Od tada, pa do danas, pokret je rastao, a okuplja ljude kojima je, pored ljubavi prema popularnoj kulturi, zajednička briga o drugim ljudima. Osim što je misija džedaja da uspostave mir u galaksiji, pokret konkretnim primerima pokazuje na koje sve načine može da se angažuje lokalna zajednica.

Tako Džedajski pokret ima 3 godišnje manifestacije – May The 4th, kamp Sila prati hrabre i Džedajkon, a realizuju i brojne ad hoc projekte, kada uvide da mogu da doprinesu rešavanju nekog problema. Pokret ima i džedajsko veće, ali i četrdesetak članova, kao i volontere. Sprovode i mentorski program i stvaraju ambijent u kome svaki pojedinac može da raste i da se razvija.

Miloš nam je kroz razgovor otkrio kada je on sam shvatio da je džedaj, kako je izgledao taj put, na koji način Džedajski pokret funkcioniše i koje rezultate žele da ostvare.

„Svaki čovek je džedaj, samo je pitanje da li želi da otkrije džedaja u sebi“, smatra Miloš, a mir je, prema njegovim rečima, najveća žurka.

Iako istovremeni rad i vođenje pokreta paralelno sa WibblyWobbly printom Miloš opisuje turbulentnim, jedno je sigurno – sila je jaka na jugu i ona nastavlja da jača!

Celu reportažu možete pogledati na YouTube-u:

Članak Džedaj Miloš Antić: Sila je jaka na jugu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandra Miladinović je mlada psihološkinja i aktivistkinja poreklom iz Markovca, koja zajedno sa još desetoro aktivnih pojedinaca učestvuje u organizaciji i razvoju Seoskog kulturnog centra Markovac. Razvoj kulturnog života i dešavanja za decu i odrasle u selu Markovac, nedaleko od Velike Plane, pokrenule su Anđelka Nikolić i Anita Stojadinović tokom letnjih meseci 2019. godine. Ovom projektu Aleksandra se priključila kao volonterka godinu dana kasnije. Govori nam da joj je na samom početku bilo potrebno nekoliko dana da se javi i raspita u vezi sa projektom, a da sada, SKCM broji deset članova i ostale saradnike koji učestvuju u različitim projektima. Pored Čitaonice Ekatarina Pavlović u kojoj meštani mogu besplatno da pozajmljuju knjige, letos je osnovan i Dečji klub sa brojnim aktivnostima za mališane o kojima nam je Aleksandra govorila, a nedavno je pokrenuta i radionica biblioterapija za decu i odrasle.

Aleksandra je, pored aktivnosti koje ima u SKCM, zaposlena u srednjoj školi gde, kako kaže, sa omladinom često razgovara o tome koliko je aktivizam važan, te ih i na taj način motiviše na promene u svojoj lokalnoj zajednici. Ističe da su za nju, kao i za ostale članove SKC Markovac rodna ravnopravnost i feminizam jako važne teme, te se samim tim trude da broj autora i autorki bude podjednako zastupljen u njihovoj Čitaonici.

Sa Aleksandrom Miladinović razgovarali smo o inicijativi i aktivizmu na lokalnom nivou, aktivnostima i koordinisanju Seoskog kulturnog centra Markovac, kao i o izazovima sa kojima se susreću u ovoj maloj sredini.

Šta vas je podstaklo i motivisalo da osnujete Seoski kulturni centar Markovac?

Inicijativu za pokretanje društvenog i kulturnog života u Markovcu pokrenula je Umetnička grupa „Hop.La!“ iz Beograda. Članice ove organizacije Anđelka Nikolić i Anita Stojadinović, obe poreklom iz Markovca, pokrenule su projekat „Pozorište na selu“ i organizovale aktivnosti za decu i odrasle 2019. godine tokom letnjih meseci. Ovaj projekat je podstakao meštanke i meštane da se priključuju i doprinose razvoju inicijative. Ja sam se projektu priključila naredne godine, a ubrzo su nam se pridružili i drugi mladi ljudi koji žive u Markovcu i žele da učestvuju u ponovnom stvaranju kulturnog života. Upravo to je bio razlog da se i formalno registrujemo kao udruženje građana.

Šta je tebe privuklo da se priključiš inicijativi?

Na društvenim mrežama videla sam Anđelkin poziv za volontere koji će učestvovati na projektu osnivanja Čitaonice u Markovcu. Oduvek sam okružena knjigama, volim da čitam i razgovaram o knjigama, a kroz studiranje i profesiju usmeravala sam se i na rad sa decom i mladima. Ovaj projekat je delovao kao spoj nečega u čemu najviše uživam i upravo to je razlog zašto sam se priključila.

Koliko je bilo izazovno pokrenuti se na lokalu, iz čistog entuzijazma?

Veoma. Kada sam videla poziv za volontere, bilo mi je potrebno nekoliko dana da se javim i raspitam u vezi sa projektom. Verovatno zbog toga sada bolje razumem druge meštane i meštanke koji se stidljivo priključuju. U Markovcu se svi međusobno poznajemo.

S obzirom da si psihološkinja, da li sa decom i odraslima pokrećeš i tu temu?

Zaposlena sam u srednjoj školi, tako da imam priliku da svakodnevno razgovaram sa mladima i njihovim roditeljima. SKCM je snažno uticao na moj lični razvoj, pa tako i na aktivnosti i znanja koje sada prenosim svojim učenicima. Sve češće razgovaram sa učenicima o važnosti aktivizma i motivišem ih da pokreću promene u školskoj sredini i svojoj lokalnoj zajednici.

Koliko vas učestvuje u koordinisanju i na koji način, kako ste podelili zaduženja?

Više od deset članova SKCM-a aktivno je na različitim projektima, a broj saradnika koji se priključuju projektima i akcijama znatno je veći. Zaduženja su podeljena među članovima, ali iznenadne situacije zahtevaju da se prilagođavamo i reorganizujemo. Ponekad svi radimo sve i to daje odlične rezultate. Međutim, u radu sa decom posebno je važno da uspostavimo jasnu strukturu i obezbedimo da se u takvoj stalnosti svi osećamo sigurnije.

Koje su sve aktivnosti obuhvaćene vašim projektom?

Prvi projekat realizovan je 2019, pre formalnog osnivanja Seoskog kulturnog centra Markovac, kada su organizovane pozorišne radionice za decu i gostovanje za odrasle. Naredne godine osnovana je i Čitaonica „Ekatarina Pavlović“ i realizovan projekat „Kulturna dostava“. Ovaj projekat se odvijao kada je na snazi bila zabrana okupljanja i podrazumevao je izvođenje kamišibaj predstava za decu u njihovom dvorištu, u prisustvu roditelja, baka, deka, a ponekad i komšija i kućnih ljubimaca. Ove godine nastavili smo sa kreiranjem i izvođenjem novih kamišibaj predstava, a osnovali smo i Dečji klub i pokrenuli biblioterapiju.

Centar dešavanja zapravo je Čitaonica Ekatarina Pavlović, približi nam ko je Ekatarina i zašto po njoj biblioteka nosi naziv?

Ekatarina Pavlović bila je prva pismena meštanka Markovca, koja se školovala u vreme kada to nije bilo podjednako dostupno muškarcima i ženama. Jedna od osnovnih postavki SKCM-a jeste i borba za rodnu pravdu, te je u formiranju knjižnog fonda Čitaonice „Ekatarina Pavlović“ to imalo značajan uticaj, budući da je broj autorki i autora podjednako zastupljen. Ono što je još značajno jeste da je članstvo besplatno, te je dostupno svima.

Čitaonca broji preko 200 članova, reci nam koje knjige su najčitanije?

Bližimo se dvestapedesetom članu. Najčitanije su knjige za decu, što nas najviše i raduje. Odrasli najčešće pozajmljuju romane, a rado čitaju i klasike i modernu književnost.

Da li možda meštani sami sugerišu koje knjige bi voleli da čitaju, a vi ih, u skladu sa time, kasnije i pribavljate?

Tako je. Trudimo se da nabavimo naslove koje naši članovi žele da pročitaju. Ponekad je to teško izvodljivo zbog nedostatka materijalnih resursa, ali trudimo se da preko poznanika i putem društvenih mreža oglasimo koja nam je knjiga potrebna.

Kakva literatura vam fali?

Značilo bi nam da imamo više monografija i drugih knjiga iz oblasti istorije umetnosti, stripova i grafičkih romana, budući da se trudimo da decu i mlade i na taj način zainteresujemo za vizuelne umetnosti, a po pravilu je reč o skupljim izdanjima. Osim toga, uvek su nam dobrodošli naslovi čije su autorke žene, budući da i izdavaštvo prati trend nasleđen iz prošlosti, da se favorizuju autori.

Na koji način dolazite do literature i ostalih stvari koje su neophodne za realizaciju, na primer, jedne predstave?

Aktivnosti koje smo do sada realizovale bile su podržane projektno od strane različitih donatora, i u skladu sa ciljevima projekata uvećavali smo knjižni fond. Fond je znatno uvećan i donacijama koje dobijamo od meštana i članova šire zajednice, koji prate i na različite načine podržavaju naš rad. Skoro polovina knjiga koje posedujemo nam je poklonjeno, što nas veoma raduje.

Nadamo se da ćemo u budućnosti biti u situaciji da obezbedimo redovnije finansiranje, jer ta vrsta neizvesnosti utiče na mogućnost dugoročnog planiranja.

Letos ste osnovali i Dečji klub, koliko je to važno, kako deci, tako i roditeljima, jer time dobijaju sigurno okruženje za razvoj i edukaciju svojih mališana? Koje sve aktivnosti obuhvata Dečji klub?

Motivacija dece za učešće u našim programima i povratne informacije o radu koje dobijamo od roditelja daju nam vetar u leđa da nastavimo i osmišljavamo raznovrsne aktivnosti. U Dečjem klubu realizujemo radionice u okviru kojih deca učestvuju u dramskim, likovnim, čitalačkim, ekološkim i biblioterapijskim aktivnostima. Organizovali smo izviđačke šetnje, posetili brdo i jezero u selu, koje većina mališana ranije nikada nije posetila. Održali smo i kampersku radionicu na kojoj su članovi Dečjeg kluba učili kako da postave šator i šta im je sve potrebno za bezbedno kampovanje. Sve aktivnosti usmerene su na učenje kroz igru i podsticanje stvaranja zajedništva među članovima. Nedavno smo u saradnji sa Hop.La! osmišljavali izgled Unutrašnjeg dvorišta Doma kulture, koje članovi Dečjeg kluba već vide kao prostor za zajedničke aktivnosti.

Mališani, takođe, učestvuju i u kreiranju predstava, približi nam na koji način to radite, koliko je to novo i izazovno za njih, kao i koji su benefiti koje primećujete?

Kako su deo tima SKCM-a i rediteljka, glumica i glumci, dramske radionice su svakodnevica u Dečjem klubu. U novembru smo organizovali i premijeru predstave „17 izgovora za kašnjenje u školu“, kada je nakon dugog perioda ponovo otvorena scena Doma kulture. Predstavu smo pripremali u okviru radionica u Dečjem klubu.

Pokrenuli ste i biblioterapiju, objasni nam šta se u okviru te radionice dešava, kao i kako na to reaguju meštani?

Na edukaciji iz Sistemske porodične psihoterapije prvi put sam čula za biblioterapiju, što me je motivisalo da saznam nešto više o tome, a kasnije i da to pokrenem u svojoj zajednici. Prvu biblioterapijsku sesiju sam odlagala mesecima, upravo zbog strepnje od reakcija meštana. Biblioterapija je nova i za veće gradove, a u Markovcu se nikada ranije nije održavala. Međutim, grupa koja se prijavljuje za biblioterapiju se uvećava, što nam daje podstrek da sa ovim projektom nastavimo i da svoja znanja proširujemo u ovoj oblasti. Na biblioterapijskoj radionici čitamo i razgovaramo o tome, trudeći se da događaje iz priča povežemo sa ličnim iskustvima i doživljajima, a u likovima prepoznamo svoje osobine, načine reagovanja i potrebe.

Da li organizujete i aktivnosti za starije?

Do sada su organizovana pozorišna gostovanja za odrasle, projekcije filmova, slušanje radio drame i biblioterapija, a na usluzi im je i fond Čitaonice.

Kroz vaš rad bavite se i temom rodne ravnopravnosti, koliko je tebi važna ta tema?

Ova tema mi je jako važna, te svoje stavove nastojim da unesem i u rad u okviru SKCM-a i kroz posao nastavnika koji primarno obavljam, ali i u privatnom životu. Kada živite u maloj sredini kao što je Markovac, borba za rodnu pravdu i isticanje feminizma kao ideje koja vas vodi i prati samo po sebi nosi dodatne rizike.

Šta je za tebe aktivan pojedinac?

Smatram da aktivne pojedince karakteriše preuzimanje odgovornosti i motivisanost da pokrenu promenu ili učestvuju u njoj. Biti aktivan znači iskoristiti svoje potencijale za promenu koja će doneti dobrobit zajednici, učiti od drugih i učiti druge kako da tu promenu ostvare.

Kako meštani reaguju na SKC Markovac?

U razgovoru sa roditeljima i meštanima često čujemo pohvale za ovo što radimo, a na društvenim mrežima veliki broj meštana otvoreno podržava naš rad. Ljudi nam se često javljaju sa pričama o kulturnom životu u prošlosti Markovca. 

Da li je teško pokrenuti lokalnu zajednicu?

To je veliki izazov. U Markovcu se ništa nije dešavalo na kulturnom planu dugi niz godina, tako da su potrebe meštana za kulturnim aktivnostima bile minimalne. Izazov je pokrenuti ljude da se priključe volonterskim akcijama, ali je izazov i pokrenuti publiku. Trudimo se da i minimalne pomake doživljavamo kao uspeh. Do sada se kroz različite akcije pokazalo da je najteže povući taj prvi korak za uključivanje u volonterske akcije, a kada se jednom priključite, tu ste i sledeći put.

Da li ste se vi susretali ili i sada nailazite na neke poteškoće ili prepreke u radu?

Često nailazimo na poteškoće, ali nastojimo da ih rešavamo. Teškoće su najčešće nedostatak resursa za rad – prostornih, materijalih, ponekad i ljudskih. Tokom letnjih meseci Seoski kulturni centar Markovac svoje aktivnosti realizuje u seoskom domaćinstvu Nade Babić, koje su nam naslednice ustupile na korišćenje, te je u tom periodu najjednostavnije organizovati događaje. Tokom zimskih meseci radimo u prostorijama Doma kulture, koje smo osposobili za rad zajedničkom akcijom članova SKCM-a, roditelja dece članova Dečjeg kluba i drugih meštanki i meštana. Ovaj prostor i dalje nije u potpunosti uslovan za rad, ali se nadamo podršci lokalne samouprave u sređivanju prostorija.

Da li postoje još neki problemi unutar vaše zajednice koje ste primetili nakon što ste počeli sa Seoskim kulturnim centrom Markovac?

Kulturni i društveni život nije podjednako dostupan svima. Meštani i meštanke Markovca u svom selu nisu imali priliku da prisustvuju kulturnim događajima dugi niz godina, a prva ustanova kulture nalazi se u Velikoj Plani, koja je udaljena petnaest kilometara. Međugradski prvoz ne postoji u vreme davanja predstava i drugih događaja, te je meštanima koji nemaju automobil, posebno mladima, potpuno nedostupan kulturni život. Osim nedostataka prilike da se učestvuje u kulturnom životu, društveni život meštana Markovca takođe je siromašan. Mladi nemaju prostor gde mogu da se sastaju, te najčešće provode vreme uz mobilne telefone i kompjutere.

Za kraj, reci nam, šta u narednoj godini možemo očekivati u SKC Markovac?

Naredne godine nastavljamo sa započetim projektima – Čitaonica „Ekatarina Pavlović“ radi dva puta nedeljno, radionice u okviru Dečjeg kluba se realizuju dva puta nedeljno, a biblioterapijske radionice dva puta mesečno. Zbog velikog interesovanja za biblioterapiju, planiramo da u narednoj godini organizujemo i onlajn radionice, kojima će prisustvovati i osobe koje ne žive u Markovcu i okolini. Nastavićemo sa razvojem tehnika kamišibaj teatra i nastojati da proširimo tim aktivnih saradnika.

Fotografije: Privatna arhiva
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Aleksandra Miladinović o ponovnom stvaranju kulturnog života u Markovcu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Celu reportažu možete pogledati na YouTube-u:

Članak Katarina Škrbić – o kućicama u Zasavici, brendu Buzzoffski i svemu što ta filozofija podrazumeva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li ste znali da u Srbiji zajednica gluvih i nagluvih broji oko 10.500 članova? Koliko puta ste se zapitali kako gluvi i nagluvi ljudi komuniciraju sa ostalim ljudima koji ne znaju znakovni jezik? Jeste li ikada razmišljali na koji način će oni pozvati hitnu pomoć, policiju, taksi ili poručiti hranu iz restorana?

Aleksandar Vujčić je dvadesetdvogodišnjak iz Mladenovca koji je osmislio potencijalno rešenje za ovaj problem. Naime, on je patentirao rukavicu koja će prevoditi znakovni jezik. Nakon što osoba koja koristi znakovni jezik stavi rukavicu na ruku i njom pokaže znak, rukavica, odnosno sistem unutar nje, prevodiće nam znakove. Komunikacija je dvosmerna, te program ima mogućnost da naše reči beleži na telefonu u pisanoj formi i tako prikaže ono što govorimo. Aleksandar je još u trećoj godini srednje škole uočio problem sa kojim se susreću gluvi i nagluvi ljudi i od tada svakodnevno radi na razvoju rukavice. Za sada je ona prototip, jer je potrebno ubaciti znakove u sistem, a za to mu je, kako kaže, potrebna podrška zajednice koja će mu pomoći da se ova rukavica „nahrani“ podacima i konačno počne da se upotrebljava.

Sa Aleksandrom smo razgovarali o procesu razvoja rukavice, preprekama sa kojima se sureću gluvi i nagluvi ljudi, kao i o njegovoj potrebi da pomogne zajednici.

Aleksandar Vujčić

Kada si počeo da razmišljaš u smeru društvenog aktivizma?

Aleksandar: Još od osnovne škole sam u IT-ju, bavim se programiranjem i mikroelektronikom. Bio sam član Centra za talente još od osnovne škole. Kroz srednju školu sam učestvovao na raznim radionicama i takmičenjima, takozvanim smotrama istraživačkih radova. Generalno, akcenat je u većini slučajeva bio da se napravi nešto što ne postoji u svetu ili što još uvek nije prisutno u velikoj meri, a može da ima uticaj na društvo. Odmalena sam bio usmeren ka tom načinu razmišljanja.

Da li učestvuješ i na drugim poljima društvenog aktivizma?

Zapravo, da. Pošto sam ja iz Mladenovca, ovde je nedavno pokrenuta inicijativa oko koje se okupljaju mladi ljudi iz različitih sfera. Cilj organizacije je da se radi nešto konkretno za grad, da li manifestacije, koncerti, humanitarne svirke – to ćemo još da vidimo.

Kako se mladi u tvojoj lokalnoj sredini ophode prema pitanjima od društvenog značaja?

Mladenovac je dosta mali grad. Svi se znamo. Do sada nije bilo prevelike inicijative. Muzičari su se, na primer, uvek odazivali kada je u pitanju neki humanitarni događaj. Nova inicijativa koju sam pomenuo, Zeleni presek, je tek u fazi okupljanja, ali to je za sada jedan korak ka pokretanju lokalne sredine. Sviđa mi se što se većina mladih priključila tome.

Kako si došao na ideju da patentiraš rukavicu koja prevodi znakovni jezik?

To se desilo u srednjoj školi, u trenutku kada sam imao dovoljno dobro poznavanje mikroelektronike i kombinacije programiranja, te sam tražio gde bih mogao da primenim tako nešto. Na samom početku sam uvideo da osobe koje koriste znakovni jezik ne možemo da sretnemo svakog dana. Tada sam shvatio da je to problem i da postoji velika komunikaciona barijera između ljudi koji koriste znakovni jezik i ostalih koji nemaju potrebe da znakovni jezik nauče.

Kako je teklo istraživanje? Šta si sve saznao u toku tog procesa?

Danas je sve relativno pritupačno, te nije bilo teško doći do podataka, ali, kao i za većinu stvari, svest o tome nije bila dovoljno podignuta. Tek kada sam uvideo koliko tih ljudi postoji u Srbiji, a kamoli u svetu, shvatio sam važnost i značaj koji bi rukavica mogla da ima za te ljude. Njihove zajednice su dosta izolovane, oni samo međusobno komuniciraju, odsečeni su od čitavog društva.

Šta je bio tvoj prvi korak nakon što si se upoznao sa problemima gluvih i nagluvih ljudi?

Moj prvi korak u tom trenutku bio je da napravim rukavicu koja prevodi znakovni jezik. To je bilo uspešno. Na državnoj smotri sam osvojio prvo mesto, čime sam dobio plasman za Internacionalnu konferenciju mladih naučnika. Ona je tada bila održana u Beogradu, bilo je učesnika iz čitavog sveta, a tu sam osvojio drugo mesto. Nakon toga, usledila je pauza od dve – tri godine. Tek sada sam se opet aktivirao kada sam malo zreliji i kada sam prošao i kroz taj biznis deo, kako realizovati projekat. Jedno je napraviti i imati ideju, a drugo je sprovesti to u delo.

A kako je izgledao proces od ideje do realizacije patenta?

Trenutno je projekat u fazi prototipa, što je daleko od gotovog proizvoda. Rukavica je napravljena i funkcionalna je, ali samo u svrhu demonstracije. Tu nailazimo na jednu od većih prepreka u projektu, a to je potreba za velikom količinom informacija i ljudi koji poznaju znakovni jezik. Oni treba da „nahrane“ program i da algoritam nauče svim njihovim znakovima i svim varijacijama. To je ono što nedostaje.

Kako izgleda proces programiranja rukavice?

Sve ide preko programskog jezika. Koristeći kompjuter, kada stavim rukavicu, svojom rukom pokažem jedan znak i usnimim ga da prevede to što znači. Mogu da se prave i neke varijacije, da oni sami ubacuju neke znakove koji ne postoje u zvaničnom znakovnom jeziku, već imaju neke skraćenice, nešto što koriste u svakodnevnom životu, kao i mi. Malo ko zna da oni mogu da voze kola i da su, zapravo, jako dobri vozači. Međutim, nemaju mogućnost da pričaju putem telefona. Na primer, da pozovu hitnu službu ili da čuju neku sirenu za opasnost. To su sve stvari koje razmatram.

Kako ćemo mi moći da koristimo tu rukavicu ako želimo da im se obratimo? Ima li rešenja za to, da komunikacija bude dvosmerna?

Kada gluvi pokazuju znakove, rukavica ih prepoznaje i šalje njihovo značenje aplikaciji na telefonu koji izgovara umesto njih. Jedna od glavnih prednosti je ta što se može birati jezik na kojem će telefon pričati, time rušeći i sve jezičke barijere. Komunikacija je dvosmerna, što znači da telefon sluša sagovornika koji ne poznaje znakovni jezik i ispisuje ono što on govori u vidu teksta na ekranu gluve osobe.

Da li se desila neka situacija koja te je podstakla da se baviš ovim?

Ništa konkretno. Nemam ja nekog bliskog ko je gluv ili ima problema sa sluhom. Jednostavno sam uvideo problem i istražio da vidim šta postoji na tržištu, da li postoje neka rešenja. Kroz to sam se upoznao sa njihovim problemima. Kada sam odgledao par snimaka nekih vlogera koji su gluvonemi, oni su mi približili njihov život, kroz šta prolaze i sa kakvim se preprekama susreću svakodnevno, to je u meni probudilo želju da barem probam nešto da uradim. Za sada je u pitanju rukavica, ali ko zna, možda me dalje istraživanje odvede u drugom smeru. Glavna ideja mi je da pomognem toj zajednici ili rešim bar neki od njihovih problema.

Kako ljudi iz tvoje zajednice reaguju na to što radiš, posebno mladi, tvoji vršnjaci?

Za sada, najveći uspeh ovog projekta, iako je u fazi prototipa, je to što barem imam neki feedback od društva, posebno iz moje neposredne okoline. Vidim da ljudi uopše nisu uviđali taj problem ranije. Nekada nemamo vremena da razmišljamo o tim stvarima, zato je potrebno da neko podigne svest o tome. Drago mi je što sam dobio tu povratnu informaciju od svake osobe sa kojom sam pričao ili koja je videla o čemu je reč na mom profilu. Takođe, video sam i dobar odaziv ljudi iz te zajednice. NJih desetak je na društvenim mrežama podelilo moj projekat, pozivali su i druge ljude da podrže. To je već jedan od uspeha.

Na koji način možeš da realizuješ izradu rukavice, imaš li neku ideju, ili ti je za to potrebna nečija podrška, finansijska pomoć, saradnja?

Pre svega je potrebna finansijska pomoć. Treba dosta sredstava da bi se to realizovalo – što pisanja samog algoritma za rukavicu, što za dizajniranje i tehnički deo. Druga stvar je što mi treba velika podrška te zajednice. Bez njih je suludo raditi bilo šta.

Da li si već pokušao da preko nekih progama dođeš do pomoći kako bi izrada rukavice što pre bila realizovana? Šta ti vidiš kao najbolje rešenje?

Postoje razne mogućnosti. Za sad sam samo bio na jednom programu –  Social Impact Award. Mislim da nije preostalo još mnogo takmičenja do kraja godine, ali biće ih početkom sledeće. Inovacioni fond takođe radi finansiranje projekata koji su ovog tipa.

Koliko ti je Social Impact Award idejno pomogao?

Čitav taj program mi je pomogao da oblikujem ideju i da razgraničim u kom smeru treba da idem i na koji način. Takođe, i oko biznis plana i istraživanja tržišta. Upoznao sam dosta ljudi koji su tu sa istom željom, da pomognu društvu i ugroženim zajednicama.

Koliko je važno imati nekoga ko će ti pomoći i u tim biznis stvarima? Jesi li ti na počeku imao sliku da će i to biti neophodno, pored dobre ideje, s obzirom da si krenuo jako mlad?

U trenutku kada sam dobio ideju, nisam razmišljao o tim drugim stvarima, bio sam dosta mlađi. Kada skapiraš šta sve treba da uradiš i koliko ima posla oko same relizacije, može čovek malo i da se uplaši. Možda i povuče, jer svi se mi plašimo neuspeha. Međutim, mislim da neuspeh nije nešto najstrašnije na svetu, već je strašnije ne pokušati.

Šta bi bio tvoj plan za dalje?

Sledeći i najvažniji korak je istraživanje tržišta i potreba gluvih ljudi. Za sledeće korake ne mogu da kažem koji su dok ne završim to istraživanje. Tek nakon toga ću tačno znati u kom smeru treba ići. Nastavljam dokle god mogu da izguram!

Ostaje samo da pozovem svakog ko misli da može da pomogne ovom projektu, da li znanjem, iskustvom ili finansijski. Svi su dobrodošli, jer jedan je cilj, da uspemo da promenimo nešto i dopinesemo ovoj zajednici.

Fotografije: Privatna arhiva
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Patent Aleksandra Vujčića – rukavica koja prevodi znakovni jezik se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji veoma su aktuelni co-working space-vi, prostori za zajednički rad koji frilenserima, onima koji rade sami i malim timovima I organizacijama nude prostor za rad. Osim toga, ti prostori služe I za socijalizaciju – što je jako važna komponenta, ako u obzir uzmemo činjenicu da je savremenom čoveku nametnuto da bude okrenut sebi.

Sinhro hab se nalazi u Pančevu – ali je on mnogo više od običnog haba. To je prostor za rad, druženje, radionice, razvoj kreativnih ideja I edukaciju, a Nataša Lenđel, dugogodišnja aktivistkinja, volonterka I vršnjačka edukatorka, jedna je od osnivačica ovog prostora.

Nataša u Sinhro habu provodi dosta vremena, stoga je jedino logično rešenje bilo da se sa njom nađemo u ovom spomeniku kulture koji datira iz 1878. godine. Razgovor započinjemo upravo razgovorom o Sinhru, vraćajući se pričom u period kada je sve krenulo, I razlozima zbog kojih je ovaj hab osnovan.

Iako su mladi u manjim mestima često uskraćeni za sadržaje i dešavanja koja se dešavaju u većim gradovima, ipak, smatra Nataša, ukoliko postoje zainteresovanost i dobra volja, kao i angažovanost na lokalu, moguće je pokrenuti promene. Momenat kada se ona zainteresovala za aktivizam i volontiranje desio se još u osnovnoj školi, ali je tek u srednjoj počela da se bavi time.

Od svoje 16. godine, pa do današnjih dana, Nataša je volonter, I, kako kaže, uvek je smatrala volontiranje nečim zabavnim I, pre svega, vrednim. Iako ljudi često govore da je to „rad za džabe“, ona ne smatra tako. „Možda ne dobijaš platu, ali ti se svašta lepo desi“, smatra ova Pančevka.

Kroz dugogodišnji rad u organizacijama I brojne aktivnosti, Nataša je stekla dosta različitog iskustva. Pitali smo je I da li joj je neki projekat ostao u sećanju I šta je ono što najviše pamti. Pitala nas je koliko daleko želimo da ode, na šta smo odgovorili: što dalje, to bolje. Ispostaviće se da je reč o čitavoj smeni generacija koja se neminovno dešava, a Nataša nam objašnjava kako to sve izgleda u praksi.

Nataša takođe ima iskustva u radu sa decom koja pohađaju više razrede osnovne škola, a koja su kroz pokušaj.lab učila da programiraju I dizajniraju igre, što je njima bilo jako zabavno iz prostog razloga što su mogli da vide rezultate svog rada – korišćenjem kodova pomerali su robotić, kome su zadavali komande kuda treba da se kreće. Organizuje I swap događaje na kojima se razmenjuju garderoba I knjige – čime se pokazuje da ne mora sve uvek biti novo I kupljeno nepromišljeno, a ona stvar koja u ovim menjažama ne dobije svog vlasnika – biva donirana Sigurnoj kući u Pančevu. Ipak, Nataša smatra da nije lako privući ljude da se bave aktivizmom I volontiranjem jer postoji niz predrasuda o ovoj temi. Na primer, volonterizam se često izjednačava sa besplatnim radom, o njemu se govori kao načinu za gubljenje vremena, dok za aktivizam takođe neretko možemo čuti da je besmislen.

Za sam kraj, Nataša je istakla važnost kolektiva za svakog pojedinca I zaključila kako je, da bi se neke nove stvari dešavale, neophodna različitost.

Celu reportažu možete pogledati na YouTube-u:

Članak Nataša Lenđel – o volontiranju, aktivizmu i Sinhro hab-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko bilo kog Pančevca ili Pančevku upitate ko im je prva asocijacija na aktivizam i volonterizam u njihovom gradu, sigurna sam da će četiri od pet osoba reći – Jovana Jankov, u lokalnim krugovima poznatija pod nadimkom Joxi. Jovana je studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, a prvi susret sa bilo kakvim vidom volontiranja imala je još u osnovnoj školi. Bila je članica mnogih nevladinih organizacija i polaznica najrazličitijih projekata i volonterskih kampova. Bašta fest, Pančevo film festival, Ars electronica i Beldocs samo su neke od manifestacija na kojim se našla u ulozi volonterke, praktikantkinje ili pak organizatorke.

Ne samo što sam svedok mnogih dobrih stvari koje je Joxi uradila i radi za svoju zajednicu, već sam se sa njom od novembra prošle godine našla sa iste strane mikrofona kada smo zajedno osnovale omladinski podkast posvećen aktivizmu i kulturi PančeVox. Ipak, ovog puta nalazimo se sa suprotnih strana mikrofona kako bi kroz Oblakoderov serijal Aktivni glasovi bolje predstavili sve čime se Jovana bavi. 

Jovana Joxi Jankov

Kada se desio tvoj prvi susret sa aktivizmom/volonterizmom i kako je dalje tekao razvoj na tom polju?

Jovana Jankov: Taj trenutak mi se desio već u osnovnoj školi kada smo imali akcije čišćenja, tako da je to prvi dodir sa nekim radom koji je volonterski, ali prvo zvanično volontiranje je bilo 2011. godine na manifestaciji Sat za našu planetu. Malo ozbiljnije stvari kreću da se razvijaju na Čardaku na kampu Društvo u prirodi namenjenom mladima gde smo prolazili kroz različite radionice, razmenjivali iskustva sa aktivnim udruženjima i organizacijama i upoznali različite ljude. Mi smo bili treća generacija polaznika, a sve starije generacije smo dosta  viđali po gradu na različitim manifestacijama i znali smo ko su oni. Nakon Čaradaka sam shvatila da je okej biti u više različitih organizacija i biti deo najraznovrsnijih događaja, pri čemu smo za mnoge saznali baš na Čardaku. Posle toga počinjem aktivnije da se bavim tim stvarima i 2014. godine ulazim u  KOMPAS, kreativni omladinski centar za borbu protiv HIV/SIDE, gde postajem vršnjačka edukatorka. Kasnije sam postala i najpre lokalna koordinatorka, a onda i članica Upravnog odbora u Uniji srednjoškolaca Srbije. Tada sam počela mnogo više da razumem šta su omladinske politike.

 Dobila si i nagradu Naj volonterka koju je jedno vreme dodeljivalo pančevačko udruženje Connecting. Koliko ti je to značilo?

Rekli su mi da ću dobiti tu nagradu i pre uručivanja. Daleko od toga da nisam htela da je dobijem, ali sam mislila da je ona dobar način da se neko nov podstakne, jer bi mu to bio boost za dalje angažovanje, a kako sam ja već bila aktivna, smatrala sam da je možda suvišna. To što već radim je meni, samo po sebi, bilo priznanje. Svakako da mi je ipak značila i dalje mi je to jedna od najdražih nagrada, jer su time odali prizanje svemu što radim.

 Bila si učesnica, ali i liderka na različitim volonterskim kampovima. Kakvo iskustvo nosiš odatle?

Jedva sam čekala da napunim osamnaest godina da bih mogla da odem na volonterski kamp, jer mi se činilo kao super prilika da odeš sa malo finsijskih sredstava u neko mesto koje nije turističko i radiš nešto zabavno. Zbog svoje ljubavi prema zamkovima, odlučila sam da odem u Češku, koja ima dosta volonterskih kampova koji se bave restauriranjem dvoraca. Tako sam i otišla na kamp gde smo renovirali ruševinu zamka, pomagali radnicima i na poslovima oko bašte i slično. Nakon toga, otišla sam na obuku za kamp lidere i vodila prvi kamp u jednom selu u Srbiji gde sam imala poprilično teško iskustvo vođenja kampa, jer su volonteri imali nesuglasice sa drugom kamp liderkom i organizatorima. Tu sam se prvi put susrela sa negativnom situacijom gde volonteri žele da napuste kamp, ali se na kraju situacija rešila. Kod ovakvih programa je super što imaš priliku da vidiš kako je živeti sa različitim ljudima, kako da komuniciraš sa drugačijim karakterima ljudi iz različitih kultura, jer si primoran da živiš sa njima na nedelju ili više dana. Neke stvari na koje nisi navikao u svom okruženju ovde moraš da prihvatiš, a da te opet ne nerviraju, već da budete tim i porodica koja radi na nekom volonterskom zadatku.  

 Kada pričamo o nevladinom sektoru, kog si ti deo već godinama, koliko ti se čini da se na projektima namenjenim mladima uvek pojavljuju jedni te isti ljudi i da zapravo teško dolazimo do šireg broja mladih?

Mislim da se uvek kreću isti ljudi i naravno da postoji smena generacija, ali onda se i kod njih dogodi isto. Na primer, baš na volonterskim kampovima je malo drugačija situacija jer tu često dođu ljudi koji nisu bili aktivni u svojim zajednicama, već na to gledaju kao na drugačiji vid putovanja, a uz to volontiraju. Tu možeš da se sretneš sa ljudima koji nisu iz tog volonterskog mehura. Ipak, kada govorimo o volonterskom mehuru, to nije situacija samo u Srbiji, već i kada ideš na neki internacionalni projekat skontaš da se ljudi ponavljaju.

Ideš na veliki broj različitih seminara, obuka, treninga, dakle najraznovrsnijih projekata. Zbog čega?

Koliko god da mi neke stvari zvučale zanimljivo, shvatila sam da ne mogu da idem na sve. (smeh) Sada ipak malo biram teme koje su mi bliže, ali i dalje gledam da stignem na sve. Malo imam fear of missing out, i u realnom i u virtuelnom svetu.  

S obzirom da imaš dugo iskustvo sa različitim organizacijama i u različitim projektima i manifestacijama, postoji li nešto što bi istakla kao posebno važno za tebe lično?

Nema šanse da napravim izbor samo jedne stvari, jer je svaka stavka bila značajna za neku drugu ili za neki drugi segment mog života i razvoja. Ono što bih, eventualno, možda istakla je Pančevo film festival (PAFF).

Od osnivanja Pančevo Film Festivala 2014. godine si bila deo organizacije – najpre kao volonterka, dok je kasnije tvoja uloga u organizacionom timu rasla. Zašto ti je značilo to iskustvo?

Za moje uključivanje u PAFF je zaslužna moja profesorka srpskog Nevena Stefanović, koja me preporučila da budem deo mladog žirija na festivalu. I drugim članovima žirija, ne samo meni, je ovo bilo zabavno iskustvo, pa smo nastavili da volontiramo, a onda sam polako krenula da preuzimam ulogu organizatorke i koordinatorke volontera, jer su novi ljudi počeli da se priključuju i bilo mi je važno da ti ljudi budu upoznati sa tim šta se radi. PAFF je, zapravo, zalužan za to zašto sam upisala Fakultet dramskih umetnosti, jer sam zbog tog festivala shvatila da su organizacija, menadžment i produkcija nešto čime želim da se bavim.

Pored PAFF-a, volontirala si i bila deo mnogih drugih festivala, koje bi posebno izdvojila?

Beldocs, gde sam volontirala u PR timu, pa je bilo zanimljvio da vidim kako PR svet funkcioniše, Bašta fest, gde sam asistentkinja u organizaciji i istakla bih praksu na Ars Electronica festivalu u Lincu.

Šta su neka pozitivna, a šta negativna iskustva koja si uočila kada su festivali iz oblasti kulture u pitanju?

Zbog manjka sredstava i malo ljudi koji često rade bez novčane nadoknade, previše pažnje usmerimo na organizaciju i onda mi se čini da zaboravimo na aktivniji rad sa publikom i njenu edukaciju, kao i rad sa najmlađom publikom. Dodavanje programa koji su malo više participativnog i interaktivnog karaktera bi možda bilo jedno od rešenja. Ono što je pozitivno je što se ti festivali često bave dobrim temama – bilo kroz formu, slogane, lokaciju – na primer Bašta fest se dešava u Bajinoj Bašti, maltene u prirodi, pa je potpuno drugačije bioskopsko iskustvo, predstavljaju mlade autore i ističu taj odnos između reditelja i glumaca. Beldocs, takođe, pokreće neke jako bitne teme u društvu. Ono što mi je posebno zanimljivo je kada festival ,,odlazi kod publike’’ kao što je PAFF išao i imao projekcije u zatvoru, gerontološkom centru, selima pored Pančeva, jer od tih ljudi ne možeš da očekuješ da ti dođu, ali ti možeš da odeš kod njih i da imaš širi uticaj na zajednicu. To nekim festivalima nedostaje, jer se previše drže nekih konvencionalnih mesta.

Jedna si od osnivačica omladinskog podkasta PančeVox namenjenog aktivizmu i kulturi u Pančevu. Kako je nastao ovaj projekat?

Oduvek volim da delim zanimljive događaje koji su namenjeni mladima što u Pančevu, što van njega, pa je donekle to bila početna ideja. Nisam želela da napravim podkast kao podkast, već sam igrom slučaja otišla na projekat o samoodrživosti podkasta, gde sam želela da saznam nešto više o njegovoj produkciji. Tu se rodila ideja za podkast koji će imati kraću formu i biti namenjen prvenstveno studentima i studentkinjama iz Pančeva i gde ćemo deliti zanimljive priče o sugrađanima i sugrađankama. Ta ideja je nekih godinu dana bila u glavi, dok nismo napisale projekat za Šta nam teško, koji nam je više bio podsticaj da neko prepoznaje našu ideju. U saradnji sa Krokodil studijom smo uspeli da izguramo celu prvu sezonu i već možemo da najavimo sledeću od novembra.

Iako zvuči kao opšte mesto, mislim da je vrlo zahtevno pitanje – šta je za tebe aktivizam?

Rušenje barijera, negledanje lične koristi, već koristi za zajednicu, gde želiš da svačija prava budu poštovana i da se svim zajedničkim snagama borimo za to. Ne biti pasivan je svakako ključna stvar.

Koliko je bitan taj odnos pojedinca i lokalne zajednice?

Najlakše možemo da se aktiviramo u lokalnoj zajednici, jer imamo mnogo više sličnosti i saosećamo se bolje sa stvarima ukoliko su iz našeg dvorišta i pre ćemo se pokrenuti za nešto što nam je lično važno. Mnogo je bitno krenuti iz svoje zajednice, jer time dajemo i primer nekom drugom lokalu. Naravno da neka rešenja zahtevaju sistemske promene, ali nije pitanje šta je važnije i ima veći značaj, već moraju paralelno da se dešavaju promene i odozgo i odozdo. U savremenom društvu, pojedinci su se mnogo više udaljili i zapravo je teško izgraditi zajednicu, čak i ako svi živimo u istoj zgradi ne znači da smo zajednica, ali naravno da oko nekih problema možemo da se okupimo i delujemo.

U PančeVox-u postoji set leksikonskih pitanja, koje postavljate gostima, ali nikada nismo čuli tvoje odgovore na njih. Pa, preporuči nam svoje omiljene manifestacije u Pančevu?

Nova festival, festival avangardne umetnosti koji je uglavnom sada fokusiran na strip,  Pančevački jazz festival i, naravno, Pančevo film festival.

Omiljeno mesto u Pančevu?

Krug u parku, tokom srednje škole smo stalno provodili vreme tamo, a i od malena mi je bio interesantan.

S obzirom da voliš formu podkasta, preporuči nam još neke pored PančeVox-a.

Radiolab, koji ima fantastične teme, kao i savršenu produkciju i montažu, Serial, podkast koji me uvukao u sve, i Radio Galaksija, posvećen novim temama iz oblasti astronomije.

Da imaš neograničene resurse, šta bi volela da uradiš?

Volela bih da iskoristim neki napušteni prostor, kulturno nasleđe, koje ću opremiti i gde će mladi aktivisti, umetnici, čak naučnici, imati priliku da se oprobaju u različitim stvarima.

Šta bi ti poručila mlađoj sebi?

Neke stvari me prilično pogađaju i nerviraju, možda se zato i bavim aktivizmom, ali bih poručila mlađoj sebi: ne može sve da se reši, ali možemo da pokušamo!

Fotografije: Damjan Jovanović
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Joxi Jankov: Ne može sve da se reši, ali možemo da pokušamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novinarstvo i aktivizam su za Ivana Bjelića neodvojivi, jer je, kako kaže, novinarstvo društveni aktivizam na svakodnevnom nivou. Još od srednjoškolskih dana počinje da piše za školske novine. Ubrzo, zajedno sa par prijatelja, pokreće nezavisne školske novine. Međutim, društvenim dešavanjima bavili su se na satiričan način, te su nakon samo dva broja morali da stave pauzu na tadašnji magazin Svetionik. Uprkos dečačkoj želji da bude vojnik, Ivan nastavlja da se bavi novinarstvom, pa u Novom Sadu pokreće podkast Hajlajter na MultiRadiju. Tema kojom se bavio bila je uglavnom zaštita životne sredine i tako polako počinje da ulazi u sferu društvenog aktivizma. U svoj grad, Požegu, vraća se da održi par predavanja o mladima i medijima, ali tu i ostaje, barem za sada. Nakon što je primetio da omladinci iz Požege žele da pokrenu lokalnu zajednicu, odlučuje da zajedno sa njima osnuje radijsku emisiju – Omladinsku radio akciju. Zajedno sa mladim srednjoškolcima otvara brojna pitanja, sa željom da kroz svoj rad dopinese napretku lokalne zajednice.

Ivan nam govori kako je izgledala priprema prve radijske emisije sa mladim entuzijastima u Požegi, zbog čega je njemu pitanje ekologije i zaštite životne sredine značajno, kao i na koji način pokrenuti mlade na lokalu.

Ivan Bjelić

Baviš se različitim stvarima, ali hajde da počnemo od primarne profesije, a to je novinarstvo. Kako i kada si poželeo da se baviš novinarstvom?

Ivan: Prvi dodiri sa novinarstvom su bili davne 2013. godine. Tada sam bio prva godina srednje škole i počeo sam da pišem za školske novine. Svake godine, kad je školska slava, pravili bismo različite rubrike zajedno sa profesorima. Meni je to bilo jako zanimljivo. Međutim, moja prva želja je bila da budem vojnik, ali sam ubrzo shvatio da je mnogo bolje biti vojni reporter/novinar. To me i dan – danas drži, mislim da ću u jednom trenutku kad se negde zarati, uzeti kameru i fotoaparat i otići da izveštavam sa takvih područja. Izveštavanje u kriznim situacijama mi je nekako najlepša stvar koju bih radio.

Šta se dalje dešava, nakon što si se oprobao u školskim novinama?

Ubrzo otvaramo i školske nezavisne novine, direktor nam je to dozvolio. Napravili smo uređivački tim od nas šestoro i krenuli da radimo za te novine, koje su se zvale Svetionik. Međutim, one su izašle samo u dva broja jer ih je direktor obustavio nakon što je video o čemu mi to pišemo. To je bila više neka vrsta satire, komedije, tako da je vrlo brzo nakon toga usledila molba da prestanemo, te stvari su u tom trenutku bile neprimerene za srednju školu. Forma je bila magazinska, objavljivali smo i priče o našim uspešnim drugarima iz škole, pratili smo i vannastavne aktivnosti. U tom trenutku nikom od nas nije palo na pamet da bismo mi to mogli da radimo na internetu, ali tada niko ništa nije znao o novinarstvu.

Šta se dešava posle toga, s obzirom da definitivno nisi odustao od novinarstva?

Nakon izvesnog vremena, 2016. godine, dobio sam poziv od direktora lokalnog radija da napravimo neku emisiju koja bi bila omladinskog karaktera. Mada smo i to malo preformulisali i napravili emisiju koja se zvala Tragovima prošlosti i koja je govorila o istoriji rokenrola, od samog početka, preko klasične muzike, rokokoa, pa sve do početka XXI veka. Svakog petka smo išli lajv, to je bio prvi put ikada da sam radio emisiju uživo. Međutim, ispalo je lepo, iz nedelje u nedelju, posle dve godine, obradili smo pravce sve do 1980. godine.

Jesi li tada poželeo da se posvetiš formalnom obrazovanju u sferi novinarstva ili te je ipak život odvukao na neku drugu stranu?

Nakon toga, polako počinje i moj aktivistički rad, kada je počelo i novinarstvo. Međutim, ja se nisam toliko interesovao za fakultet. Ono što smatram važnim je da novinar mora da bude objektivan, a sve ostalo se da naučiti. Ovo je sve jedan veliki zanat koji učiš od starijih kolega, učiš i na svojim greškama i gledaš da implementiraš neke nove stvari koje se dešavaju u svetu.

Pomenuo si da paralelno sa novinarstvom počinješ da se baviš i aktivizmom. Kako dolazi do toga?

Ja ne kažem nikad da se bavim aktivizmom jer ne smatram to nekim poslom, to je nešto što osećaš ili želiš. Cilj ti je da društvo u kom živiš unaprediš do neke mere. Sada kada smo u Požegi sastavili predsednike parlamenata pričali smo im o lokalnoj omladinskoj politici i pravima i mogućnostima koje parlamenti imaju. Klinci su bili zaprepašćeni da toliko stvari mogu da urade. Eto, to je meni važno, da unapredim zajednicu.

Da li možda primećuješ povezanost između novinarstva i aktivizma?

Da, definitivno. Novinarstvo je dnevni aktivizam. Ti svakodnevno istražuješ da bi od toga napravio tekst ili emisiju. Novinarstvo je društveno delovanje, ljudi zaboravljaju da su mediji ti koji ljudima govore šta se dešava u društvu, državi… Novinarstvo potpomaže razvoj društva. Mediji rade za narod.

Kako nastaje Omladinska radio akcija, emisija čiji si urednik na lokalnom radiju u Požegi?

Kada je krenulo sve ovo oko korone, bili smo zatvoreni u stanu i ja sam u to vreme radio u MultiRadiju u Novom Sadu, i dalje radim tamo. U to vreme sam razmišljao da i mi pokrenemo neki omladinski radio. To u Srbiji postoji, ali ne u toj meri da je baziran na dnevnim vestima, na politici… Želeo sam da to bude malo drugačije. Međutim, to je propalo, zato što su krenuli i protesti, problemi sa frilenserima, a ja sam bio jedan od njih… Odustali smo od te akcije, ali sam ja ubrzo dobio poziv od direktora FORCE da ovde, u Požegi, održim par predavanja o mladima i medijima.

Šta se dešava nakon tih predavanja, da li se tvoj život na neki način menja?

U tom trenutku dolazim u rodni grad u kom nisam bio osam meseci. Direktor mi je ovde ponudio posao, da radim kao koordinator za omladinu. Odlučio sam da ostanem i da ovde pokrenem tu redakciju za Omladinski radio, jer se dosta mladih javilo da želi da radi sa nama. Zatim, pravimo tim od jedanaest omladinaca koji hoće da se bave novinarstvom. Bilo je jako zanimljivo, tri nedelje smo pripremali prvu epizodu, svaki drugi dan smo imali sastanke, vežbanje dikcije, prikupljanje tema, ankete… Sve dok ih nisam pripremio za tu prvu emisiju.

Kako si ih uveo u taj svet radijskog novinarstva? Kako su se snašli?

Iskreno, ja ne primećujem neku veću razliku između mene i njih, sem u iskustvu. Podsetili su me na mene kad sam 2016. godine došao na radio. I ja sam tada bio zbunjen: mikrofon, gluva soba, tu je tonac koji mi priča na slušalice… Međutim, oni su se vrlo lako snašli u svemu tome, baš iz tog razloga što smo se tri nedelje pripremali. Podelili smo i poslove u redakciji, imali smo konceptualno sređenu emisiju i rubrike koje je vodio svako od njih. Nije problem raditi sa omladinom koja želi da radi takve stvari, oni su tu došli baš iz tog razloga jer hoće da se ostvare u sferi novinarstva. Teško je raditi sa ljudima koji nemaju pojma šta žele. Iako je na lokalnom nivou, gledamo da to napreduje. Mislim da je ovo jako dobra stvar za grad koji ima 10.000 stanovnika, gde nema razvoja omladinske politike, koji nema kancelariju za mlade, savet za mlade, gde nema dinara za kulturu u prethodne tri godine.

Kojim se sve temama bavite, da li su u fokusu samo lokalni događaji ili provučete i globalna dešavanja?

U početku nam je ideja bila da to budu lokalne teme, da se u emisije zovu ljudi koji su odavde, a stručni su da odgovore na temu. Obrađivali smo razne teme, od mentalnog zdravlja, fizičke aktivnosti, ekologije, pa sve do posledica korone na zdravlje. Vrlo brzo su se oni odvažili da predlažu svoje teme, i to veoma ozbiljne. Jedna od njih je bila o iskopavanju litijuma. Nakon toga, dobili smo malu blokadu od direktora radija, koji je bio protiv toga da obrađujemo tu temu. Mi smo tu emisiju odradili, ali nakon toga smo dobili klapnu, tako da više ne radimo na radiju, te smo se sada prebacili na internet. Mislim da je to jedna prava stvar za slobodu.

Kako ostali omladinci reaguju na razvoj omladinske politike i aktivizam Omladinskog radija u maloj zajednici?

Do sada smo to pratili kroz njihove reakcije na društvenim mrežama. Takođe, pratili smo i kako reaguju na ankete koje radimo u gradu. Imali smo rubriku koja se zvala PŽurnal, koja je prenosila lokalne stvari, tu su nas ljudi prepoznali kao medij. Pisali su nam i slali slike, obaveštavali o nekim dešavanjima po gradu. U školi su prepoznali omladince koji rade na radiju, njihovi vršnjaci su im se javljali sa temama, predlozima…

Pored rada na radiju u Požegi, pomenuo si da si i dalje aktivan na MultiRadiju u Novom Sadu. Tu vodiš i podkast Hajlajter i serijal Prirodnjačke teme, kako sada uklapaš rad u Požegi sa radom tamo, to ipak nije prestalo?

Nije prestalo. MutiRadio je jedna stvar koja je meni otvorila velike puteve u sferi tog nevladinog sektora. Hajlajter, taj podkast je zasnovan na tome, dok su Prirodnjačke priče serijal u okviru podkasta, koji je nastao kao ideja da ljudima približimo značaj prirode i potrebu da očuvamo životnu sredinu. Plan mi je bio da dovedem ljude koji imaju kredibilitet i koji mogu da stoje iza svake reči koje kažu. Krivo mi je što nije malo više propraćeno na Jutjubu. Koliko vidim, u trenutku kada je ekologija jako bitna, ljudi ne žele da čuju i naprave sebi neku vrstu edukacije koja je besplatna i gde će ti ljudi sa kredibilitetom ispričati zašto je to tako i na koji način rešiti problem.

Kako si počeo da se interesuješ za ekološke teme, zaštitu životne sredine, klimatske promene?

Ja sam odrastao na selu. To je neki prostor koji te okružuje prirodom, vazduh je čist i vodu možeš da piješ sa izvora. Kada odrasteš na mestu gde si non – stop okružen divljim i domaćim životinjama, u dvorištu imaš potok, priroda ti je prostor u kom živiš, ne želiš da vidiš plastičnu flašu, kesu, slamčicu za nes, jer im tu nije mesto. Prvi put kada mi je „kliknulo“ je kada sam živeo u jednom delu grada, ovde u Požegi, iza kojeg se nalazi livnica. Kada bi iznosili veš da se suši, on bi nakon toga smrdeo na olovo. Tada je mama bila jako nervozna oko toga, a ja sam razmišljao: da li je moguće da ne postoji neki filter koji bi filtrirao sve to? Tada je krenulo sve. Ja kada na ulici vidim kesu, pikavac, jurim da sve to pokupim i počistim.

Kako se tebi čini – da li se promene na polju ekologije najbolje rešavaju na mikro ili makro nivou?

Mora da postoji saradnja i volja vrha i ljudi koji su plaćeni da obavljaju tu vrstu posla. Moraju i oni da se potrude i da implementiraju to znanje, a ne da gledaju lični interes. Ako vlast ne potencira zaštitu životne sredine kao primarnu temu, na pravi način, ljudi je na mikronivou neće kapirati kao temu koja je značajna.

Ti si takođe kordinatoor u udruženju građana FORCA u Požegi, kako je došlo do toga i čime se sve udruženje bavi?

Počeo sam da sarađujem sa njima tako što su me pozvali na par predavanja o medijima. Nakon toga je trebalo aktivirati omladinu. Kao što sam već pomenuo, nemamo kancelariju za mlade i ostale stvari. Onda sam ja ušao da proverim da li mi to zaista nemamo ili tu postoje neki fiktivni ljudi koji sede na tim pozicijama i primaju platu. I, da, primaju platu. Gde je sadržaj za mlade, koncerti, izložbe? Mene je do te mere iznerviralo da smo odlučili da napravimo opozicionu stvar gde ćemo imati predstavnike parlamenta, škola, udruženja mladih sa lokala. Ljudi su se skupili i odazvali. Požega, kao i svaka lokalna samouprava, treba da obezbedi prostor za mlade.

Na koji način FORCA potpomaže razvoj mladih u lokalnoj zajednici, konkretno u Požegi?

FORCA dosta ulaže u mlade ljude, finansira obuke, edukaciju mladih. Sada nam je cilj da otvorimo omladinske ambasade u univerzitetskim gradovima gde ćemo imati omladince iz Požege koji su otišli na studije tamo i koji će pomagati ostalim mladim ljudima koji žele da studiraju u tom gradu. Aktivizam je esencija uspeha, vladavine prava. FORCA radi i sa osobama sa hendikepom, manjinskim grupama, organizuje lokalne festivale… To je jedna organizacja sa tradicijom, koja mladim ljudima pruža priliku da napreduju i rade ono što žele. Značajna stvar je kada organizacija ili lokalna samouprava ulaže u mlade, onda imaš aktivnu lokalnu zajednicu.

Kako privući pažnju malo starijim ljudima da podrže udruženje građana, kako bi se i oni uključili oko lokalnih stvari?

Moje kolege sa radija su pokrenule podkast koji se zove Dah provincije, gde su pozivali obrazovane ljude sa lokala koji su govorili o važnim temama. To je napravilo veliki bum, te su ljudi počeli da ga nazivaju gradski podkast. Mi smo počeli da radimo posao i lokalnog radija i lokalne televizije. Te priče su imale po par hiljada pregleda, što je za Požegu sjajno. Ovo je grad pun entuzijazma, prilike i ljudi koji žele nešto da promene. Mislim da tu ljude ne treba nešto puno animirati, već im samo dati priliku, kao i u nekim drugim manjim mestima. Ova sredina evidentno kreće da se menja.

Za sam kraj, reci nam, da li za sada planiraš da ostaneš u Požegi i posvetiš se daljem razvoju svog grada?

Na početku sam govorio o vojnom novinarstu i to čekam da se u budućnosti desi, Međutim, ne bih se time bavio celog života. Plan mi je da se preselim na selo, ali to ne mogu da uradim dok ne budemo napravili društvo koje će mi pružiti priliku da tako živim. U suštini, planiram da ostanem u Požegi, zato sam se i vratio. Ovo je mesto u kom sam ja odrastao i koje mi je pružilo toliko prilika za napredak. Zato i želim da kroz svoj rad doprinesem napretku svoje lokalne zajednice.

Fotografije: Privatna arhiva
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Članak Ivan Bjelić: Novinarstvo je društveni aktivizam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prva video reportaža koja je objavljena u okviru pomenutog serijala ima za cilj da predstavi skejt zajednicu koja je mnogo više od pukog balansiranja na dasci sa točkovima. Samit nesvrstanih nam je i pružio priliku za tako nešto.

Samit nesvrstanih je događaj koji na godišnjem nivou okuplja skejtere iz regiona, ali i sveta, a kako je Danilo Pisanjuk jedan od organizatora, pitali smo ga zbog čega je Samit važan, kakvu zajednicu okuplja, zbog čega se skejteri organizuju samostalno i za kakve promene se zalažu.

Danilo nas je sproveo kroz sva četiri dana, koliko je ovaj festival trajao, kroz nekoliko kulturnih centara u Beogradu – posetili smo Kvaku 22, Uličnu galeriju, uživali u performansu Sergeja Vutuca, ali i u pikniku na Adi kod dobrog prijatelja Duha.

Osim sjajne atmosfere koja je doprinela utisku da skejt zajednica nema nikakve probleme, realnost, zapravo, nije takva. Skejteri u Srbiji suočavaju se sa nemogućnošću vožnje zimi, nedostatku indoor (ali i outdoor) parkova, savezu koji bi zapravo brinuo o tome šta skejt zajednici zaista fali i na koji način mogu da poboljšaju svoj položaj.

Uprkos svim ovim stvarima, Samit nesvrstanih se održava sada već nekoliko godina za redom, a po Danilovim rečima, ovu manifestaciju karakterišu beton, skejt, punk – rok i gurmanluk.

Celu reportažu možete pogledati na YouTube-u:

Članak Samit nesvrstanih: beton, skejt, punk – rok i gurmanluk se pojavljuje prvo na Oblakoder.