Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Ukoliko bilo kog Pančevca ili Pančevku upitate ko im je prva asocijacija na aktivizam i volonterizam u njihovom gradu, sigurna sam da će četiri od pet osoba reći – Jovana Jankov, u lokalnim krugovima poznatija pod nadimkom Joxi. Jovana je studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, a prvi susret sa bilo kakvim vidom volontiranja imala je još u osnovnoj školi. Bila je članica mnogih nevladinih organizacija i polaznica najrazličitijih projekata i volonterskih kampova. Bašta fest, Pančevo film festival, Ars electronica i Beldocs samo su neke od manifestacija na kojim se našla u ulozi volonterke, praktikantkinje ili pak organizatorke.
Ne samo što sam svedok mnogih dobrih stvari koje je Joxi uradila i radi za svoju zajednicu, već sam se sa njom od novembra prošle godine našla sa iste strane mikrofona kada smo zajedno osnovale omladinski podkast posvećen aktivizmu i kulturi PančeVox. Ipak, ovog puta nalazimo se sa suprotnih strana mikrofona kako bi kroz Oblakoderov serijal Aktivni glasovi bolje predstavili sve čime se Jovana bavi.
Jovana Joxi Jankov
Kada se desio tvoj prvi susret sa aktivizmom/volonterizmom i kako je dalje tekao razvoj na tom polju?
Jovana Jankov: Taj trenutak mi se desio već u osnovnoj školi kada smo imali akcije čišćenja, tako da je to prvi dodir sa nekim radom koji je volonterski, ali prvo zvanično volontiranje je bilo 2011. godine na manifestaciji Sat za našu planetu. Malo ozbiljnije stvari kreću da se razvijaju na Čardaku na kampu Društvo u prirodi namenjenom mladima gde smo prolazili kroz različite radionice, razmenjivali iskustva sa aktivnim udruženjima i organizacijama i upoznali različite ljude. Mi smo bili treća generacija polaznika, a sve starije generacije smo dosta viđali po gradu na različitim manifestacijama i znali smo ko su oni. Nakon Čaradaka sam shvatila da je okej biti u više različitih organizacija i biti deo najraznovrsnijih događaja, pri čemu smo za mnoge saznali baš na Čardaku. Posle toga počinjem aktivnije da se bavim tim stvarima i 2014. godine ulazim u KOMPAS, kreativni omladinski centar za borbu protiv HIV/SIDE, gde postajem vršnjačka edukatorka. Kasnije sam postala i najpre lokalna koordinatorka, a onda i članica Upravnog odbora u Uniji srednjoškolaca Srbije. Tada sam počela mnogo više da razumem šta su omladinske politike.
Dobila si i nagradu Naj volonterka koju je jedno vreme dodeljivalo pančevačko udruženje Connecting. Koliko ti je to značilo?
Rekli su mi da ću dobiti tu nagradu i pre uručivanja. Daleko od toga da nisam htela da je dobijem, ali sam mislila da je ona dobar način da se neko nov podstakne, jer bi mu to bio boost za dalje angažovanje, a kako sam ja već bila aktivna, smatrala sam da je možda suvišna. To što već radim je meni, samo po sebi, bilo priznanje. Svakako da mi je ipak značila i dalje mi je to jedna od najdražih nagrada, jer su time odali prizanje svemu što radim.
Bila si učesnica, ali i liderka na različitim volonterskim kampovima. Kakvo iskustvo nosiš odatle?
Jedva sam čekala da napunim osamnaest godina da bih mogla da odem na volonterski kamp, jer mi se činilo kao super prilika da odeš sa malo finsijskih sredstava u neko mesto koje nije turističko i radiš nešto zabavno. Zbog svoje ljubavi prema zamkovima, odlučila sam da odem u Češku, koja ima dosta volonterskih kampova koji se bave restauriranjem dvoraca. Tako sam i otišla na kamp gde smo renovirali ruševinu zamka, pomagali radnicima i na poslovima oko bašte i slično. Nakon toga, otišla sam na obuku za kamp lidere i vodila prvi kamp u jednom selu u Srbiji gde sam imala poprilično teško iskustvo vođenja kampa, jer su volonteri imali nesuglasice sa drugom kamp liderkom i organizatorima. Tu sam se prvi put susrela sa negativnom situacijom gde volonteri žele da napuste kamp, ali se na kraju situacija rešila. Kod ovakvih programa je super što imaš priliku da vidiš kako je živeti sa različitim ljudima, kako da komuniciraš sa drugačijim karakterima ljudi iz različitih kultura, jer si primoran da živiš sa njima na nedelju ili više dana. Neke stvari na koje nisi navikao u svom okruženju ovde moraš da prihvatiš, a da te opet ne nerviraju, već da budete tim i porodica koja radi na nekom volonterskom zadatku.
Kada pričamo o nevladinom sektoru, kog si ti deo već godinama, koliko ti se čini da se na projektima namenjenim mladima uvek pojavljuju jedni te isti ljudi i da zapravo teško dolazimo do šireg broja mladih?
Mislim da se uvek kreću isti ljudi i naravno da postoji smena generacija, ali onda se i kod njih dogodi isto. Na primer, baš na volonterskim kampovima je malo drugačija situacija jer tu često dođu ljudi koji nisu bili aktivni u svojim zajednicama, već na to gledaju kao na drugačiji vid putovanja, a uz to volontiraju. Tu možeš da se sretneš sa ljudima koji nisu iz tog volonterskog mehura. Ipak, kada govorimo o volonterskom mehuru, to nije situacija samo u Srbiji, već i kada ideš na neki internacionalni projekat skontaš da se ljudi ponavljaju.
Ideš na veliki broj različitih seminara, obuka, treninga, dakle najraznovrsnijih projekata. Zbog čega?
Koliko god da mi neke stvari zvučale zanimljivo, shvatila sam da ne mogu da idem na sve. (smeh) Sada ipak malo biram teme koje su mi bliže, ali i dalje gledam da stignem na sve. Malo imam fear of missing out, i u realnom i u virtuelnom svetu.
S obzirom da imaš dugo iskustvo sa različitim organizacijama i u različitim projektima i manifestacijama, postoji li nešto što bi istakla kao posebno važno za tebe lično?
Nema šanse da napravim izbor samo jedne stvari, jer je svaka stavka bila značajna za neku drugu ili za neki drugi segment mog života i razvoja. Ono što bih, eventualno, možda istakla je Pančevo film festival (PAFF).
Od osnivanja Pančevo Film Festivala 2014. godine si bila deo organizacije – najpre kao volonterka, dok je kasnije tvoja uloga u organizacionom timu rasla. Zašto ti je značilo to iskustvo?
Za moje uključivanje u PAFF je zaslužna moja profesorka srpskog Nevena Stefanović, koja me preporučila da budem deo mladog žirija na festivalu. I drugim članovima žirija, ne samo meni, je ovo bilo zabavno iskustvo, pa smo nastavili da volontiramo, a onda sam polako krenula da preuzimam ulogu organizatorke i koordinatorke volontera, jer su novi ljudi počeli da se priključuju i bilo mi je važno da ti ljudi budu upoznati sa tim šta se radi. PAFF je, zapravo, zalužan za to zašto sam upisala Fakultet dramskih umetnosti, jer sam zbog tog festivala shvatila da su organizacija, menadžment i produkcija nešto čime želim da se bavim.
Pored PAFF-a, volontirala si i bila deo mnogih drugih festivala, koje bi posebno izdvojila?
Beldocs, gde sam volontirala u PR timu, pa je bilo zanimljvio da vidim kako PR svet funkcioniše, Bašta fest, gde sam asistentkinja u organizaciji i istakla bih praksu na Ars Electronica festivalu u Lincu.
Šta su neka pozitivna, a šta negativna iskustva koja si uočila kada su festivali iz oblasti kulture u pitanju?
Zbog manjka sredstava i malo ljudi koji često rade bez novčane nadoknade, previše pažnje usmerimo na organizaciju i onda mi se čini da zaboravimo na aktivniji rad sa publikom i njenu edukaciju, kao i rad sa najmlađom publikom. Dodavanje programa koji su malo više participativnog i interaktivnog karaktera bi možda bilo jedno od rešenja. Ono što je pozitivno je što se ti festivali često bave dobrim temama – bilo kroz formu, slogane, lokaciju – na primer Bašta fest se dešava u Bajinoj Bašti, maltene u prirodi, pa je potpuno drugačije bioskopsko iskustvo, predstavljaju mlade autore i ističu taj odnos između reditelja i glumaca. Beldocs, takođe, pokreće neke jako bitne teme u društvu. Ono što mi je posebno zanimljivo je kada festival ,,odlazi kod publike’’ kao što je PAFF išao i imao projekcije u zatvoru, gerontološkom centru, selima pored Pančeva, jer od tih ljudi ne možeš da očekuješ da ti dođu, ali ti možeš da odeš kod njih i da imaš širi uticaj na zajednicu. To nekim festivalima nedostaje, jer se previše drže nekih konvencionalnih mesta.
Jedna si od osnivačica omladinskog podkasta PančeVox namenjenog aktivizmu i kulturi u Pančevu. Kako je nastao ovaj projekat?
Oduvek volim da delim zanimljive događaje koji su namenjeni mladima što u Pančevu, što van njega, pa je donekle to bila početna ideja. Nisam želela da napravim podkast kao podkast, već sam igrom slučaja otišla na projekat o samoodrživosti podkasta, gde sam želela da saznam nešto više o njegovoj produkciji. Tu se rodila ideja za podkast koji će imati kraću formu i biti namenjen prvenstveno studentima i studentkinjama iz Pančeva i gde ćemo deliti zanimljive priče o sugrađanima i sugrađankama. Ta ideja je nekih godinu dana bila u glavi, dok nismo napisale projekat za Šta nam teško, koji nam je više bio podsticaj da neko prepoznaje našu ideju. U saradnji sa Krokodil studijom smo uspeli da izguramo celu prvu sezonu i već možemo da najavimo sledeću od novembra.
Iako zvuči kao opšte mesto, mislim da je vrlo zahtevno pitanje – šta je za tebe aktivizam?
Rušenje barijera, negledanje lične koristi, već koristi za zajednicu, gde želiš da svačija prava budu poštovana i da se svim zajedničkim snagama borimo za to. Ne biti pasivan je svakako ključna stvar.
Koliko je bitan taj odnos pojedinca i lokalne zajednice?
Najlakše možemo da se aktiviramo u lokalnoj zajednici, jer imamo mnogo više sličnosti i saosećamo se bolje sa stvarima ukoliko su iz našeg dvorišta i pre ćemo se pokrenuti za nešto što nam je lično važno. Mnogo je bitno krenuti iz svoje zajednice, jer time dajemo i primer nekom drugom lokalu. Naravno da neka rešenja zahtevaju sistemske promene, ali nije pitanje šta je važnije i ima veći značaj, već moraju paralelno da se dešavaju promene i odozgo i odozdo. U savremenom društvu, pojedinci su se mnogo više udaljili i zapravo je teško izgraditi zajednicu, čak i ako svi živimo u istoj zgradi ne znači da smo zajednica, ali naravno da oko nekih problema možemo da se okupimo i delujemo.
U PančeVox-u postoji set leksikonskih pitanja, koje postavljate gostima, ali nikada nismo čuli tvoje odgovore na njih. Pa, preporuči nam svoje omiljene manifestacije u Pančevu?
Nova festival, festival avangardne umetnosti koji je uglavnom sada fokusiran na strip, Pančevački jazz festival i, naravno, Pančevo film festival.
Omiljeno mesto u Pančevu?
Krug u parku, tokom srednje škole smo stalno provodili vreme tamo, a i od malena mi je bio interesantan.
S obzirom da voliš formu podkasta, preporuči nam još neke pored PančeVox-a.
Radiolab, koji ima fantastične teme, kao i savršenu produkciju i montažu, Serial, podkast koji me uvukao u sve, i Radio Galaksija, posvećen novim temama iz oblasti astronomije.
Da imaš neograničene resurse, šta bi volela da uradiš?
Volela bih da iskoristim neki napušteni prostor, kulturno nasleđe, koje ću opremiti i gde će mladi aktivisti, umetnici, čak naučnici, imati priliku da se oprobaju u različitim stvarima.
Šta bi ti poručila mlađoj sebi?
Neke stvari me prilično pogađaju i nerviraju, možda se zato i bavim aktivizmom, ali bih poručila mlađoj sebi: ne može sve da se reši, ali možemo da pokušamo!
Fotografije: Damjan Jovanović
Ton: Marko Đukić, Digimedia
0 Comments