sam prema tome, da imaš scenu i onda kompilaciju koja pravi presek i to prezentuje. To retko ko više radi.
Fotografije: Privatna arhiva
0 Comments