Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) je srpski književnik i urednik, nagrađivani autor koji se smatra jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na mnoge evropske jezike. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Autor je više od sedam knjiga poezije, za koje je nagrađen svim uglednim pesničkim nagradama u Srbiji (,,Brankova nagrada“, ,,Prosvetina nagrada“, nagrada „Matićev šal“, nagrada „Branko Miljković“, nagrada SANU „Branko Ćopić“, Zmajeva nagrada Matice srpske, nagrada ,,Risto Ratković“, nagrada „Meša Selimović“), više od deset knjiga za decu i nekoliko dramskih tekstova.
Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno.
Prevod knjige Jedino vetar na španski jezik objavilo je Kontrast izdavaštvo pod imenom Solo el viento. Aleksićeve stihove prevela je Silvija Monros Stojaković, pesnikinja i književna prevoditeljka. Donosimo pesmu „Dani kiša“ u originalu i u prevodu:
DANI KIŠA
Stižu dani kiša i diktatori su tužni
negde u svetu. Voleli bi da su opet deca
i da za ljuljaške postoji
istorijska pravda. Kao za vešala.
A nebo – nikad niže. Crkveni
tornjevi podupiru heruvimsku dosadu.
Miris nakisle zemqe kocka se u koprive
i porekla malih naroda. Smisao oslonaca.
U stvari, sve to pomalo liči
na demijuršku estetiku.
Svet postoji da bi ljuljaške
rđale na kiši.
*
DÍAS DE LLUVIA
Están llegando los días de lluvia y los dictadores
se ponen tristes en alguna parte del mundo. Les gustaría volver a ser niños y que para los
columpios
hubiera una justicia histórica. Lo mismo que para las horcas.
El cielo nunca estuvo tan bajo. Las cúpulas
de las iglesias sostienen el aburrimiento de los querubines.
El olor agrio de la tierra apuesta por las ortigas
y el origen de los pueblos pequeños. El sentido del apoyo.
De hecho, todo se parece un poco a la estética de los demiurgos.
El mundo existe
para que los columpios se herrumbren bajo la lluvia.
Naslovna fotografija: Ema Bednarž
Podržano od strane programa Kreativna Evropa
0 Comments