fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Ivan Bjelić: Novinarstvo je društveni aktivizam

Mladi novinar i aktivista, Ivan Bjelić, o razlozima zbog kojih se vratio u rodni grad i načinima na koje je pokrenuo svoju lokalnu zajednicu
Piše: Marija Milić

14. October 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Novinarstvo i aktivizam su za Ivana Bjelića neodvojivi, jer je, kako kaže, novinarstvo društveni aktivizam na svakodnevnom nivou. Još od srednjoškolskih dana počinje da piše za školske novine. Ubrzo, zajedno sa par prijatelja, pokreće nezavisne školske novine. Međutim, društvenim dešavanjima bavili su se na satiričan način, te su nakon samo dva broja morali da stave pauzu na tadašnji magazin Svetionik. Uprkos dečačkoj želji da bude vojnik, Ivan nastavlja da se bavi novinarstvom, pa u Novom Sadu pokreće podkast Hajlajter na MultiRadiju. Tema kojom se bavio bila je uglavnom zaštita životne sredine i tako polako počinje da ulazi u sferu društvenog aktivizma. U svoj grad, Požegu, vraća se da održi par predavanja o mladima i medijima, ali tu i ostaje, barem za sada. Nakon što je primetio da omladinci iz Požege žele da pokrenu lokalnu zajednicu, odlučuje da zajedno sa njima osnuje radijsku emisiju – Omladinsku radio akciju. Zajedno sa mladim srednjoškolcima otvara brojna pitanja, sa željom da kroz svoj rad dopinese napretku lokalne zajednice.

Ivan nam govori kako je izgledala priprema prve radijske emisije sa mladim entuzijastima u Požegi, zbog čega je njemu pitanje ekologije i zaštite životne sredine značajno, kao i na koji način pokrenuti mlade na lokalu.

Ivan Bjelić

Baviš se različitim stvarima, ali hajde da počnemo od primarne profesije, a to je novinarstvo. Kako i kada si poželeo da se baviš novinarstvom?

Ivan: Prvi dodiri sa novinarstvom su bili davne 2013. godine. Tada sam bio prva godina srednje škole i počeo sam da pišem za školske novine. Svake godine, kad je školska slava, pravili bismo različite rubrike zajedno sa profesorima. Meni je to bilo jako zanimljivo. Međutim, moja prva želja je bila da budem vojnik, ali sam ubrzo shvatio da je mnogo bolje biti vojni reporter/novinar. To me i dan – danas drži, mislim da ću u jednom trenutku kad se negde zarati, uzeti kameru i fotoaparat i otići da izveštavam sa takvih područja. Izveštavanje u kriznim situacijama mi je nekako najlepša stvar koju bih radio.

Šta se dalje dešava, nakon što si se oprobao u školskim novinama?

Ubrzo otvaramo i školske nezavisne novine, direktor nam je to dozvolio. Napravili smo uređivački tim od nas šestoro i krenuli da radimo za te novine, koje su se zvale Svetionik. Međutim, one su izašle samo u dva broja jer ih je direktor obustavio nakon što je video o čemu mi to pišemo. To je bila više neka vrsta satire, komedije, tako da je vrlo brzo nakon toga usledila molba da prestanemo, te stvari su u tom trenutku bile neprimerene za srednju školu. Forma je bila magazinska, objavljivali smo i priče o našim uspešnim drugarima iz škole, pratili smo i vannastavne aktivnosti. U tom trenutku nikom od nas nije palo na pamet da bismo mi to mogli da radimo na internetu, ali tada niko ništa nije znao o novinarstvu.

Šta se dešava posle toga, s obzirom da definitivno nisi odustao od novinarstva?

Nakon izvesnog vremena, 2016. godine, dobio sam poziv od direktora lokalnog radija da napravimo neku emisiju koja bi bila omladinskog karaktera. Mada smo i to malo preformulisali i napravili emisiju koja se zvala Tragovima prošlosti i koja je govorila o istoriji rokenrola, od samog početka, preko klasične muzike, rokokoa, pa sve do početka XXI veka. Svakog petka smo išli lajv, to je bio prvi put ikada da sam radio emisiju uživo. Međutim, ispalo je lepo, iz nedelje u nedelju, posle dve godine, obradili smo pravce sve do 1980. godine.

Jesi li tada poželeo da se posvetiš formalnom obrazovanju u sferi novinarstva ili te je ipak život odvukao na neku drugu stranu?

Nakon toga, polako počinje i moj aktivistički rad, kada je počelo i novinarstvo. Međutim, ja se nisam toliko interesovao za fakultet. Ono što smatram važnim je da novinar mora da bude objektivan, a sve ostalo se da naučiti. Ovo je sve jedan veliki zanat koji učiš od starijih kolega, učiš i na svojim greškama i gledaš da implementiraš neke nove stvari koje se dešavaju u svetu.

Pomenuo si da paralelno sa novinarstvom počinješ da se baviš i aktivizmom. Kako dolazi do toga?

Ja ne kažem nikad da se bavim aktivizmom jer ne smatram to nekim poslom, to je nešto što osećaš ili želiš. Cilj ti je da društvo u kom živiš unaprediš do neke mere. Sada kada smo u Požegi sastavili predsednike parlamenata pričali smo im o lokalnoj omladinskoj politici i pravima i mogućnostima koje parlamenti imaju. Klinci su bili zaprepašćeni da toliko stvari mogu da urade. Eto, to je meni važno, da unapredim zajednicu.

Da li možda primećuješ povezanost između novinarstva i aktivizma?

Da, definitivno. Novinarstvo je dnevni aktivizam. Ti svakodnevno istražuješ da bi od toga napravio tekst ili emisiju. Novinarstvo je društveno delovanje, ljudi zaboravljaju da su mediji ti koji ljudima govore šta se dešava u društvu, državi… Novinarstvo potpomaže razvoj društva. Mediji rade za narod.

Kako nastaje Omladinska radio akcija, emisija čiji si urednik na lokalnom radiju u Požegi?

Kada je krenulo sve ovo oko korone, bili smo zatvoreni u stanu i ja sam u to vreme radio u MultiRadiju u Novom Sadu, i dalje radim tamo. U to vreme sam razmišljao da i mi pokrenemo neki omladinski radio. To u Srbiji postoji, ali ne u toj meri da je baziran na dnevnim vestima, na politici… Želeo sam da to bude malo drugačije. Međutim, to je propalo, zato što su krenuli i protesti, problemi sa frilenserima, a ja sam bio jedan od njih… Odustali smo od te akcije, ali sam ja ubrzo dobio poziv od direktora FORCE da ovde, u Požegi, održim par predavanja o mladima i medijima.

Šta se dešava nakon tih predavanja, da li se tvoj život na neki način menja?

U tom trenutku dolazim u rodni grad u kom nisam bio osam meseci. Direktor mi je ovde ponudio posao, da radim kao koordinator za omladinu. Odlučio sam da ostanem i da ovde pokrenem tu redakciju za Omladinski radio, jer se dosta mladih javilo da želi da radi sa nama. Zatim, pravimo tim od jedanaest omladinaca koji hoće da se bave novinarstvom. Bilo je jako zanimljivo, tri nedelje smo pripremali prvu epizodu, svaki drugi dan smo imali sastanke, vežbanje dikcije, prikupljanje tema, ankete… Sve dok ih nisam pripremio za tu prvu emisiju.

Kako si ih uveo u taj svet radijskog novinarstva? Kako su se snašli?

Iskreno, ja ne primećujem neku veću razliku između mene i njih, sem u iskustvu. Podsetili su me na mene kad sam 2016. godine došao na radio. I ja sam tada bio zbunjen: mikrofon, gluva soba, tu je tonac koji mi priča na slušalice… Međutim, oni su se vrlo lako snašli u svemu tome, baš iz tog razloga što smo se tri nedelje pripremali. Podelili smo i poslove u redakciji, imali smo konceptualno sređenu emisiju i rubrike koje je vodio svako od njih. Nije problem raditi sa omladinom koja želi da radi takve stvari, oni su tu došli baš iz tog razloga jer hoće da se ostvare u sferi novinarstva. Teško je raditi sa ljudima koji nemaju pojma šta žele. Iako je na lokalnom nivou, gledamo da to napreduje. Mislim da je ovo jako dobra stvar za grad koji ima 10.000 stanovnika, gde nema razvoja omladinske politike, koji nema kancelariju za mlade, savet za mlade, gde nema dinara za kulturu u prethodne tri godine.

Kojim se sve temama bavite, da li su u fokusu samo lokalni događaji ili provučete i globalna dešavanja?

U početku nam je ideja bila da to budu lokalne teme, da se u emisije zovu ljudi koji su odavde, a stručni su da odgovore na temu. Obrađivali smo razne teme, od mentalnog zdravlja, fizičke aktivnosti, ekologije, pa sve do posledica korone na zdravlje. Vrlo brzo su se oni odvažili da predlažu svoje teme, i to veoma ozbiljne. Jedna od njih je bila o iskopavanju litijuma. Nakon toga, dobili smo malu blokadu od direktora radija, koji je bio protiv toga da obrađujemo tu temu. Mi smo tu emisiju odradili, ali nakon toga smo dobili klapnu, tako da više ne radimo na radiju, te smo se sada prebacili na internet. Mislim da je to jedna prava stvar za slobodu.

Kako ostali omladinci reaguju na razvoj omladinske politike i aktivizam Omladinskog radija u maloj zajednici?

Do sada smo to pratili kroz njihove reakcije na društvenim mrežama. Takođe, pratili smo i kako reaguju na ankete koje radimo u gradu. Imali smo rubriku koja se zvala PŽurnal, koja je prenosila lokalne stvari, tu su nas ljudi prepoznali kao medij. Pisali su nam i slali slike, obaveštavali o nekim dešavanjima po gradu. U školi su prepoznali omladince koji rade na radiju, njihovi vršnjaci su im se javljali sa temama, predlozima…

Pored rada na radiju u Požegi, pomenuo si da si i dalje aktivan na MultiRadiju u Novom Sadu. Tu vodiš i podkast Hajlajter i serijal Prirodnjačke teme, kako sada uklapaš rad u Požegi sa radom tamo, to ipak nije prestalo?

Nije prestalo. MutiRadio je jedna stvar koja je meni otvorila velike puteve u sferi tog nevladinog sektora. Hajlajter, taj podkast je zasnovan na tome, dok su Prirodnjačke priče serijal u okviru podkasta, koji je nastao kao ideja da ljudima približimo značaj prirode i potrebu da očuvamo životnu sredinu. Plan mi je bio da dovedem ljude koji imaju kredibilitet i koji mogu da stoje iza svake reči koje kažu. Krivo mi je što nije malo više propraćeno na Jutjubu. Koliko vidim, u trenutku kada je ekologija jako bitna, ljudi ne žele da čuju i naprave sebi neku vrstu edukacije koja je besplatna i gde će ti ljudi sa kredibilitetom ispričati zašto je to tako i na koji način rešiti problem.

Kako si počeo da se interesuješ za ekološke teme, zaštitu životne sredine, klimatske promene?

Ja sam odrastao na selu. To je neki prostor koji te okružuje prirodom, vazduh je čist i vodu možeš da piješ sa izvora. Kada odrasteš na mestu gde si non – stop okružen divljim i domaćim životinjama, u dvorištu imaš potok, priroda ti je prostor u kom živiš, ne želiš da vidiš plastičnu flašu, kesu, slamčicu za nes, jer im tu nije mesto. Prvi put kada mi je „kliknulo“ je kada sam živeo u jednom delu grada, ovde u Požegi, iza kojeg se nalazi livnica. Kada bi iznosili veš da se suši, on bi nakon toga smrdeo na olovo. Tada je mama bila jako nervozna oko toga, a ja sam razmišljao: da li je moguće da ne postoji neki filter koji bi filtrirao sve to? Tada je krenulo sve. Ja kada na ulici vidim kesu, pikavac, jurim da sve to pokupim i počistim.

Kako se tebi čini – da li se promene na polju ekologije najbolje rešavaju na mikro ili makro nivou?

Mora da postoji saradnja i volja vrha i ljudi koji su plaćeni da obavljaju tu vrstu posla. Moraju i oni da se potrude i da implementiraju to znanje, a ne da gledaju lični interes. Ako vlast ne potencira zaštitu životne sredine kao primarnu temu, na pravi način, ljudi je na mikronivou neće kapirati kao temu koja je značajna.

Ti si takođe kordinatoor u udruženju građana FORCA u Požegi, kako je došlo do toga i čime se sve udruženje bavi?

Počeo sam da sarađujem sa njima tako što su me pozvali na par predavanja o medijima. Nakon toga je trebalo aktivirati omladinu. Kao što sam već pomenuo, nemamo kancelariju za mlade i ostale stvari. Onda sam ja ušao da proverim da li mi to zaista nemamo ili tu postoje neki fiktivni ljudi koji sede na tim pozicijama i primaju platu. I, da, primaju platu. Gde je sadržaj za mlade, koncerti, izložbe? Mene je do te mere iznerviralo da smo odlučili da napravimo opozicionu stvar gde ćemo imati predstavnike parlamenta, škola, udruženja mladih sa lokala. Ljudi su se skupili i odazvali. Požega, kao i svaka lokalna samouprava, treba da obezbedi prostor za mlade.

Na koji način FORCA potpomaže razvoj mladih u lokalnoj zajednici, konkretno u Požegi?

FORCA dosta ulaže u mlade ljude, finansira obuke, edukaciju mladih. Sada nam je cilj da otvorimo omladinske ambasade u univerzitetskim gradovima gde ćemo imati omladince iz Požege koji su otišli na studije tamo i koji će pomagati ostalim mladim ljudima koji žele da studiraju u tom gradu. Aktivizam je esencija uspeha, vladavine prava. FORCA radi i sa osobama sa hendikepom, manjinskim grupama, organizuje lokalne festivale… To je jedna organizacja sa tradicijom, koja mladim ljudima pruža priliku da napreduju i rade ono što žele. Značajna stvar je kada organizacija ili lokalna samouprava ulaže u mlade, onda imaš aktivnu lokalnu zajednicu.

Kako privući pažnju malo starijim ljudima da podrže udruženje građana, kako bi se i oni uključili oko lokalnih stvari?

Moje kolege sa radija su pokrenule podkast koji se zove Dah provincije, gde su pozivali obrazovane ljude sa lokala koji su govorili o važnim temama. To je napravilo veliki bum, te su ljudi počeli da ga nazivaju gradski podkast. Mi smo počeli da radimo posao i lokalnog radija i lokalne televizije. Te priče su imale po par hiljada pregleda, što je za Požegu sjajno. Ovo je grad pun entuzijazma, prilike i ljudi koji žele nešto da promene. Mislim da tu ljude ne treba nešto puno animirati, već im samo dati priliku, kao i u nekim drugim manjim mestima. Ova sredina evidentno kreće da se menja.

Za sam kraj, reci nam, da li za sada planiraš da ostaneš u Požegi i posvetiš se daljem razvoju svog grada?

Na početku sam govorio o vojnom novinarstu i to čekam da se u budućnosti desi, Međutim, ne bih se time bavio celog života. Plan mi je da se preselim na selo, ali to ne mogu da uradim dok ne budemo napravili društvo koje će mi pružiti priliku da tako živim. U suštini, planiram da ostanem u Požegi, zato sam se i vratio. Ovo je mesto u kom sam ja odrastao i koje mi je pružilo toliko prilika za napredak. Zato i želim da kroz svoj rad doprinesem napretku svoje lokalne zajednice.

Fotografije: Privatna arhiva
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *