Sa Petrom smo razgovarali o različitim medijumima koje koristi u svojim radovima, Dobro čuvanoj tajni, poeziji i rezidencijama.

U svojim radovima koristiš razne medijume, ali da krenemo od toga kako si počeo da se baviš pravljenjem tapiserija?

Petar Aleksić: Nisam siguran da su to tapiserije, više bih ih nazvao tepisima, za sada. Krenuo sam da pratim na internetu, Amerikanci su to počeli dosta da rade tokom korone, dosadno im je, valjda. Kupe tu mašinu koja je kod njih jako jeftina i prave svašta. Kako sam krenuo da istražujem, video sam da pojedini ljudi to rade u smislu visoke umetnosti i prave galerijske radove. Toga kod nas nije bilo, te sam naručio mašinu iz Kine i više to zamišljao kao komercijalni posao sa strane. Zanimljivo je baviti se time i dobro je da sam promenio medijum. Nedavno sam jedan najveći tepih koji sam uradio izložio na Art Weekend-u u Hotelu Beograd. Možda bude i izložba na kojoj će biti izložena serija tepiha. 

U poslednjoj seriji Dobro čuvana tajna uočljivi su pravoslavni motivi. Da li time prenosiš poruku ili ti je samo vizuelno interesantno?

Tema ove poslednje serije jeste da se krene od pravoslavnih hrišćanskih motiva, pa sam uz to kombinovao elemente iz islama, Kurana i antike. To je bila neka polazna tačka. Sve je krenulo na završnoj godini fakulteta, gde smo imali hrišćansku ikonografiju, pa smo malo dublje ušli u temu. Odatle sam izvlačio neke detalje i pravio male zagonetke, tako da moraš da imaš neko predzanje da bi shvatio celu priču. Ovako ti vizuelno izgleda dobro ili loše, ali treba o tome malo više misliti. Zato je i Dobro čuvana tajna, ipak moraš malo da razmišljaš o svakom radu, a i ta glavna velika slika, koja je platno prekriveno zavesom i tu su klinovi, u stvari je nagoveštaj da se ta dobro čuvana tajna nastavlja, pa je zato slika prekrivena i delom vidljiva.

Šta te najviše inspiriše?

Kako se dešava taj moj likovni razvoj, mislim da postaje tehnički ozbiljnije, ali i skrivenije u samom značenju. Sam po sebi sam malo zatvoren, pa tako podsvesno ispadaju moji radovi i pravac u kom sam krenuo mi se sviđa. U  jednoj od prošlih serija Ostaci, u Kvaki 22, koristio sam stvari koje sam zatekao u prostoru dok smo sređivali, što je bio mali omaž prostoru i ubacivao sam razne poruke pored materijala. Ovako generalno, nisam siguran šta mi je inspiracija. Svaka serija nosi nešto svoje.

Čini mi se da su i kratke misli nešto što voliš da koristiš u radovima. Zašto ti je to interesantno? Kakav efekat i poruku time želiš da postigneš?

To je bila moja prva samostalna izložba i serija radova pre nego što sam ušao u Kvaku 22. U tom nekom periodu sam krenuo da razmišljam o gradu, novom društvu, kako ljudi gledaju na stvari i u isto vreme sam u tom periodu krenuo na fakultet i da pišem poeziju, pa je tako nastala ta serija. Ona je imala dosta apstraktnih slika, pejzaža grada koje sam dopunjavao tim rečenicama, te je to izgledalo donekle kao neka razglednica. Bila je jedna slika koja je trenutno u Kvaki 22, na kojoj je stub Pobednika i na njemu piše Pobednik je napustio Beograd. Malo je duhovito sa tim sloganima, a malo je i depresivno.

Koliko sam prostor gde stvaraš ima uticaj na krajnji ishod umetničkog rada?

Mislim da ima uticaja. U Kvaki sam, na primer, gledao na groblje, pa su i slike malo zagušenije, prljavije, u isto vreme i otvorene i zatvorene kompozicijski. Kada sam bio u Beograđanki i radio ovu poslednju seriju, imao sam ceo jedan zid u staklu koji gleda na most i zalaske Sunca, kojih ima dosta na slikama. Možda je to slučajni splet okolnosti, ali mislim da ipak ima nešto u tome (smeh). 

Često koristiš drvo kao podlogu za svoje radove, zašto si se odlučio za to?

Nisam siguran koliko sam ga ranije koristio, ali za ovu poslednju seriju drvo je bilo logičan sled misli. Ako polazimo od ikonografije, ikone slikane na tim lipovim daskama, onda je bilo logično da ih i ja koristim, a dobro je bilo i za promenu, jer ranije nisam toliko radio na daskama, donekle se razlikuje u tehnici slikanja. Kada je rađeno na dasci, ima i taj religijski momenat, ali ima i neku dubinu, luk, udubljenja, više je kao objekat, a ne klasična slika.

Kada govorimo o bojama, na tvojim radovima ima dosta crvene. Postoji li neka simbolika u tome?

Ima dosta simbolike u crvenoj. Čitao sam jednu knjigu koja se zove Crvena – Istorija jedne boje – govori o tome kako se pravila i koristila u srednjem veku, pa u modernom dobu, a kako sada. Ipak, da li sada ljudi gledaju simboliku boja, ne znam. Svakako, u mojim radovima prednjači ona i plava boja. Crvenu boju vezujem za ono što jesam, plavu za ono što bih mogao da postanem. Pokušavam da pristupim tako da svaki element slike ima svoje zašto je tu, naravno ima i dekorativnih delova koji su tu da upotpune kompoziciju, ali bitno je da se razmišlja o celini. Doduše, možda samo ja previše mislim o tome (smeh).

Dosta pažnje posvećuješ simbolici i deluje mi da ti je to bitno, kako u slikarstvu, tako i u poeziji.

Pa, da. Želim da ceo proces pravljenja slike ne bude samo sedim i slikam, nego da ima svoje kako i zašto. Bitan deo mi je proces, da mi bude zanimljivo, da malo istražujem i probam nešto da promenim. Još jedna stvar, koja možda nije dobra za mene, je što se ne držim jedne iste teme, jer gledam po internetu, a i ovako, ljudi koji su uspešni slikaju istu stvar decenijama, a ja ne razumem kako to neko može. Lik slika gavrana trideset godina! Dobro, našao si neko značenje, ali dokle više? (smeh) 

Bio si deo različitih umetničkih rezidencija, koliko su one bitne za razvoj jednog umetnika?

Prva rezidencija na kojoj sam bio, na Bledu, nije bila klasičan vid rezidencije, nego sam otišao po preporuci dečka koji kupuje veliki broj mojih slika. Otišao sam tamo, bili smo u Titovoj vili i bilo je dosta neformalno, imali smo ogroman prostor gde su bili i lokalni umetnici iz Slovenije. Tamo sam imao prilke da se malo upoznam sa ljudima sa drugačije scene, jer, ipak, Slovenija je dosta bliža Evropi i malo drugačije razmišljaju od nas. Letos sam bio na Biševu, koje je izgledalo kao Kvaka 22 na ostrvu, jer sve počiva na samooragnizaciji. Ovu rezidenciju organizuje Stipe, koji to radi u kući svog dede, koja je, u stvari, konoba i jako je simpatično. Na ostrvu živi 12 ljudi van sezone, dok preko leta ljudi brodićima dolaze na plažu i u obilazak ostrva. Rezidencije pomažu umetnicima, izađeš malo iz ateljea i grada, a opet radiš na svom radu na nekom drugom mestu. Upoznaješ nove ljude i učiš nove stvari.

Učestvovao si i u kreiranju programa kulturnog centra Kvaka 22. Kakvo iskustvo nosiš odatle?

Meni je najprirodnije bilo da budem u galeriji i tu vodim program, ali to se nije u potpunosti desilo. Bilo je tu svačega da se radi i to oduzima dosta vremena. Preko dana predavanja na fakultetu, onda, ako dolaze ljudi iz inostranstva, dolaze oko 17h, isporuka pića stiže u 19h, od 20h se otvaraju vrata, pa svirka i žurka traju celu noć. Ono što je meni bilo bitno i što se razvilo iz tog galerijskog iskustva je „smisao za postavku’’ kada ugovaraš nešto sa umetnicima, svako ima svoju viziju kako bi želeo nešto da izgleda i svako razmišlja na neki drugačiji način. Dobra je prilika da upoznaš puno ljudi, napraviš kontakte, prijateljstva i dalje zajedničke poduhvate.

Postoji li tržište kada govorimo o vizuelnim i likovnim umetnostima?

Postoji tržište, prodaju ljudi slike i žive od toga. Mi smo manja i zatvorenija sredina i mogu da se prodaju slike, ali je teško ući u te evropske i američke krugove gde se prodaju slike za suludo velike pare. Mi smo u zaostatku, jer na nas gledaju kao na neki treći svet Evrope, već smo jedan stepen ispod njih, treba da dođemo na taj njihov nivo, pa onda sa njima da se takmičimo.

Koliko su galerijski prostori otvoreni za mlade?

Kada govorimo o tome, nemam previše iskustva – izlagao sam u Kvaki, a ostalo što sam izlagao je bilo po pozivu ili preporuci. Nemam naviku da se prijavljujem na konkurse, što je loše i nije baš pametno i produktivno (smeh). 

Postoje li neki umetnici koje bi istakao?

Ljudi moje generacije, kao i ovi malo mlađi – svi se tek profilišemo. Od mnogih imam jedan rad koji mi je strava, ali za generalni rad imamo još da guramo da kažemo da je to dobro. Aleksandar Todorović mi je po radu tenutno blizak i zanimljiv, on slika isto u formi ikone, ali ubacuje i društveni momenat, pa slika Stiv Džobsa, Elon Maska i dosta ubacuje motive uticaja društvenih mreža i slično – pop kultura pomešana sa ikonografijom. Spomenuo bih Andrea Remneva, Edwarda Poveya i Laurensa Legiersa koji je dosta mlad.   

Kako je došlo do saradnje sa Svetim Psetima kojima si uradio sliku Svetog Hristofora?

To nije bilo toliko veliki poduhvat. Blizak sam sa članovima benda, dugo se družimo i krećemo se u istim krugovima. Kako je tačno došlo do toga, ne znam i ne sećam se ko je to predložio, ali Sveti Hristofor je bio zanimljiv i njima i meni. On je predstavljen sa glavom psa, jer je u nekom trenutku prevoda Biblije nešto pogrešno protumačeno. O njemu smo učili još na faksu i tad sam bio u fazonu: kakav je ovo lik, ima glavu psa (smeh).

Sa Nemanjom Ćirićem si objavio zbirku poezije I bajci je došao kraj, koliko se kod tebe razlikuje proces vizuelnog i verbalnog umetničkog izražavanja?

To polazi iz iste tačke, a to je misao. Kod mene je vrlo slično da će se ostvariti putem stiha ili slike. Svaka slika može da se predstavi kao jedna pesma, što smo sada na poslednjoj izložbi i radili – u katalogu smo napravili jednu pesmu i svaki stih je predstavljao naslov sike. Dobre slike koje naslikam imaju neku priču. Sve vreme razmišljam u toj kratkoj formi, bilo da je u pitanju poezija, bilo slika. Ako gledaš sliku, dosta stvari tu može da se poveže u priču, ali mislim da ljudi stvarno nemaju strpljenja da gledaju.

Tvoji radovi su prikazani na Belgrade Art Week-u, šta možemo da vidimo u tvojoj sobi u Hotelu Beograd?

Tri slike iz prošle serije Dobro čuvana tajna koja je izložena nedavno u KC Gradu i tepih koji jeste dekorativan, ali ima i simbolike koja je slična sa tom serijom, tako da mislim da to dobro izgleda. Postavljene su tako da lebde u prostoru – slike su zakačene da vise nasred sobe, kao i ćošak tepiha.

Da li kretenska vremena zahtevaju krentensku umetnost koja će se slaviti?

Definitivno da!

Članak Petar Aleksić: Crvena boja je ono što jesam, plava ono što bih mogao da postanem se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa umetnicom Jovanom Blagojević koja nam je govorila o nastanku ideje za performans Wireless, uspostavljanju konekcije sa Pavlom, ali i prisutnom publikom, kao i o značaju Art Weekend-a za mlade stvaraoce.

Kako je nastala ideja za performans Wireless, koji ove godine izvodiš sa mladim umetnikom, Pavlom Ćurčićem, na Art Weekend-u?

Sve je počelo još letos, mejlom koji smo dobili od En, kustoskinje ove izložbe. Najpre sam sa Pavlom došla da vidimo prostor. Sobe koje smo odabrali su nas očarale, dopala nam se ta pozicija, ugao, svetlo. Imali smo ideju da povežemo sobe, ali sa spoljne strane, da imamo neku intervenciju. Kako se izložba približavala, bilo je i vreme za fokus, ko će šta da uradi. Zatim se desio i prvi susret sa kustoskinjom En, početkom oktobra. Ona nas je malo vratila na nulu pri tom prvom susretu. Nije joj se dopala ideja da nekako istaknemo radove sa spoljne strane zgrade, a da nam unutar soba radovi budu nepovezani. Zapravo, super nas je fokusirala da možemo da uradimo nešto iznutra objedinjeno, jer su sobe kao ogledalska slika jedna u odnosu na drugu.

Autor fotografija: Bata Jovanović

Šta se dešava nakon toga, kako se dalje razvijala ideja?

Ostali smo u neznanju tog popodneva, šetali napeto po sobama. Malo nam je i En izvršila pritisak kako smo dobili najlepše sobe, na dobrom mestu, te da treba da sijamo na toj poziciji. To sijanje jeste bilo paradoksalno naspram nemanja struje, niti sredstava za produkciju. Razmatrali smo jedan moj video rad i da li ima šanse da se on emituje na telefonu, da se od nekog sprovede još malo struje za punjenje… Ali, bilo je tehnički prekomplikovano, sav strujni kapacitet već je bio popunjen. Taj napor oko struje definitivno je inspirisao bazičnu ideju našeg rada. Kada smo se malo opustili i krenuli da pričamo o drugim stvarima, Pavle je na izlasku iz zgrade dobio ideju o stvaranju naelektrisanja uz pomoć balona. Takođe, odmah je uveo i intuiciju u igru, odnosno taj pokušaj povezivanja i stvaranja simetrije.

Na koji način ste to i realizovali?

Najpre smo proveravali da li to sa balonima stvarno i radi. Ispostavljalo se da isti baloni u kućnim uslovima ostaju na plafonu satima, a u hotelu ni tren. U probe su se uključili i prijateji. To je dovelo do učenja fizike, iznova. Šta je u stvari statički elektricitet, kako i kad radi. Ta teškoća u apliciranju balona na plafon hotela promenila nam je fokus. Shvatili smo da simetriju nećemo moći da pratimo putem slike koju stvaraju baloni na plafonu, tako da smo počeli da računamo svaki pokušaj i svaku poziciju dok pokušavamo.

Jeste li saznali zbog čega balon nije hteo da stoji dovoljno dugo na plafonu?

Mislim da je jedan od glavnih razloga vlaga i to što u hotelu nema grejanja. Kod kuće grejanje isušuje vazduh, a vlaga (voda) je provodnik. Ono što mi izazivamo je statički elektricitet kada nema lakog protoka, nego se stvaraju veći disbalansi elektrona na površinama i oni teže da se oslobode. Ima tu još dosta faktora koji su se razjašnjavali u danima uoči izložbe. Na primer, veče pred otvaranje Pavle je primetio da pomaže ako malo zadržiš balon, on onda stigne da se priljubi uz plafon.

Šta bi bila glavna stvar vašeg performansa?

Glavna stvar je taj pokušaj uspostavljanja konekcije sa njim uz pomoć telepatije, intuicije. Dok elektrišemo te balone i lepimo ih, da pokušamo da se krećemo simetrično kroz postor u odnosu na zajednički zid. Meni je to najzanimljiviji deo eksperimenta.

Koliko je zahtevno osetiti i uspostaviti tu konekciju?

Shvatila sam da mi uopšte nije lako da osetim tu konekciju kad stvar krene i kada se soba ispuni ljudima i razgovorima. Postane mi izazovno i sebe da oslušnem, a morala sam da se podsećam da je Pavle sa druge strane zida, i da on radi to isto.

Na koji način ste uspostavili pravila, kako se krećete u prostoru? Kako ti se čini, da li uspevate da se zaista konektujete?

Utvrđen je tajming koji nas vodi da bismo se sinhronizovali. Kada krene novi minut, prvu polovinu minuta biraš poziciju u prostoru, intuitivno, potom jedan minut elektrišeš balon trljanjem o glavu i brzo ga naslanjaš na plafon. Nakon toga, silaziš, opcrtavaš mesto gde si stajao/la i numerišeš. Tako igramo dvadeset i jednu rundu. U suštini, ti tragovi koji ostaju su svedočanstva o tome koliko smo ili nismo bili sinhronizovani u kretanju. Još uvek smo preplavljeni tim iskustvom. U narednim danima ćemo analizirati fotografije tih pozicija i videti kakav nam je progres kroz dane.

Sobe na prvi pogled podsećaju na dečje igralište ili igricu školice koju smo svi igrali kao mali. Da li ste možda razmišljali o tome kada ste radili ili se samo tako nametnulo?

Zapravo, mislili smo da će taj crtež koji beleži simetriju biti na plafonu, ali smo shvatili da je vrlo izazovno naelektrisati balon i da crtež koji nas zanima može da se prati na podu. Zato smo krenuli da opcrtavamo, a onda to sa brojevima i sa pravoguaonicima liči na školice. To mi je bilo jedno od zanimljivih zapažanja kada smo završili performans prvog dana. Videla sam da su ljudi ulazili unutra i pokušavali da skoče od broja do broja. Mislili su da je u tome fora. Pitali su se zašto je 16 ovde, a 15 na drugom kraju.

Zanimljiva je i velika slika na ulazu u njegovu sobu. Na njoj je sat koji otkucava minut do ponoći. Koliko su ova i ostale slike povezane sa performansom?

Ta slika minut do dvanaest se uklopila zato što je sat, označava vreme, a možda i atmosferu kako je ovaj rad razvijan. Ona je pomalo i iskaz tenzije. Svaka slika koju smo odabrali, značenjski nam se prožimala sa performansom. Pavlov grom kao pražnjenje, muška i ženska figura na njegovoj slici, čišćenje refleksije na mom autoportretu…

Kako ti se čini reakcija ljudi na performans, da li zadrži njhovu pažnju? Da li se intersuju da sazanju o čemu se radi ili često ostanu zbunjeni?

Meni je to vrlo zanimljivo. Bilo je dosta komunikacije za vreme performansa, neki ljudi uđu i odmah pitaju šta se dešava. Kada čuju ili pročitaju ideju, uglavnom se ozare. Mnogi su ostajali da probaju i sami nekoliko rundi nakon našeg izvođenja. Neki ljudi budu zbunjeni i brzo odlaze. Pogotovo kada se ne odigrava performans. Neke zainteresuje i taj „prazan prostor“. Pokušaju da igraju školice, potpisuju se kredama ili dobacuju balonima. Ima i onih, koji dolaze i u tišini posmatraju performans neko vreme, nekad deluju i zabrinuto da će nešto poremetiti ako savim uđu u prostoriju. Bilo je i vrlo zainteresovanih koji su brzo išli iz sobe u sobu i hteli odmah da vide da li se podudaramo, da li stvar radi.

Koliko vremenski traje performans?

Svaki dan odigramo 21 rundu. Jedna runda, po tim našim pravilima, traje dva minuta, tako da to ispadne  četrdeset i dva minuta. Dešavalo se da neko završi ranije. Da li sam ja promašila jedan krug, da li je on krenuo ranije… Zahteva fokus.

Je l’ ti ovo prvi performans?

Prvi namerni. Desilo mi se spontano, imala sam viziju u glavi da hoću da snimim video. To sam organizovala, ali je spontano postao i performans, jer su se ljudi okupili okolo, pa sam tada malo osetila to iskustvo. Ovo je prvi put da smo rekli: radimo performans.

Koliko se razlikuje u odnosu na ostale stvari koje si radila, delom, možda, jer je ličniji, s obzirom na to da si ti, na neki način, to delo?

Izložen si, kao neka vrsta nastupa je. Dolaziš sa nekom namerom, planom, ali u stvari ima dosta prostora za nepredviđenosti. Zapravo, dolaziš po to nepoznato. Mi smo zamišljali kako će to da bude, ali onda dođeš i stvar krene da se dešava. Verujem da i ljudi koji imaju uvežbane koreografije imaju taj element neočekivanog. Izazovno je biti tu, direktno pred ljudima.

Autor fotografije: Bata Jovanović

Kako ti se čini AWB, koliko je to važno i značajno za mlade umetnike?

Raskošno je iskustvo i rada i susreta. Kroz nekoliko dana, susrela sam se i upoznala sa mnogo ljudi. Posvećenost je ogromna, čak i u neočekivanim terminima (izložba je otvorena za posete od 12h do 17h). Dobro je bilo šta što okupi toliko ljudi gde oni izvrše intenzivnu razmenu u vezi sa stvarima koje ih zanimaju. Sa druge strane, nije odvojen budžet za produkciju ili umetničke honorare. Mora da se istake i ta strana.

Kakakv je položaj mladih umetnika? Koliko ima pravog prostora za mlade, da zapravo cene to što radite, bez neplaćenog rada koji si pomenula?

Sa jedne strane, vidim da, kad god uzmemo nešto da radimo, postoji interesovanje, bude propraćeno, ima sa kim da se radi i ima sa kim da se deli. Bijenale mladih je jedna nova struja koja se baš borila za normalizovanje sredstava za produkciju i za honorare, potrebni su nam takvi prostori.

Šta planiraš dalje, da li, možda, pripremaš još neki performans?

Planiramo da konkurišemo za jednu zajedničku izložbu sa grupom prijatelja i kolega sa faksa, desetak nas. Imamo taj projekat Soba, koji je realizovan dva puta u 2021. Sada je u priči Soba 3.0. O tome razmišljamo i počinjemo da planiramo. Započela sam master studije, imam ideju za jednu sliku. U tim najskorijim planovima nema performansa, ali otvorena sam za to.

Fotografije: Privatna arhiva Jovane Blagojević

Naslovna fotografija: Bata Jovanović

Članak Ko je Jovana Blagojević i šta pokušava da uradi kroz 21 rundu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pred sam kraj razgovora vratili smo se i u detinjstvo, te smo sa Aleksandrom razgovarali o tome kako je iz male sredine došao u Beograd, koliko je decentralizacija kulture neophodna, kao i kada izviru najbolje ideje za umetnička dela.

Za početak, upoznaj nas sa svojom izložbom na ovogodišnjem beogradskom Art Weekend-u? Šta za tebe predstavlju one dve ruke koje se drže za šipku u autobusu, ima li to ikakve veze sa neprijatnim slučajnim dodirima i situacijom oko korone?

Aleksandar: Ta fotografija je još od 2019. godine u mojoj arhivi, nisam je uslikao ja, već sam je zapazio na Fejsu. Svidela mi se jer ne izgleda previše estetizovano, ali dovoljno lepo i intrigantno, da je sačuvam. Dugo je tu stajala. Međutim, u to vreme nije značila ovo što znači sada. Ove godine sam odlučio da to naslikam, ne zato što me je odmah asociralo na nedozvoljeni kontakt u prevozu, već mi je više izgledalo kao sekunda u nečijem životu. U ovom slučaju dva života, gde se sudbina može okrenuti naglavačke. Taj kontakt između dve osobe mora značiti da one ili započinju nešto lepo, idilično, ili da su se nakon toga razdvojile i svako otišao u suprotnom smeru. Ono što je interesantno jeste da tu postoje dve opcije, ne postoji treća – ili se požar pokreće ili se gasi.

Da li tebi deluju kao da će se razdvojiti ili spojiti? Šta si zamislio dok si stvarao za ovu izložbu?

Baš i nisam razmišljao o tome. Ideja sa celom ovom serijom koju izlažem na AWB je nešto skroz drugačije od svih mojih radova koje sam do sada izlagao. Pređašnji radovi su bili u nekom rokoko stilu, maniru na ivici kiča , vedrih boja, isijavala je svetlost sa tih radova. Ovi motivi su glamurozni. Na prvi pogled izgledaju kao da su crni formati, slabo se vidi intervencija. Kako prilaziš, ta slika kao da se otkriva. Uz pomoć lampe ili blica biće ti mnogo bogatije to što vidiš.

Šta nas očekuje nakon što zakoračimo u sobu 63 Hotela Beograd?

Kada se uđe u sobu, prva slika koja se vidi je crna, ali, kako ulaziš, vidiš muški i ženski odraz lica i prepoznaješ da su to, u stvari, Edvard i Bela iz Twillight-a. Taj film mi je bio interesantan, pogotovo ta scena gde on, kao neko ko nije njena vrsta, stoji blizu nje. To nosi neku neizvesnost koju smo svi sad iskusili zbog ove situacije. Želeo sam da ostanu neke slike ili scene koje u sebi sadrže isti deo dobrog i lošeg scenarija.

Slike su urađene na teksasu, zašto si se odlučio da to bude teksas, a ne obično platno?

Razmišljao sam o tome kako su generacije naših roditelja znale za farmerice 501 ili Levis. Onda mi je bilo interesantno to što su oni pravili famu oko običnih farmerica. Danas nam je sve dostupno. Ako istražimo istoriju teksasa, saznaćemo da ga je Levis iskoristio da bi radnici u rudniku imali adekvatnu uniformu. Tada je teksas tkanje bilo jako izdrživo. Onda imaš situaciju gde, nakon par decenija, to ulazi u modu, postaje nešto što nosi establišment. Imaš trenutak da i ljudi koji žive na ulicama i oni koji su vrlo bogati nose isti taj materijal. Teksas je, takođe, nosilac nekih sakrivenih značenja.

Koliko je sam proces oslikavanja na tom materijalu bio zahtevan?

Sam proces je tehnički bio vrlo zahtevan zato što se svaka boja koju staviš na teksas vrlo brzo upija i ti moraš iz više puta da radiš, ponavljaš poteze, poput mantre.

U sobi 63 postoji i rad sa jednom veoma zanimljivom porukom, koja je isto u vezi sa Sumrak sagom.

Poslednji rad je vrlo intigrantan. Kustosica An iz Berlina je htela da imamo jedan off trenutak u samoj postavci. To je fomat nepravilnog oblika koji je, u tu ruku, iritantan. On, takođe, ima dvostruko značenje i to je citat iz filma Sumrak koji je tinejdž drama, vrlo bezazlena, ali sam taj citat je toliko univerzalan i sada aktuelan. Ovo ništa nije nastalo inspirisano kovidom i celom situacijom, očigledno sam ja samo odraz.

Zašto baš Twillight, voliš taj film ili…?

Gledao sam to, ja se nadam, kao i većina (smeh). Stvarno mislim da su važni ti filmovi zato što nose interesantnu kombinaciju, nisu samo cheezy, već nose i određenu strast, neizvesnost i neku estetiku grubog – to koketiranje sa vampirima koji nisu živi. Još dok sam bio u Parizu 2019. imao sam opsesiju vampirima. Tada sam imao ideju da napravim izložbu gde ću imati samo video radove koji će biti sačinjen od scena sa vampirima iz svih filmova ikada snimljenih. Jednoga dana u metrou, naišao sam na ogroman bilbord, izložba se zvala Vampire kiss, tako da sam samo otišao na izložbu. Taj momenat kod mene, to vezivanje za vampire, se uglavnom dogodilo zato što su mi se u okruženju desili neki smrtni slučajevi gde sam morao sebi da pojasnim da smrt nije nužno loša stvar, da nije scenario gde se sve završava. Ovi vampiri su kao neki supstitut, daju ti neku zamenu, ako ne veruješ da duša živi posle smrti. Ne verujem u vampire, da se zna!

Na ovogodišnjem Bijenalu mladih imao si jedan veoma interesantan rad. U pitanju je bila torta, na kojoj su tvoja umetnička dela, otkuda ta ideja?

Ta priča sa tortama nastala je u februaru ove godene, kada se desila izložba u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja. Izložba se zvala Anastazia, ona je bila vrlo važna za početak ove godine. Sam naziv na grčkom znači vaskrsnuće. Dve drugarice, umetnice i ja, smo odlučili da za tu izložbu napravimo aproprijaciju naših umetničkih dela kao određene museum shop replike. U proteklih godinu dana desilo se to da su neki ljudi želeli da poseduju moje radove. Meni je to prvo bilo nejasno, a onda mi je, naravno, bilo lepo. To kolekcionarstvo me je uzbudilo da napravim rad koji je omaž tome. Onda sam odlučio da te radove, koji više nisu u mom posedstvu, odštampam na fondanu, kao nešto što se može masovno konzumirati. Ja obožavam masovno konzumiranje, što je sada na primeru Sumraka već jasno.

Na slici deluje kao da je oblanda, šta je zapravo u pitanju?

Ona se oblandizovala tokom izložbe. To je, u stvari, rozen torta, samo što je ona dehidrirala u toku leta, od vrućine. Malo sam istraživao jer nisam hteo da stavim neke sastojke koji bi ugrozili konzumiranje rada. U rozen torti ima samo sastojaka koji se međusobno konzerviraju. U februaru je to ispalo fenomenalno, do poslednjeg dana izložbe je bilo jestivo. Torte sam ja testirao, naravno.

Fotografija: Sajt Bijenale mladih

Ko je pravio tortu?

Ja, obavezno ja. Prvo sam hteo da odem negde sa instrukcijama, ali sam, nažalost, takav, cepidlaka. Onda je bolje da to radim samom sebi, da samom sebi dajem zamerke. Na primer, za Bijenale mladih su hteli desetak tih torti, međutim, to već nisam mogao sam da uradim, te smo na kraju napravili kompromis da bude pet torti koje sam ja napravio.

Pa, je l’ su se pojele?

Jedna jeste cela, druga do pola, a ostale su krckane.

Nakon povratka iz Pariza, imao si i samostalnu izložbu u Umetničkom prostoru U10, koliko je Pariz uticao na tvoje tadašnje stvaralaštvo?

Ta izložba je imala jedan segment, koji je bio vatrenih boja. Prepoznatljiva za tu izložbu je slika srce u plamenu, koja se zapravo zove Mixed feelings. Taj vatreni deo, ta stihija, je nastala u Parizu. Između ostalog, ta slika je prodata, te je sada viđamo samo na tortama. Cela ideja sa tim dvostrukim značenjima stvari je nastala tada. Dok sam bio u Parizu, bio sam, u isto vreme, oduševljen i prestravljen time kada se Notre Dam zapalio, kao i drugi ljudi tamo. Prvo su bili oduševljeni jer je scena veličanstvena, ta bela katedrala koja gori i to vide svi, nekako tu staje vreme, zastajkujuće uzbudljivo. A strašno je to što se uništio ogroman spomenik. To sam uzeo kao motiv za sliku Mixed feelings.

Fotografija: SeeCult

Da li se sećaš prvog rada i da li ga možda čuvaš i dalje?

Ne, da ti kažem iskreno, srećan sam što me moji uopšte nisu forsirali da se bavim ovim, jer se verovatno i ne bih ovim bavio. Kroz maglu mi je kao da sam crtao neku ovcu, koja je imala noge kao stupce, pa sam to kasnije bojio u različitim bojama…

Polako se vraćamo na početak, kako si se odlučio da studiraš Likovnu akademiju?

To je išlo jako organski. Negde u osmom razredu sam dobio sugestiju od nastavnika likovnog da upišem srednju umetničku u Kraljevu. U to vreme nisam ni znao šta je to, a moji tek, jer smo iz male sredine. Nisam ni očekivao neko usmeravanje od njih, da budu u fazonu ne, ne, ti ideš u Beograd u taj i taj atelje. Jako sam im zahvalan zbog toga. Svaka poteškoća je, zapravo, bila u moju korist. Nakon te srednje bilo je jasno da ću upisati Likovnu akademiju ovde, tražio sam odmah šta je epicentar. Volim izazove, zato što znam da ću morati da aktiviram mozak da bih uspeo.

Pominješ malu sredinu, reci mi, da li je to, u neku ruku, prednost ili mana u odnosu na decu koja su odrasla u glavnom gradu i imala prilike da posete brojne izložbe?

Ja sam došao ovde sa devetnaest godina, sve ovo sam posmatrao novim očima. Ljudi koji su odavde sa devetnaest godina imaju određenu vrstu zasićenja, ali i ne mora da znači. Sa druge strane, ljudi koji se nisu na silu usmeravali ka kultivisanju, gledaju to, takođe, novim očima. Naravno, i ne znači da će nekome ko dođe iz male sredine sve ovo biti zanimljivo. Konkretno, meni je sve što sam video bilo divno, bio sam zahvalan što neke stvari mogu da vidim. Takođe, mnogo više sam počeo da vrednujem stvari koje imam kod kuće, u toj maloj sredini. Za sada sedim na dve stolice.

Da li misliš da kultura treba da se decentralizuje? Da li jedan umetnik može da pokrene tu inicijativu ili je potrebno da se i Kulturni centri i institucije malo više aktiviraju?

Ja se u ovo vreme ne bih uzdao u institucije, jer one imaju dosta na svojim leđima. Pogotovo da ispravljaju neke stvari koje su od ranije ostale nerešene, pa tek onda da se bave decentralizacijom. Na pojedincima je odgovornost da to učine. Moja velika ambicija je da se nešto desi u Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji. Ljudi uglavnom odustaju jer se pitaju kako će to da prihvati ta sredina. Sredina ne mora da prihvati to odmah, ali kada se nešto više puta desi, sigurno hoće. Voleo bih da se stvari dešavaju i van Beograda. Ja verujem u renesansu koja se može desiti u svakom trenutku i na svakom mestu.

Kako stvaraš, da li imaš nalete inspiracije ili je i za umetnost potreban vredan rad i velika upornost da bi nastalo jedno delo?

Nisam impulsivan, ni u životu, ni u stvaranju. Kada dobijem neku ideju, volim da odleži malo. Tako je očigledno bilo i sa ovom scenom ruke. Isplivala je tek onda kad sam osetio da je pravo vreme. Nemam impuls ili nalet inspiracije. Više volim da sebi dam zadatak i da onda ispunim taj zadatak. Stalno posmatram sve oko sebe. Prvo ovo u realnosti, pa onda na internetu, kroz filmove, pozorište… Introspekcijom isto možemo posmatrati svet. Tu dolazim do ideja. Zapravo, najviše ideja mi naleće baš onda kada nemam priliku da stvaram.

A kada nemaš mogućnost da stvaraš?

Kada se vozim autobusom ili kada sam na putovanjima.

Da li umetnici imaju konkretno radno vreme?

Na primer, ja sam jutros ustao u pola osam, da završavam sliku. Ako se postaviš tako, onda imaš. Računamo da je to, u šta si investirao godine školovanja, tvoje zanimanje, zato bi trebalo da se prema tome profesinalno odnosiš. Sa umetnošću je super, jer stvaranje umetnosti određuješ ti. Takođe, postoje trenuci kada mi se radi, ali ne ide, i to izgleda baš loše.

Šta bi za jednog umetnika bila umetnost? Je l’ to uopšte treba definisati, ili je za svakog to ono što prija njegovom oku?

Umetnost bi, u korenu svog značenja, morala da predstavlja objektifikovanje nečije ideje kroz njegovo umeće. Umetnost je nešto što u sebi nosi duhovne nivoe, koje u tebi bude tu duhovnost. Umetnik je taj koji svoje umeće dopunjuje duhovnim sadržajem. Ali, za mene je umetnost nešto šesto, sasvim neotkriveno.

Za kraj, preporuči nam koju sobu na ovogodišnjem Art Weekend-u ne smemo da zaobiđemo?

Sobe 14 i 28, u njima je Lidija Delić, ambijent je neverovatan, ta boja zidova i scene koje je slikala. Vrlo je yugo, retro, ali nosi neku vrstu ušuškanosti. Zatim, soba do moje, Marija Šević. I zbirka slika koje su naslikali zatvorenici, to je soba preko puta moje. Recimo, i soba 20, tu je Petar Aleksić.

Fotografije: Privatna arhiva Aleksandra Rakezića

Članak Aleksandar Rakezić: Verujem u renesansu koja se može desiti u svakom trenutku i na svakom mestu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Program AWB se sastoji i od pratećeg programa na raznim lokacijama u gradu, odnosno posebno pripremljenih izložbi u galerijama i umetničkim prostorima, a ove godine deo Art Weekend Belgrade biće Gradska Galerija Kulturnog centra Grad, Muzej savremene umetnosti, Galerija-Legat Čolaković, U10, Galerija Singidunum, Mala galerija ULUPUDS, 03ONE Galerija, Galerija 1250, Galerija Blatobran, Galerija Rima, Institut Servantes, Galerija Zvono, Galerija B2, Remont, Kulturni centar Beograda, Umetnička galerija Stara kapetanija, Eugster, Kulturforum ODKR, Hestia, Transformart Galerija, Kvaka 22, Galerija Novembar, Nova galerija vizuelnih umetnosti…

Izložbe se mogu posetiti od 20. do 24.10, a sve informacije o izložbama nalaze se na sajtu AWB: https://awb.rs/venues/

Velikom izložbom u Hotelu Beograd (20 – 29.10.) umetnici će predstaviti radove u različitim medijima, od slikarstva, crteža, skulpture, do
performansa, video, zvučnih i svetlosnih instalacija, a program u Hotelu Beograd obuhvatiće i gostovanja vodećih domaćih i inostranih profesionalaca iz oblasti savremene umetnosti, razgovore i predstavljanja kustosa iz Nemačke, Italije, Švajcarske i Švedske.

Izložbu će kurirati An Paenhuysen, kustoskinja koja živi i radi u Berlinu, a Inicijatorka AWB manifestacije, koja je nastala 2018. godine je Ljudmila Stratimirović, umetnička direktorka KC Grad.

Art Weekend Belgrade je podržan od strane Gete Instituta, Grupe 484, Srbija kreira, Italijanskog instituta, Francuskog instituta, Austrijskog kulturnog foruma, Švedske ambasade…

Detaljan program manifestacije pogledajte ovde: https://awb.rs

Članak Art Weekend Belgrade 2021 na preko 20 lokacija u gradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Manifestacija će biti održana od 20. do 24. oktobra 2021. godine, program se sastoji od posebno pripremljenih izložbi u galerijama, konferencijskog dela i pratećeg programa na raznim lokacijama u gradu, organizovanih art – tura, vođenja kroz izložbe, kao i gostovanja vodećih
domaćih i inostranih profesionalaca iz oblasti savremene umetnosti, a centralni događaj koji će obeležiti AWB izdanje 2021 je izložba “Hotel
Belgrade – Hotel Beograd” koja će u sobama Hotela Beograd predstaviti više od 50 umetnika.

U zavisnosti od interesovanja i senzibiliteta, možete se priključiti u jednoj od navedenih oblasti: organizacija AWB (tehnička podrška,
organizacija otvaranja i zatvaranja AWB, pratećih programa i manifestacija…); promocija (deljenje promo materijala, predlozi za
pisanje medijskih izveštaja, komunikacija sa predstavnicima medija, kreiranje foto i video materijala…); info-pult (komunikacija sa
publikom, doček gostiju i učesnika, informisanje o programima, vođenje art-tura…)…

Ukoliko želite da se pridružite AWB-u, mladi ste, komunikativni, imate više od 18 godina, govorite engleski i uživate u umetnosti, kratku
biografiju (do jedne strane a4 formata), motivaciono pismo (do 100 reči) i kontakt podatke pošaljite na jelena@gradbeograd.eu sa naznakom
Volontiranje na AWBu.

Konkurs je otvoren do 15. septembra do ponoći, a za sve volontere obezbeđen je sertifikat o volontiranju koji će biti dodeljen na
zatvaranju festivala.

Članak Poziv za volontere na Art Weekend Belgrade 2021 se pojavljuje prvo na Oblakoder.