Sa Petrom smo razgovarali o različitim medijumima koje koristi u svojim radovima, Dobro čuvanoj tajni, poeziji i rezidencijama.

U svojim radovima koristiš razne medijume, ali da krenemo od toga kako si počeo da se baviš pravljenjem tapiserija?

Petar Aleksić: Nisam siguran da su to tapiserije, više bih ih nazvao tepisima, za sada. Krenuo sam da pratim na internetu, Amerikanci su to počeli dosta da rade tokom korone, dosadno im je, valjda. Kupe tu mašinu koja je kod njih jako jeftina i prave svašta. Kako sam krenuo da istražujem, video sam da pojedini ljudi to rade u smislu visoke umetnosti i prave galerijske radove. Toga kod nas nije bilo, te sam naručio mašinu iz Kine i više to zamišljao kao komercijalni posao sa strane. Zanimljivo je baviti se time i dobro je da sam promenio medijum. Nedavno sam jedan najveći tepih koji sam uradio izložio na Art Weekend-u u Hotelu Beograd. Možda bude i izložba na kojoj će biti izložena serija tepiha. 

U poslednjoj seriji Dobro čuvana tajna uočljivi su pravoslavni motivi. Da li time prenosiš poruku ili ti je samo vizuelno interesantno?

Tema ove poslednje serije jeste da se krene od pravoslavnih hrišćanskih motiva, pa sam uz to kombinovao elemente iz islama, Kurana i antike. To je bila neka polazna tačka. Sve je krenulo na završnoj godini fakulteta, gde smo imali hrišćansku ikonografiju, pa smo malo dublje ušli u temu. Odatle sam izvlačio neke detalje i pravio male zagonetke, tako da moraš da imaš neko predzanje da bi shvatio celu priču. Ovako ti vizuelno izgleda dobro ili loše, ali treba o tome malo više misliti. Zato je i Dobro čuvana tajna, ipak moraš malo da razmišljaš o svakom radu, a i ta glavna velika slika, koja je platno prekriveno zavesom i tu su klinovi, u stvari je nagoveštaj da se ta dobro čuvana tajna nastavlja, pa je zato slika prekrivena i delom vidljiva.

Šta te najviše inspiriše?

Kako se dešava taj moj likovni razvoj, mislim da postaje tehnički ozbiljnije, ali i skrivenije u samom značenju. Sam po sebi sam malo zatvoren, pa tako podsvesno ispadaju moji radovi i pravac u kom sam krenuo mi se sviđa. U  jednoj od prošlih serija Ostaci, u Kvaki 22, koristio sam stvari koje sam zatekao u prostoru dok smo sređivali, što je bio mali omaž prostoru i ubacivao sam razne poruke pored materijala. Ovako generalno, nisam siguran šta mi je inspiracija. Svaka serija nosi nešto svoje.

Čini mi se da su i kratke misli nešto što voliš da koristiš u radovima. Zašto ti je to interesantno? Kakav efekat i poruku time želiš da postigneš?

To je bila moja prva samostalna izložba i serija radova pre nego što sam ušao u Kvaku 22. U tom nekom periodu sam krenuo da razmišljam o gradu, novom društvu, kako ljudi gledaju na stvari i u isto vreme sam u tom periodu krenuo na fakultet i da pišem poeziju, pa je tako nastala ta serija. Ona je imala dosta apstraktnih slika, pejzaža grada koje sam dopunjavao tim rečenicama, te je to izgledalo donekle kao neka razglednica. Bila je jedna slika koja je trenutno u Kvaki 22, na kojoj je stub Pobednika i na njemu piše Pobednik je napustio Beograd. Malo je duhovito sa tim sloganima, a malo je i depresivno.

Koliko sam prostor gde stvaraš ima uticaj na krajnji ishod umetničkog rada?

Mislim da ima uticaja. U Kvaki sam, na primer, gledao na groblje, pa su i slike malo zagušenije, prljavije, u isto vreme i otvorene i zatvorene kompozicijski. Kada sam bio u Beograđanki i radio ovu poslednju seriju, imao sam ceo jedan zid u staklu koji gleda na most i zalaske Sunca, kojih ima dosta na slikama. Možda je to slučajni splet okolnosti, ali mislim da ipak ima nešto u tome (smeh). 

Često koristiš drvo kao podlogu za svoje radove, zašto si se odlučio za to?

Nisam siguran koliko sam ga ranije koristio, ali za ovu poslednju seriju drvo je bilo logičan sled misli. Ako polazimo od ikonografije, ikone slikane na tim lipovim daskama, onda je bilo logično da ih i ja koristim, a dobro je bilo i za promenu, jer ranije nisam toliko radio na daskama, donekle se razlikuje u tehnici slikanja. Kada je rađeno na dasci, ima i taj religijski momenat, ali ima i neku dubinu, luk, udubljenja, više je kao objekat, a ne klasična slika.

Kada govorimo o bojama, na tvojim radovima ima dosta crvene. Postoji li neka simbolika u tome?

Ima dosta simbolike u crvenoj. Čitao sam jednu knjigu koja se zove Crvena – Istorija jedne boje – govori o tome kako se pravila i koristila u srednjem veku, pa u modernom dobu, a kako sada. Ipak, da li sada ljudi gledaju simboliku boja, ne znam. Svakako, u mojim radovima prednjači ona i plava boja. Crvenu boju vezujem za ono što jesam, plavu za ono što bih mogao da postanem. Pokušavam da pristupim tako da svaki element slike ima svoje zašto je tu, naravno ima i dekorativnih delova koji su tu da upotpune kompoziciju, ali bitno je da se razmišlja o celini. Doduše, možda samo ja previše mislim o tome (smeh).

Dosta pažnje posvećuješ simbolici i deluje mi da ti je to bitno, kako u slikarstvu, tako i u poeziji.

Pa, da. Želim da ceo proces pravljenja slike ne bude samo sedim i slikam, nego da ima svoje kako i zašto. Bitan deo mi je proces, da mi bude zanimljivo, da malo istražujem i probam nešto da promenim. Još jedna stvar, koja možda nije dobra za mene, je što se ne držim jedne iste teme, jer gledam po internetu, a i ovako, ljudi koji su uspešni slikaju istu stvar decenijama, a ja ne razumem kako to neko može. Lik slika gavrana trideset godina! Dobro, našao si neko značenje, ali dokle više? (smeh) 

Bio si deo različitih umetničkih rezidencija, koliko su one bitne za razvoj jednog umetnika?

Prva rezidencija na kojoj sam bio, na Bledu, nije bila klasičan vid rezidencije, nego sam otišao po preporuci dečka koji kupuje veliki broj mojih slika. Otišao sam tamo, bili smo u Titovoj vili i bilo je dosta neformalno, imali smo ogroman prostor gde su bili i lokalni umetnici iz Slovenije. Tamo sam imao prilke da se malo upoznam sa ljudima sa drugačije scene, jer, ipak, Slovenija je dosta bliža Evropi i malo drugačije razmišljaju od nas. Letos sam bio na Biševu, koje je izgledalo kao Kvaka 22 na ostrvu, jer sve počiva na samooragnizaciji. Ovu rezidenciju organizuje Stipe, koji to radi u kući svog dede, koja je, u stvari, konoba i jako je simpatično. Na ostrvu živi 12 ljudi van sezone, dok preko leta ljudi brodićima dolaze na plažu i u obilazak ostrva. Rezidencije pomažu umetnicima, izađeš malo iz ateljea i grada, a opet radiš na svom radu na nekom drugom mestu. Upoznaješ nove ljude i učiš nove stvari.

Učestvovao si i u kreiranju programa kulturnog centra Kvaka 22. Kakvo iskustvo nosiš odatle?

Meni je najprirodnije bilo da budem u galeriji i tu vodim program, ali to se nije u potpunosti desilo. Bilo je tu svačega da se radi i to oduzima dosta vremena. Preko dana predavanja na fakultetu, onda, ako dolaze ljudi iz inostranstva, dolaze oko 17h, isporuka pića stiže u 19h, od 20h se otvaraju vrata, pa svirka i žurka traju celu noć. Ono što je meni bilo bitno i što se razvilo iz tog galerijskog iskustva je „smisao za postavku’’ kada ugovaraš nešto sa umetnicima, svako ima svoju viziju kako bi želeo nešto da izgleda i svako razmišlja na neki drugačiji način. Dobra je prilika da upoznaš puno ljudi, napraviš kontakte, prijateljstva i dalje zajedničke poduhvate.

Postoji li tržište kada govorimo o vizuelnim i likovnim umetnostima?

Postoji tržište, prodaju ljudi slike i žive od toga. Mi smo manja i zatvorenija sredina i mogu da se prodaju slike, ali je teško ući u te evropske i američke krugove gde se prodaju slike za suludo velike pare. Mi smo u zaostatku, jer na nas gledaju kao na neki treći svet Evrope, već smo jedan stepen ispod njih, treba da dođemo na taj njihov nivo, pa onda sa njima da se takmičimo.

Koliko su galerijski prostori otvoreni za mlade?

Kada govorimo o tome, nemam previše iskustva – izlagao sam u Kvaki, a ostalo što sam izlagao je bilo po pozivu ili preporuci. Nemam naviku da se prijavljujem na konkurse, što je loše i nije baš pametno i produktivno (smeh). 

Postoje li neki umetnici koje bi istakao?

Ljudi moje generacije, kao i ovi malo mlađi – svi se tek profilišemo. Od mnogih imam jedan rad koji mi je strava, ali za generalni rad imamo još da guramo da kažemo da je to dobro. Aleksandar Todorović mi je po radu tenutno blizak i zanimljiv, on slika isto u formi ikone, ali ubacuje i društveni momenat, pa slika Stiv Džobsa, Elon Maska i dosta ubacuje motive uticaja društvenih mreža i slično – pop kultura pomešana sa ikonografijom. Spomenuo bih Andrea Remneva, Edwarda Poveya i Laurensa Legiersa koji je dosta mlad.   

Kako je došlo do saradnje sa Svetim Psetima kojima si uradio sliku Svetog Hristofora?

To nije bilo toliko veliki poduhvat. Blizak sam sa članovima benda, dugo se družimo i krećemo se u istim krugovima. Kako je tačno došlo do toga, ne znam i ne sećam se ko je to predložio, ali Sveti Hristofor je bio zanimljiv i njima i meni. On je predstavljen sa glavom psa, jer je u nekom trenutku prevoda Biblije nešto pogrešno protumačeno. O njemu smo učili još na faksu i tad sam bio u fazonu: kakav je ovo lik, ima glavu psa (smeh).

Sa Nemanjom Ćirićem si objavio zbirku poezije I bajci je došao kraj, koliko se kod tebe razlikuje proces vizuelnog i verbalnog umetničkog izražavanja?

To polazi iz iste tačke, a to je misao. Kod mene je vrlo slično da će se ostvariti putem stiha ili slike. Svaka slika može da se predstavi kao jedna pesma, što smo sada na poslednjoj izložbi i radili – u katalogu smo napravili jednu pesmu i svaki stih je predstavljao naslov sike. Dobre slike koje naslikam imaju neku priču. Sve vreme razmišljam u toj kratkoj formi, bilo da je u pitanju poezija, bilo slika. Ako gledaš sliku, dosta stvari tu može da se poveže u priču, ali mislim da ljudi stvarno nemaju strpljenja da gledaju.

Tvoji radovi su prikazani na Belgrade Art Week-u, šta možemo da vidimo u tvojoj sobi u Hotelu Beograd?

Tri slike iz prošle serije Dobro čuvana tajna koja je izložena nedavno u KC Gradu i tepih koji jeste dekorativan, ali ima i simbolike koja je slična sa tom serijom, tako da mislim da to dobro izgleda. Postavljene su tako da lebde u prostoru – slike su zakačene da vise nasred sobe, kao i ćošak tepiha.

Da li kretenska vremena zahtevaju krentensku umetnost koja će se slaviti?

Definitivno da!

Članak Petar Aleksić: Crvena boja je ono što jesam, plava ono što bih mogao da postanem se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Broj učesnika je ograničen na 8 ljudi. Učešće za ovu rezidenciju iznosi simboličnih 100 evra, onih državnih – kako naglašava Robin K.U.D, a u cenu su uključene osnovne životne potrepštine: smeštaj, internet, struja, voda, maslinovo ulje, ovsene pahuljice, kafa, toalet papir, detrdžent, kao i sami programi rezidencije. Učesnici rezidencije će imati priliku da biraju koje sekcije žele da pohadjaju – minimum dve, maksimum sve, a pohadjanje svake sekcije će rezultirati umetničkim radom.

Prijavljujete se tako što šaljete pisani tekst, glasovnu poruku ili video u kome obrazlažete zašto želite da dođete na rezidenciju uz priložene radove po vašem izboru, nakon čega će Robin K.U.D oformiti odgovarajući tim. Prijave šaljete na adresu robinkudhood@gmail.com.

Robin K.U.D je kulturno umetničko društvo osnovano 2020.godine sa ciljem da se kultura i scena odvoje od već viđenih gradskih tokova i približe umetnika zemlji i zemlju umetniku. U sastavu dve Milane, rediteljke, spisateljice i performerke Milane Nikić, kao i njene koleginice, grafičke dizajnerke, fotografikinje i pevačice Milane Simić, ovo društvo nastaje pod velikim uticajem čergarske kulture i odbija da ima stalno mesto boravka i rada. Ono pribegava principumobilnog kulturno umetničkog društva i ima za cilj da poseti što više sela i ruralnih područja gde će organizovati razne vrste umetničkog sadržaja. Ovo leto, rezidencija će se održati u Banatu, vojvođanskog regiji sa najlepšim pejzažima.

Članak Otvoren poziv na umetničku rezidenciju u banatskim poljima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnost kaže može kroz jednostavan umetnički izraz, koristeći trenutno najpopularniju digitalnu platformu, Instagram, reaguje na aktuelnosti i oslikava svakodnevicu, na dovitljiv i duhovit način, spajajući likovnu umetnost i stihove poznatih domaćih pesama. Samo neke od tema na koje se autorka osvrnula na profilu su: pandemija virusa korona i nedavni protesti u Beogradu.

Kroz razgovor sa Marijom želeli smo da zavirimo u svet u kome umetnost kaže da možemo sve.

Umetnost kaže može

Tvoj profil Umetnost kaže može nedavno je prešao 20.000 pratilaca na Instagramu. Kakav je bio njegov razvojni put od nastanka profila do sada?

Marija Jovičić: Razvojni put je bio prilično kratak – mim kultura je vrlo popularna, i na moje veliko zadovoljstvo ljudi su vrlo brzo prepoznali suštinu. Zapravo su pratioci ti koji su sve ovo održali živim, da ne odustanem, zaboravim šifru profila ili da prosto ostanem bez inspiracije.

Zbog čega se profil zove „umetnost kaže može“? Šta to ona kaže da može?

Umetnost kaže da možete sve – da za nju ne treba da imate neko posebno predznanje, da ne morate da budete obeshrabreni kada uđete u muzej jer niste pre toga naučili sve ikada, da je liberalnost ono što pokreće svet i da je spajanje krajnosti uvek bilo moguće i kao takvo bilo najveći pokretač stvaranja. Kaže da možete da učite dok ste živi, da nikada nije kasno da se nešto novo sazna, i da nije sramota pitati i širiti vidike.

Kako bi objasnila ljudima koji do sada nisu videli profil, kakav je koncept profila?

Uglavnom mi inspiracija (ako tako može da se nazove) dolazi sasvim slučajno: neko od popularnih dela umetnosti spajam sa stihom domaće muzike, pri tom pazeći i trudeći se da kontekstualno podupiru jedno drugo. Kepšn sadrži kraći (ili duži, zavisi) opis dela, istorijskog konteksta u kom je nastalo, sceni/ličnosti/umetniku o kom se radi. Suštinski, sve ono što biste hteli da saznate a mrzelo vas je da istražujete samo sažeto.

Koju sve to umetnost možemo naći na tvom profilu? Kako biraš slike koje postavljaš?

Ne pravim razliku među umetničkim delima, ni epohama, ni po medijumima. Može se naći sve: od religioznih scena, dela savremene umetnosti, antičkih skulptura, pa do multimedijalnih umetnika 21. veka koji daju novi život klasičnoj umetnosti.

Umetnost kaže može

Kako uparuješ stihove ili delove pesama sa slikama?

Prvo i glavno pravilo: kontekstualno moraju da podupiru jedno drugo, i pri tome ni na koji način ne smeju da vređaju niti omalovažavaju nijednog umetnika – ni slikara/vajara ni pevača.

Da li su stihovi isključivo mamac da bi ljudi saznali više o umetničkom delu koje se krije iza ili postoji dublji smisao zbog kojih biraš baš te stihove?

Stihove, istina, biram tako da budu što popularniji, međutim, kao što sam već rekla, uvek moraju da se kontekstualno poklapaju sa delom preko kog se nalaze, tako da u suštini dublji smisao mora da postoji. Mamac jeste suština, međutim počelo je tako što nisam htela da to bude tek puko podudaranje slike i teksta, već da jedno uvek može da stane u odbranu drugog.

Umetnost kaže može

Tvoji postovi predstavljaju spoj „stihova iz naroda“ sa delima takozvane visoke kulture. Kakav je za pravo njihov odnos?

Njihov odnos je ravnopravan, i to je upravo ono što umetnost odobrava – da je potpuno u redu da krajnosti stoje jedne uz druge i da se upotpunjuju; da je potpuno u redu da idete i u kafanu i u muzej; da ne treba omalovažavati ničiji ukus; da je elitističko posmatranje umetnosti prošlost, i da u njoj mogu uživati svi, i da svi imaju pravo da je razumeju i da je bolje upoznaju.

Kako ti doživljavaš tu urbanu, narodnu, turbo folk kulturu, a kako likovnu? Da li postoji razlika u njihovim vrednovanjima?

Razlika u vrednovanju postoji, i pretpostavljam da je to nešto što će još dugo biti prisutno. Među nama još uvek vlada mišljenje nasleđeno sa početka prošlog veka da samo jedna mala, privilegovana grupa ljudi koja je imala mogućnost školovanja može da uživa u umetnosti i muzejima, jer može da ih razume. Danas umetnost može, i treba da razume svako, bez obzira na to koju vrstu muzike sluša i kakva su mu interesovanja – sve je na samo par klikova od vas i sami možete da birate šta ćete gledati/slušati/čitati tako da su banalne kategorizacije nepotrebne i smešne.

Umetnost kaže može

Kako je nastala prva slika na profilu?

Prva slika na profilu nastala je baš slučajno – Kloda Monea kao najboljeg impresionističkog pejzažistu sam spojila sa svojim omiljenim stihom Maje Berović: „Ko u rodni zavičaj trčim u tvoj zagrljaj“. Sve ostalo je istorija, inspiracija je nastavila da se niže sama.

Šta je motiv ovog profila, koji je tvoj cilj?

Motiv mi je bio zabava, koja se vrlo brzo pretvorila u jednu edukativnu misiju koja traje i sada. Kada mislim o cilju, rekla bih da je to učenje novih stvari na jedan nekonvencionalan, zabavan način koji će dokazati da umetnost nije nešto što je dosadno, što zahteva neku zamišljenu uzvišenost, i da bez širokog uma umetnost ni ne postoji.

Da li ti ljudi šalju sugestije za postove?

Naravno! I to je sjajna stvar, jer, budimo realni, svakom inspiracija ume da zaškripi ponekad.

Kako ljudi reaguju na ove postove, da li si nailazila i na negativne komentar?

Svi uglavnom super reaguju na postove, i većina reakcija je i više nego pozitivna – one su mi glavni pokretač i uvek mi je drago kada čujem lepe reči, ali naravno i kritike. Negativnih komentara takođe ima, naravno u manjem broju, a najviše se odnose na subjektivna razmišljanja ljudi o tome ko sme da koristi umetnost i da je tumači u nekim novim kontekstima, i koga to smem ili ne smem da nazovem umetnikom.

Marija Jovičić

Da li je profil uvod u širu priču, da li će se „umetnost kaže može“ koncept razvijati dalje i dobijati nove oblike?

Nemam razrađen plan niti bilo kakvu strategiju. Kao i kada je nastao, ceo koncept je vrlo spontan i uglavnom se trudim da što više svog slobodnog vremena izdvojim kako bih stvarala nov, zanimljiviji sadržaj. To nije uvek moguće, s obzirom na to da mi je ovo za sada hobi i da su poslovne obaveze na prvom mestu, međutim očekujem da ću, uz bolju organizaciju u nekoj budućnosti moći da podignem sve na neki veći, još kvalitetniji nivo.

Članak Umetnost kaže da možemo sve se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandra Maša Pjanić je akademska slikarka iz Beograda koja se pretežno bavi istraživanjem prostornih odnosa realnog ili izmaštanog enterijera. Koristeći kombinacije boja i čistih oblika ona uspeva da transformiše svakodnevni svet oko sebe.

Maša je završila osnovne i master studije na Fakultetu Likovnih umetnosti 2018. godine, nakon čega je upisala IT akademiju za veb dizajn. Odlučila se za školovanje na IT akademiji kako bi nadogradila postojeće znanje iz grafičkog dizajna kojim se bavi već duže vremena i sa ciljem otkrivanja  načina pomoću kojih obični znakovi u kodu postaju vizualno skladna veb stranica.

Maša se bavi i fotografijom, uglavnom beležeći odnose senke i svetla, temu veoma zastupljenu i u njenim slikama i crtežima.

Aktivno izlaže od 2015. godine i učestvovala je na više od deset grupnih izložbi. Ove godine planira, i raduje se organizovanju samostalne izložbe koja bi predstavljala i jedan vid preseka njenog dosadašnjeg stvaralaštva.

Svojim radom dopušta posmatraču uvid u njene lične prostore, tajne ili poruke sakrivene u enterijerima ili prizorima gde je granica odnosa privatno-javno upitna. Dok gledamo njenu sliku osećamo se kao da stojimo pored ili iza umetnice, razmišljajući i gledajući zajedno sa njom.

Kroz razgovor sa Mašom probali smo da otkrijemo tajne njenih radova, ali i da saznamo da li je njoj kao umetnici koja se bavi introspekcijom lakše da izdrži izolaciju od ostalih ljudi, šta trenutno vidi sa prozora svoje sobe i koji su joj planovi za budućnost. Uplovite u svet Maše Pjanić.

Radovi Maše Pjanić – Pogled kroz Prozor i Enterijer

Pogled kroz prozor i prizori tvog životnog prostora su teme koje istražuješ već neko vreme. Šta o tebi govori deo intimnog skloništa koji predstavljaš posmatraču ?

Maša Pjanić: Polazim od ličnog doživljaja stvari koje me okružuju i težim da kroz sopstvena osećanja  i raspoloženja prikažem svet onakvim kakvim ga vidim. Transformišem doživljaje u jednostavniju i apstraktniju sliku stvarnosti – u moju ličnu stvarnost. To postaju intimne predstave koje odražavaju moje unutrašnje stanje i emocije.

Nisu bitni detalji i proporcije nekog predmeta u odnosu na prostor , niti koje je boje taj predmet, bitno je lično viđenje odnosa stvari koje me okružuju. Ono čemu najviše težim je osnovna i čista likovnost, lišena svega prepoznatljivog, svedena na čiste oblike, a idejno su mi bliski slikari  intimizma i to je nešto od čega krećem u svom radu.

Kako tumačiš temu pogleda kroz prozor sada, kada je većina u izolaciji, kao i kontakt sa prirodom i okruženjem ostvaruje upravo gledajući kroz prozor svoje sobe?

Za mene, odnosno za moj rad, nije nužno biti direktno u kontaktu sa prirodom, dokle god ja tu prirodu mogu da vidim kroz prozor,zatim uz sećanje, sve je okej. Ako me pitaš kako podnosim izolaciju, moram reći za sada dosta dobro, imam sreću da mi prozor gleda na jedan mali park, ali i na toplanu, most na Adi, Beograđanku, čak mi pogled doseže i do hrama Svetog Save, tako da sam na neki način uvek povezana sa okruženjem.

Maša Pjanić – Pejzaž

U tvojim slikama i crtežima enterijera blago otvorena vrata ili zracima svetla obasjana biljka dobijaju značaj ispovesti ili šapata. Kada si počela da istražuješ prenošenje ideja, osećanja ili doživljaja pomoću slikanja enterijera?

Čini mi se da sam sa tim polako počela već na drugoj godini fakulteta. Osetila sam da mi je dosta da slikam živog modela i primetila sam da čak i kada to radim, uvek je prostor oko te ljudske figure bio bitniji i zanimljiviji od predstave samog modela. I tako je počelo.. do kraja master studija mislim da se više uopšte nisam bavila ljudskom figurom, osim u situacijama kada vidim neku osobu u prostoru koji mi je interesantan i na kraju je predstavim gotovo kao mrlju koja taj prostor ukrašava ili ga možda i narušava.

Maša Pjanić – Enterijer/ Prostor

Baviš se i odnosima svetlosti i senke, tačnije promenama formi i strukture objekata njihovom translacijom na površinu uz pomoć svetlosti. Zašto je za tebe senka važna i šta upotrebom iste pokušavaš da postigneš?

Moju pažnju konstantno okupiraju senke, odnosno odnos svetlosti i senke . Nikada ne prikazujem taj odnos onako kako ga moje oko vidi ili kako bi ga neko drugi video već često u svojim radovima povezujem ’’senke’’ iz različitih izvora i sa različitih strana prostorije pokušavajući da na taj način dočaram ljudima moj doživljaj okoline, sveta u kome se nalazim.

Radovi Maše Pjanić – Preplet i Senka

Na koji način se razlikuje senka objekta osvetljenog suncem ili veštačkim osvetljenjem, i može li da bude predstavljena bojom?

Razlikuje se, samim tim što je dnevna svetlost jača i tako su i boje koje vidimo intenzivnije, dok senka prouzrokovana veštačkim osvetljenjem može da se kontroliše. Pomerajući objekat ili lampu stvaram prikaz koji meni odgovara, sa suncem je sve to mnogo spontanije.

Senka može da bude predstavljena bojom- mi gledajući, a i slikajući, senke vidimo kao tamne ili crne.

Ja se trudim da ih bojama prikažem onako kako ih ja vidim a ne samo kao crne površine.

Maša Pjanić – Odnos senke i površine

Da li je, po tvom mišljenju, senka sastavni deo objekta od kojeg potiče?

Jung Senku definiše kao arhetipsku figuru koja označava sveukupnost onoga što ličnost ne želi da bude i što ne priznaje da jeste. Ona je i opasna, uznemirujuća, odvratna, ali i prijateljska, privlačna i zavodljiva. Naravno , ovo se odnosi na čoveka, ali s obzirom da je senka sastavni deo nas samih, rekla bih da se to odnosi i na predmete. Zamisli samo koliko bi dosadan svet (u vizuelnom smislu) bio kada ne bi postojale senke!

U tvom intimnom prostoru su prisutne biljke, pretežno puzavice i bršljani. Kakvu simboliku za tebe nose te biljke?

Da, jedno vreme sam se baš posvetila posmatranju i proučavanju biljaka, naročito bršljana i puzavica, zapravo svih vrsta koje rastu nepravilno, imaju tendenciju da se uvijaju i budu komplikovane. Imam seriju radova koja se zove Prostor između- to je neki nezvaničan naziv, ali s obzirom da sam se fokusirala na posmatranje i prikazivanje prostora koji se nalazi između tih prepleta biljaka, nekako je ostao tako. Simbolika koju vidim jeste ta da kod mene ne može ništa da bude jednostavno, uvek sve previše analiziram i komplikujem, pa me tako privlače i biljke koje ne mogu da rastu pravo, da idu jednom putanjom, već se uvijaju i izvijaju, previše „razmišljaju’’.

Maša Pjanić – Kreativnost i Izolacija

Primetila sam da na tvojim slikama retko ima ljudskih figura. U čemu je razlika između samoće i usamljenosti ?

Čovek može biti usamljen i kada je okružen ljudima, a samoća je samoća.

Autoportreti su izuzetak, volim da crtam sebe u različitim psihološkim stanjima, međutim to su uvek crteži u bloku, svesci i predstavljaju zabeleške kao u dnevniku. Kada slikam odnosno crtam ljude veoma mi je bitno da se utope u enterijer .

Ne volim da crtam bilo koga niti osećam ispunjenost kada crtam čoveka, onoliko koliko kada crtam prostor i sve što taj prostor podrazumeva. Trudim se da prenesem atmosferu, nekada manje nekada više, u zavisnosti od toga šta radim. Da li sam se fokusirala baš na prozor, vrata, ceo enterijer ili samo na određenu tačku koja mi je u tom trenutku zanimljiva u tom prostoru.

Detalj teksture Mašinog rada

Na koji način postižeš teksture na svojim slikama? Da li preslikavaš platna više puta?

Maša: Teksture postižem konstantnim preslikavanjem i mnogo eksperimentišem, lepim gaze, novine i razne druge materijale.

Da li te izolacija podstiče na kreativnost? Radiš li trenutno na nečemu?

Podstiče, itekako, kada se baviš umetnošću na neki način koliko ti ostale obaveze dozvoljavaju, ti si u stalnoj izolaciji. Trenutno sam preorijentisana na rad na kompjuteru i fotografišem dosta, imam neke ideje i za slike, ali osim par skica, još nisam krenula u realizaciju.

Završila si srednju školi Tehnoart, smer Konzervator kulturnih dobara nakon čega si upisala Akademiju. Da li si se oprobala kao konzervator u praksi?

Kao konzervator sam se oprobala samo tokom prakse u srednjoj školi, tada mi je to bilo veoma zanimljivo, prošli smo kroz konzervaciju drveta, keramike, slika na platnu, mozaika, ikona.. i mislim da sam se pokazala veoma dobro u tom poslu, takođe mi je to što sam završila konzervaciju dosta pomoglo kada sam upisala FLU, naročito kada je pravljenje boja i zatezanje i prepariranje platana u pitanju. Ali tu se moje konzervatorske sposobnosti završavaju. Definitivno me više privlači  eksperimentisanje sa akrilima i uljanim bojama.

Mašine slike

Nakon fakulteta upisuješ IT Akademiju. Kako si se odlučila za nastavak školovanja u oblasti veb dizajna?

Veb dizajn je bio logična nadogradnja na moje već postojeće znanje iz print, odnosno grafičkog dizajna, koji sam sama učila. Osetila sam potrebu da se ,,školski’’ obrazujem i dobijem potvrdu o svom znanju.

Lagala bih kada bih rekla da sve ovo radim samo iz užitka (naravno, to je veliki aspekt), ali takođe se dodatno školujem u IT sektoru i iz finansijskih razloga, jer biti samostalan umetnik u ovoj zemlji i nije baš sigurna opcija. Rekla bih da možda uopšte i nije opcija.

Učestvovala si na mnogobrojnim grupnim izložbama. Planiraš li uskoro možda i samostalnu izložbu?

Samostalnu izložbu planiram već duže vreme, ali sam od onih „umetnika’’ kojima stalno fali ono „nešto’’ kako bi sve došlo na svoje mesto i nikada nemaju dovoljno radova kojima bi konkurisali za neku izložbu (a radovi samo što mi ne iskoče iz frižidera). Tako da, plan postoji, ideja je tu i nadam se realizaciji ove godine.

Umetnica pored svojih radova

Autorka teksta: Milica Grbić

Fotografije: Aleksandra Maša Pjanić

Članak Transformacija sveta pomoću oblika i boja se pojavljuje prvo na Oblakoder.