Prošle godine Guess it je održan 19.05. u klubu Drugstore, dok se ove godine planira održavanje događaja u Novom Sadu i Beogradu.

Novosadski Guess it je planiran za 05.05. i 06.05. u kulturnim stanicama Eđšeg i Liman (Omladinski centar), dok se Guess it u Beogradu planira za septembar.

Inspiracija za Guess it event došla je iz razumevanja problema brze mode i shvatanja da na našim prostorima ne postoji atraktivan događaj za mlade koji će se baviti temama ekologije i modne industrije.

Kroz atraktivan događaj žele da informišu pre svega mlade ljude o štetnosti preteranog konzumerizma. Takođe, jedan od ciljeva je i da
skrenu pažnju na to da brza moda nije samo ekološki problem, već i socijalni jer mnogi radnici brze mode rade u nehumanim uslovima.

Članak Guess it modna revija u Beogradu i Novom Sadu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, mali brendovi davno su osvestili ovaj problem, te tako pokretanjem ekološki svesnih brendova podstiču održivu modu. Jedan od njih je i domaći brend Cozy 2 Wear, koji je 2019. godine pokrenula dizajnerka Sonja Nikolić Oljača. Dokumentarni film „True Cost” koji prikazuje štetnost modne industrije i loše uslove u kojima se nalaze pretežno žene koji su zaposlene u ovoj industriji naveo je Sonju na razmišljanje i motivisao da krene u smeru održivosti. Njihovi modeli napravljeni su pretežno od organskog pamuka, ali i drugih materijala koji su biorazgradivi. Udobnost je glavni cilj ovog brenda, a Sonja je pronašla način da i elegantna odeća bude udobna. Ideologija brenda je zasnovana na capsule modelu oblačenja koji je vođen načelima praktičnosti i jednostavnosti. Sonja ističe i da određenu količinu otpada koja nastane u procesu proizvodnje, COZY dalje šalje u Ženski centar Užice, gde rade žene koje su bile žrtve porodičnog nasilja, a koje kroz rad u Centru izdržavaju sebe i svoju decu.

Sa Sonjom Nikolić Oljača razgovarali smo o pokretanju i razvoju brenda, razlici između organskog i običnog pamuka i načinu na koji funkcioniše rad malog brenda.

Kako je nastala ideja za pokretanje brenda?

Sonja Nikolić Oljača: Kada sam pokretala brend COZY, znala sam da ćemo ići isključivo ka ekološki svesnoj i održivoj modi, ali je bilo bitno proceniti kakvo je stanje na tržištu i kakve su potrebe kupaca. Prema istraživanju Centra za unapređenje životne sredine iz 2019. godine, žene su najčešće kupovale odeću od stranih brendova, a vrednosti koje su im bitne su cena i kvalitet. To znači da, ako mi, kao domaći proizvođač, uspemo da budemo pristupačni u odnosu na životni standard u kome živimo i stvaramo, a po izgledu i kvalitetu premašimo strane brendove, onda imamo šanse da kroz vreme steknemo poverenje kupaca i  napravimo ne samo održivu modu, nego i održiv biznis.

Verujem da je smernica u kom pravcu ću krenuti definitivno bio film „True cost“, dokumentarac koji na jedan brutalno iskren način govori o štetnosti modne industrije na eko sistem, na živote naroda trećeg sveta, na stvaranje zavisnosti od kupovine u zapadnjačkim zemljama, i samim tim na trošenje i taloženje odeće koja vrlo brzo postaje otpad. Prema podacima Ekonomske komisije UN za Evropu, modna industrija proizvodi čak 10% ukupne svetske emisije CO2, što je pet puta više od avio-industrije. Problem ne leži samo u produkciji odeće, već i u odlaganju nakon što se više ne nosi. Materijali koji nisu biorazgradivi sede 200 godina na deponiji, odeća ne završava samo na smetlištu, već i u moru, a stvari koje su od poliestera ispuštaju mikroplastiku svaki put kada ih peremo. S etičke strane, ova industrija uveliko zavisi od fizičkog rada i zapošljava oko 40 miliona ljudi širom sveta koji su plaćeni manje od minimalca i rade u nehumanim uslovima. Većinom su zaposlene žene. Rešenje tog problema sam videla u lokalnoj proizvodnji, uz pažljiv odabir materijala i dizajn modela koji će dugo da traju.

Kako je tekao proces razvoja brenda? Približite nam šta sve obuhvata taj proces pre nego što se komad odeće nađe u „online korpi“?

Imajući u vidu da žene nose samo 20% svoje garderobe, kada sam razmišljala o pokretanju brenda, zamolila sam drugarice da mi donesu svojih pet omiljenih stvari koje se uklapaju u taj procenat. Ono što je bilo zajedničko svim stvarima (a da se razumemo, to su različite žene različitih stilova), su bili jednostavnost, udobnost i lakoća kombinovanja. I kroz tu i neke druge analize, nastao je COZY, jer nije poenta da napraviš nešto, neko to kupi i ti si završio posao. Ono što sam ja želela je da vidim kako će žene te stvari da nose, kombinuju, daju im život i značenje trenucima koje provode u njima. Poenta je da mi uđemo u tih 20%.

Ja sam pre pokretanja brenda imala visoko obrazovanje iz modnog dizajna i veliko iskustvo u industriji, što je u današnje vreme retkost, i mnogo znači prilikom pokretanja brenda – poznavanje tržišta, poznavanje procesa rada od ideje, preko realizacije, do plasiranja proizvoda. Ideja mi je bila da brend bude prilagođen online prodaji, jer me je umarala pomisao da se bavim maloprodajama, buticima, kasama i, između ostalog, ljudima. Sa tom idejom sam krenula u pravcu dizajniranja kolekcije koja će biti dovoljno atraktivna, pristupačna i nosiva na duže staze, netrendovska, ali bezvremena i modernog izgleda. Minimizirala sam šansu za nezadovoljstvo kupca, s jedne strane jer postoji zakonska obaveza za povrat i zamenu u roku od dve nedelje, ali s druge strane i kroz dizajn, jer sam ga prilagodila različitim građama, kroz ležerne i transformativne forme. COZY mi je bio test naziv dok ne smislim nešto kreativnije, jer sam samo znala da želim da bude cozy i ništa drugo. I, naravno, toliko sam se vezala za COZY da na kraju nisam mogla da ga pustim, samo sam mu dodala deo „2 wear“, jer ljudi COZY kao reč mahom vezuju za enterijer, a ovaj Cozy se nosi. Imam veliko iskustvo i u grafičkom dizajnu, tako da sam lako osmislila brending, pakovanje, etikete i sve detalje koji idu uz to. Što se tiče same web prodavnice, imala sam tu sreću da imam muža programera koji je mogao da mi odradi početni sajt „za dž“, pa nisam imala velika ulaganja u početku.

Posebno je zanimljivo to što u ponudi imate tri različite kolekcije od kojih je svaka za različitu priliku, da li na taj način želite da porušite stereotipe da i odeća za, na primer, svečanije prilike može da bude elegantna i udobna?

U suštini, Basic i Organic kolekcija su veoma srodne, samo što Basic kolekcija nije od organskog pamuka. Pored njih imamo Studio kolekciju, koja je upravo to što ste pitali, udobna odeća od statičnih i elegantnijih prirodnih materijala, koja odoleva trendovima po stilu, ali u svakom momentu deluje chic.

Završili ste dizajn, te odatle verovatno dolaze ideje za razne komade, šta vam je najveća inspiracija?

Apsolutno nijednu ideju nikada nisam dobila sa faksa, sve mi je nastajalo u pokretu, u radu, u procesu, u izlasku, dok ležim kod kuće ili šetam. Inspiraciju bih preimenovala u potrebu, jer sve što sam do sada napravila je nastalo iz potrebe za takvim komadom. Volim predimenzioniranost, lepršavost, mekoću, prirodne boje, volim gore šljampavo, a dole usko, i obrnuto, osećam te iste potrebe kod drugih žena, i slušam ih, baš ih slušam. Valjda je to inspiracija.

Kako uspevate da napravite komad koji je u isto vreme ležeran, udoban, a uz to može da se kombinuje sa brojnim odevnim komadima, da li je tajna u minimalističkom pristupu?

Naša kompletna ideologija je zasnovana na capsule oblačenju, pa stoga i takvi komadi. Sve što pravimo je namenjeno različitim ženama, dakle ako imamo belu oversize košulju, ona može da se nosi i uz farmerke i starke, i sa kaišem uz neke chic sandale, ali i uz leopard suknju i čizme. Naš logo u znaku vilinog konjica simboliše upravo to – moć transformacije.

Koji je omiljeni komad vaših kupaca?

Iako sam generalno prezadovoljna reakcijama kupaca na naše proizvode, postoje tzv. „zvezde“ naših kolekcija, koje će nekako, koliko god da ih uradim, prve da se rasprodaju. Trenerka Palazzo je jedna od njih, kada sam je prvi put uradila, htela sam da imam trenerku kao što su Palazzo pantalone, sa ušicima nazad i faltama napred, i da bude produžena i neporubljena, pa da mogu i visoke žene da je nose, a niske da je skrate po potrebi. Bukvalno ne postoji žena kojoj ona ne stoji savršeno. Krem bela rolka, napravljena od pamučne ribane, materijala koji se koristi za bebi bodiće, kao i obična krem bela majica kratkog rukava sa šavom napred sa živim ivicama, su jedni od naših stalnih artikala koji se konstantno došivaju. Od Studio kolekcije, to je naša sada već čuvena haljina Ljiljana, koja čini da se svaka žena dok je nosi oseti kao da je u nekom italijanskom primorskom gradiću.

Većina vaših proizvoda je od organskog pamuka, uputite nas šta je to organski pamuk i koja je tačno razlika u odnosu na klasičan pamuk na koji smo već navikli?

Tačnije, 70% naših proizvoda je od organskog pamuka, koristimo i druge materijale koji su biorazgradivi, ali smo na organski pamuk naročito ponosni, jer znamo da je trenutno zastupljenost organskog pamuka u odnosu na običan manja od 1%. Organski pamuk je proizveden na tradicionalan način koji je, kad se uporedi sa konvencionalnim, mnogo više prijateljski nastrojen prema globalnom eko sistemu i ljudskom zdravlju. On je daleko bolji izbor za kožu, naročito osetljivu i sklonu alergijama, jer se za njegovu proizvodnju ne koriste hemikalije, herbicidi, pesticidi ili insekticidi, a samim tim ne šteti radnicima koji se bave njegovom proizvodnjom. Takođe, za proizvodnju organskog pamuka koristi se 70% manje vode i 60% manje energije nego za proizvodnju standardnog pamuka. Da bi se pamuk klasifikovao kao organski, on mora da poseduje tzv. GOTS sertifikat koji garantuje da se proizvodnja pamuka temeljno proverava i prati od izvora do konačnog proizvoda.

Pored organskog pamuka, koje još materijale koristite, odnosno, koje materijale bi bilo poželjno da svi više počnemo da koristimo?

Koristimo razne materijale koji su prirodni i biorazgradivi – modal, vunu, tencel, viskozu, klasičan pamuk u keperu i košuljarima. Generalno smatram da je od velike važnosti na globalnom nivou da smanjimo korišćenje plastike u svim sferama, pa tako i u odevanju. Poliester ima svoje prednosti (ne zahteva peglanje i može da ima svilenkasti sjaj i da bude lak za održavanje, i idealan za active wear i swimwear), ali njegove mane daleko potiru sve prednosti, naročito u hiperkonzumerističkom društvu u kome živimo. I plastične kese su nastale kako bi papirne smanjile seču drveća, i bile su predviđene da se nose i koriste više puta, a pogledajte nas sada gde smo sa plastičnim kesama, naročito u Srbiji. Tako isto i sa plastičnim materijalima, ok je da imamo poliestersku odeću tamo gde moramo, ali treba više da razmišljamo o dugotrajnosti naše odeće, o tome koliko našoj koži treba da diše, kao i o tome gde će i kako ta odeća da se razgradi za nekoliko godina. Svesna sam toga da kod nas takav način razmišljanja tek treba da se proširi kroz celu zemlju, ali mislim da smo na dobrom putu. Mi kao brend se trudimo da skrećemo pažnju na bitnost kako pametne kupovine, tako i odabira prirodnih materijala, ali niko neće kupiti odeću zbog toga. Svi će je kupiti jer je lepa, tako da ja je pravim da bude lepa, pa ko shvati sve ovo što ide uz nju, taj će samo imati još ultimativniji Cozy osećaj.

Da li zaista uočavate da žene vole i biraju udobnost pre nego što će posegnuti za onim „istrpeću sve zarad lepote“ komadom?

Mislim da jedno ne mora da isključuje drugo. Nema ništa ružnije nego kada gledaš neku ženu kako se muči dok je nešto steže ili žulja ili dok se lomi u nekim ogromnim potpeticama. To je kao kad imaš lepu frizuru, ali gomilu laka za kosu kako se ona ne bi pomerila, pa kad se pipneš bude ti onako nekako neprijatno. I da li je to zaista lepo? I pitanje je kome je šta lepo, zar lepota nije u oku posmatrača? S druge strane, kada vidiš ženu koja se oseća dobro u svojoj koži i odeći koju nosi, zar nije prva pomisao nešto lepo? Trpljenje i lepota mi jednostavno ne idu zajedno, lepota ako boli nije lepota.

Čini se da se tek prethodnih par godina govori o modnoj industriji kao velikom zagađivaču životne sredine, kako ste vi počeli da se interesujete za održivu modu, kad ste uočili tu potrebu da učinite nešto po tom pitanju?

Kao što sam na početku spomenula, mene je izuzetno potresao dokumentarac o brzoj modi pod imenom „True cost“. On dosta govori o štetnosti brze mode  koja mahom ima nehumane uslove rada, plate ispod državnog minimalca, kao i nedostatak sigurnosti na radu. U njemu govore preživeli, ali bukvalno osakaćeni radnici fabrike brze mode u Bangladešu čija je zgrada kolabirala 2014. godine, kad je poginulo čak 1.138 radnika. To nije moralo da se dogodi. Da se nije toliko štedelo na svemu kako bi neki zapadnjački modni mag imao trilione od prodaje brze mode, ti ljudi bi i dalje bili živi, a neki drugi bi radili i živeli dostojanstveno. O kancerogenim hemikalijama koje svakodnevno udišu tekstilni radnici širom planete takođe postoje dokumentarci, ali se problem i dalje ne rešava, jer brza moda i dalje napreduje, jer velika većina ljudi i dalje želi da  kupuje jeftine i ponekad i jednokratne stvari, samo zbog toga što su pristupačne.

Da li primećujete da se sve više ljudi okreće održivosti ili je to kod nas ipak slabije u fokusu?

Iskreno, ja nisam očekivala apsolutno nikakvo angažovanje ljudi, niti bilo kakav stav o tome što mi imamo organski pamuk i bavimo se održivom modom kada smo pokretali COZY. Smatrala sam da je to ispravno, ali nisam želela da mi to bude deo marketinga, već da zaista živim održivost. Međutim, iznenadila sam se kada sam videla koliko žena pozitivno reaguje na to, a neke čak traže da im ne pakujemo stvari u nove kutije, već u iskorišćene. Definitivno postoji trend rasta osvešćenosti društva na tu temu.

Koja bi bila najzanimljivija, a u isto vreme i „osvešćujuća“ činjenica koju možda malo ljudi zna, a tiče se modne industrije?

Mislim da sam do sada iznela poprilično dosta činjenica, ali s obzirom da ih zaista ima mnogo, jedna od njih može biti recimo ta da se proizvodnja odeće duplirala od 2000. godine do sad. Trenutno se svake godine proizvede 100 milijardi novih proizvoda, ali to ne znači da se toliko i proda. Odeća koja se ne proda završava na deponiji, zajedno sa onih 80% odeće koju ljudi ne nose. Ako pričamo o otpadu, činjenica je da svake godine na deponiji završi 92 miliona tona odeće, i da ta brojka svake godine raste. Pogledajmo samo našu zemlju. Prema istraživanju Centra za unapređenje životne sredine iz 2019. godine, težina kupljene odeće građana Srbije, na godišnjem nivou, dostiže preko 81.000 tona, a od toga preko 65% građana Srbije kupuje od stranih brendova, odeću koja je prešla dalek put od Kine ili Bangladeša da bi došla do nas. Činjenica je mnogo, ali suština leži u minimalističkom pristupu I pametnom održavanju odeće, kao i što ređoj kupovini uz propratno pitanje: „ko je napravio moju odeću?”.

Koliko osoba zapravo čini Cozy2wear tim?

Nas je dve stalno zaposlene, i imamo tim od nekoliko saradnika iz oblasti proizvodnje i marketinga. U našoj najskorijoj kampanji smo predstavili sve žene koje su deo Cozy najužeg tima. Ja nacrtam i osmislim modele, Sneža mi odradi šablone, njih dam Sanji da organizuje žene da sašiju prvi uzorak, koji ja potom pogledam i odobrim ili ne odobrim, pa onda ide drugi uzorak, pa Sneža onda radi razradu na više veličina, i onda je to spremno za krojenje. Krojenje se radi laserski, a krojna slika se uklapa digitalno, kako bi bilo što manje otpada. S obzirom da prilikom krojenja 10-20% materijala budu restlovi, oni se dalje pakuju i šalju u Ženski centar Užice, gde rade žene koje su bile žrtve porodičnog nasilja, a koje kroz rad u Centru izdržavaju sebe i svoju decu. Kada je serija skoro gotova, iscimam Tinu fotografkinju, kao i Ljubicu, našeg marketing eksperta, kako bismo osmislile fotografisanje. Kada stigne roba iz šivare, nju prima, broji i preslaže Daca, koja takođe šalje pakete svim kupcima i direktno komunicira sa njima. Dosta žena je uključeno u COZY i imala sam potrebu da ih prezentujem našim pratiocima jer sam izuzetno ponosna na svoj tim, i zahvalna što imam takve saradnice.

Da li u narednom periodu možemo da očekujemo nešto novo Cozy?

Ja bih stalno radila nešto novo, ali kupci mi stalno traže stare modele koji su se rasprodali, i to je super jer nas teraju da napredujemo. Ono što uskoro izlazi je mekana COZY pidžama od organskog pamuka, takođe pripremamo čarape od organskog pamuka, međutim s obzirom na katastrofu u Turskoj, dosta stvari se odložilo, tako da će neki planovi biti pomereni i za jesen, kada možete da očekujete i COZY donji veš. Uveliko pripremamo haljine za proleće/leto, kao i COZY summer šortseve kojih prošle godine nismo imali dovoljno. COZY, iako nema standardne kolekcije kao drugi brendovi, stalno živi, diše, razvija se, i u njemu se stalno nešto novo radi, gradi i stvara.

Članak Kada održiva moda preraste u održivi biznis se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dan održive mode su pokrenuli i organizuju Ffm Platforma i Centar za održivi razvoj Srbije, a, sada već tradicionalno se dešava u okviru programa Beogradske nedelje mode. Događaj je ocenjen kao primer DOBRE PRAKSE koja se realizuje u cilju smanjenja otpada među zemljama Zapadnog Balkana od strane Evropskog biroa za zaštitu životne sredine (EEB – European Enviornmental Buro) i Instututa za cirkularnu ekonomiju (INCIEN – Institute for the Circular economy), uz podršku Evropske Unije.

Fokus predstojećeg događaja jeste plastični otpad. Pošto se modna industrija reklamira kao održivija, dok ujedno povećava proizvodnju poliestera i drugih tekstila koji se dobijaju od nafte i nisu brzo razgradivi – preispitujemo na koji način se ova vrsta otpada uopšte razume i shvata kao, kolokvijalno rečeno, vrsta plastičnog otpada. Kako se tretira i na koji način građani mogu da se uključe u borbu sa ovom, ali i drugim vrstama plastičnog otpada kod nas.

Zašto pričamo o održivoj modi?

Modna industrija posluje po sistemu „brze mode” koji se zasniva na prekomernoj upotrebi prirodnih resursa i autsorsovanju radne snage. Takav sistem je destruktivan po planetu – pa je tako modna industrija na drugom mestu po korišćenju zemljišta, četvrtom po korišćenju vode, petom po emisiji gasova sa efektom staklene bašte i prvom po ispuštanju primarne mikroplastike u vodene tokove. Kada je reč o društvenom aspektu, uslovi rada u tekstilnoj industriji su zabrinjavajući – plate su minimalne, prostor u kome se odeća proizvodi često zapušten i nebezbedan, a kršenje radnih i ljudskih prava široko je rasprostranjeno. Održiva moda (sustainable fashion) je alternativa sistemu „brze mode” (fast fashion) i podrazumeva industriju koja vodi računa i posluje ekološki i etički.

Više o prethodnim izdanjima Dana održive mode možete pročitati OVDE.

Članak Dan održive mode na 50. jubilarnoj Beogradskoj nedelji mode se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Događaj „Guess it” je ispitni projekta grupe studentkinja Fakultet dramskih umetnosti koju čine: Nikolina Dikić, Ana Konstantinović, Teona Milićević i Anja Stanković.

Ključni deo događaja je revija na kojoj će mladi dizajneri koji se bave održivom modom imati priliku da izlažu svoje najnovije kreacije. Modna revija ima i element iznenađenja u cilju da se podigne svest o razlikama u proizvodnji i posledicama održive i brze mode. Svaka kreacija će imati svoj QR kod koji će se nalaziti u brošuri koju će svaki posetilac dobiti. Tu se nalaze sve informacije o kreaciji i dizajneru

Dizajneri koji učestvuju u reviji su: Tamara Vojnovski, Dino Puljić, Bogdan Mrša, David Lulić – Flat Blonde, Varikina studio, Anđelka Rakić, Luna Bognar I Sara Nikolić.

Odmah nakon revije, biće održan kratki panel. Moderator i tri učesnika će iz različitih perspektiva pričati o implementiranju održive mode u svakodnevnom životu, kao i o trenutnom položaju održive mode u Srbiji i pravima radnika koji su zaposleni u kompanijama koje proizvode brzu modu.

Poslednji deo „Guess it” događaja jeste showroom i koktel tokom kog će posetioci imati priliku da diskutuju o onome što su čuli i videli, kao i da kupe kreacije lokalnih mladih dizajnera koje će tom prilikom biti izložene.

Vizual preuzet sa sajta Rebelgrade

Članak Guess it modni događaj u Dragstoru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na RKB reviji modeli neće biti klasični manekenke i manekeni, već žene i muškarci koji su bili najveća podrška ovom salonu, ali i održivoj modi u Srbiji generalno.

„Moja ideja je bila da se zahvalim tim ljudima tako što ću ih staviti u centar dešavanja. Time ćemo zajedno dodatno doprineti podizanju svesti o konceptu second hand-a i vintage-a kao visokoj modi”, istakla je Marija Šehanović, osnivač RKB-a.

Veče je zamišljeno poput vremeplova, kroz muziku, modu, džinglove i inserte iz filmova, reklama. Voditeljka programa biće Maja Atanasijević. Početak programa je u 18 časova, a revija počinje u 19:30h.

Svi posetioci koji dođu nakon 20h moraće sa sobom da nose zeleni sertifikat, odnosno covid pasoše. Robna kuća Beograd smeštena je u centru grada, na adresi Kneginje Ljubice 1, koju je Marija pokrenula tokom pandemije. U njemu se nalaze pažljivo birani komadi odeće i aksesoara, ali i prostor za razgovor, kafu i čaj od koprive

Članak Prva vintage i second hand revija u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O značaju konoplje, pokretanju brenda, izradi rančeva, pa i samoj održivoj modi razgovarali smo sa Hemp Packs timom.

Brend Hemp Packs ste pokrenuli pre 5 godina, zašto ste se odlučii da je baš promocija i podizanje svesti o konoplju ono čime želite da se bavite?

Želeli smo da doprinesemo sferi održive mode i ekologije kroz proizvode koji imaju priču i lični pečat, kroz koje ljudi mogu da se izraze i zauzmu stav. Konoplja je bila najlogičniji materijal za naše proizvode jer smatramo da je najodrživiji prirodni materijal. Poslednjih 5 godina se trudimo da ljudima kroz naše proizvode dočaramo o koliko moćnom materijalu je reč.

S obzirom da ste Uroš i ti došli na ideju da pokrenete brend kada ste i sami kupili rančeve – kako je to preraslo u odluku da pokrenete brend?

Kada smo prvi put došli u kontakt sa rančevima od konoplje najviše nas je privukao dizajn, a kada smo saznali da je u pitanju konoplja bili smo još više oduševljeni. Od kad smo počeli da ih nosimo iz dana u dan smo otkrivali nove prednosti industrijske konoplje kao materijala (odlično čuvanja hladnog pića po vrelim letnjim danima, izdržljivost, prijatan osećaj na koži) koji su nas naveli da se još više zaljubimo u proizvode. Jednom nam se prosuo sok u rancu i primetili smo da konoplja ne propušta tečnost i da je zahvalan materijal za održavanje. Ubrzo smo kao entuzijasti za ekologiju odlučili da pokrenemo brend koji će ukombinovati kreativan dizajn sa odličnim ekološkim materijalom koji je zaslužio daleko više pažnje na tržištu. Ovaj brend je nastao iz ljubavi prema nečemu drugačijem, nečemu unikatnom!

Koje su najveće prednosti konoplja?

Industrijska konoplja ima veliki broj prednosti u odnosu na druge materijale. Od samog uzgajanja biljke, ne šteti se zemljištu već ga dodatno obogaćuje. Pri gajenju se ne koriste pesticidi, niti bilo kakvi štetni dodatci i potrebno je znatno manje vode u odnosu na uzgajanje ostalih sličnih prirodnih materijala.

Prerada od stabiljke do materijala je potpuno prirodan proces, takođe, u odnosu na preradu pamuka, lana ili nekih ostalih materijala. Prerađena tkanina konoplje je jedan od najčvršćijih materijala koji postoje , vremenom postaje sve čvršći umesto da se haba. Vodootporna je, odbija UV zrake i to je čini idealnim za sve vremenske uslove. Zbog prirodnog uzgoja ne iritira ni najosetljiviju kožu, što je jako važno za modni brend. Takođe, pri održavanju i pranju tkanine se koristi dosta manje vode, što je čini još održivijim materijalom. Ovo su sve samo prednosti konoplje u odnosu na ostale materijala za odeću. Postoji još veliki broj prednosti konoplje u odnosu na plastiku, papir, lim, cement, drvo…

Koliko je konoplja podcenjena kada je u pitanju modna industrija, s obzirom da se uglavnom vezuje za medicinu, ishranu, ulje i slično?

Materijal od konoplje  je jako podcenjen i zaboravljen jer do sada nisu postojali kanali informisanja ali i mašine potrebne da bi ljudi razumeli i osetili kvalitet koji taj materijal pruža. Takođe, smatramo da je konoplja superiornija u odnosu na ostale održive materijale (bambus, lan, organski pamuk), ali da u kombinaciji sa njima možemo da dobijemo superiorni materijal koji može zameniti pamuk i poliester koji trenutno dominiraju u modnoj industriji.

Rančevi se izrađuju u Nepalu u podnožju Himalaja, kako je uopšte došlo do saradnje sa ljudima koji ih proizvode?

Nije bilo lako, ali posrećilo nam se. Treći član našeg divnog tima je tada već sarađivao sa svim malim gazdinstvima na Nepalu koji su pravili stvari od divne himalajske konoplje,a koji danas kreiraju za nas sve ove različite modele. Himalaji su magično mesto, a Nepal dom beskrajnih poljana konoplje. Putovanja i otkrivanje naše prelepe planete je jedan od razloga za postojanje ovog brenda.

Kako izgleda sam proces izrade?

Potrebno je konopljine stabljike osušiti 2 do 3 dana. Nakon toga one se potapaju u vodu i ostavljaju se da stoje najmanje 2 dana, a nekad čak i nedelju dana, nakon čega se konopljine stabljike opet suše. Potom se otvaraju po sredini i izvlači se vlakno, na koje se nanosi sloj gline kako bi se smekšalo. Izvučeno vlakno se suši na suncu, udara sa drvenim štapom da bi se omekšalo još više i napokon se prede u klupka. Predenje može da bude ručno, ali je onda proces proizvodnje veoma spor, zato se koriste specijalne mašine za preradu konopljinih vlakana. Dobijena klupka se kuvaju sa vodom i drvenim pepelom, a potom se oceđena ispiraju nekoliko puta i suše još jednom. Ta klupka se zatim razmotavaju i od njih se kreiraju delovi rančeva koji se nakon toga kroje u gotov proizvod, a to su Hemp Packs rančevi.

Ko vam dizajnira rančeve?

Dizajn kao i proizvodnja se većinski odvijaju na Nepalu, dizajn je kombinacija uticaja njihove kulture i našeg viđenja brenda. Na taj način spajamo tradicionalan sa modernim dizajnom.

Koliko se sam dizajn menjao vremenom – u početku ste imali uglavnom samo šareni dizajn, dok sada imate i jednobojne?

Uvek težimo da ponuda bude raznovrsna i da našoj zajednici ponudimo nešto novo. Tako će biti i u budućnosti. Takođe, slušamo našu publiku – šta im se dopada i šta im fali i onda na osnovu toga  prilagođavamo ponudu. Želimo da stalno iznenađujemo i iznova očaravamo našu zajednicu. Sa nama se nikad ne zna koji dizajn možete da očekujete. Ni mi ne znamo unapred.

Što se tiče širenja samog asortimana – kakvi su vam tu konkretni planovi? Već sada u ponudi imate i druge stvari osim rančeva, pa nam recite nešto više o tome koji su to modeli i zašto ste baš njih odabrali?

U proteklih nekoliko godina smo se najviše bazirali na asesoarima poput torbica, pederuša, novčanika, string torbica, šešira i naravno rančeva. Ove godine smo uveli Pro modele, koji su namenjeni za kampovanje tako da sada u našoj ponudi možete naći ranac svake veličine i za svaku priliku: Baby za izlazak u grad, Mini za trening i obaveze, Regular za lap top i putovanja, Pro za kampovanje i sve veće avanture. Uskoro planiramo da ubacimo i odevne predmete poput majica, šorceva, košulja, haljina, pantalona i svega ostalog. Želimo da Hemp Packs postane jedan od vodećih ekoloških brendova.

Da li ste vi ikada išli kod njih u posetu ili se komunikacija uvek odvijala ,,preko veze’’?

Deo tima odlazi na nekoliko meseci  svake godine da nadgleda proizvodnju i sprovede ideje koje smo smišljali tokom godine.

Da li Srbija trenutno ima ikakve uslove za izradu ovakvih rančeva i sličnih stvari od konoplja?

Nažalost, još uvek ne. Ali naš cilj je da to promenimo u što skorijem periodu.

Koji su vam bili najveći izazovi od pokretanja ove ideje do sad?

Bilo je dosta izazova, što je normalno u preduzetničkom svetu, ali smo u njima uvek našli inspiraciju da radimo još bolje i naučimo što više. Kao najveći izazov svakog mladog preduzetnika izdvojili bi balansiranje posla sa ostalim životnim obavezama i pronalaženje vremena za sebe, a opet vredno i motivisano raditi na svojoj ideji. Takođe, situacija sa pandemijom je uticala na sve i bila je pravi test naše snalažljivosti da pod lockdownom uspemo da obezbedimo robu za naše divne mušterije. Ukoliko postoji želja i dobra organizacija, svaki izazov se može pretvoriti u vrlo važnu poslovnu lekciju!

Koliko je u Srbiji mladim ljudima teško da realizuju svoju ideju i pokrenu svoj brend?

Smatramo da je sve na nama, ukoliko smo voljni da svoju ideju pretvorimo u realnost prevazićićemo svaku prepreku. Nekada se stvari lome i na ivici smo odustajanja, ali je to sastavni deo puta gde se stvarno uveravamo u svoju želju da istu tu ideju ostvarimo. Srbija nije idealno mesto, ali pruža i više nego dovoljne uslove da mladi ljudi stvore nešto svoje i najbitnije da nauče nešto novo o poslovanju, ljudima i sebi.

Zašto je vama održiva moda bitna?

Za nas je moda način izražavanja, želimo da damo priliku ljudima da se izraze na unikatan način, a da pritom ne doprinose ugrožavanju naše planete. Ekologija nije samo trend, smatramo da ljudi treba da se probude i edukuju, a ne da budu deo velike mašinerije.

Šta vidite kao najveće probleme unutar modne industrije?

Sve. Od samih trendova koji se propagiraju kroz ogroman medijski prostor, odnos cene i kvaliteta, uslovi radnika koji su ispod minimalnih, nedostojanstvene zarade, materijali koji se koriste i uslovi u kojima se proizvodi odeća čak i najskupljih brendova. Lažan sjaj iza kojeg se krije poražavajuća istina. Ovim putem bi želeli da apelujemo na publiku da ako već nisu isprate rad F.fm podcasta.

Ko je osoba za koju je Hamp Packs idealan ranac?

Idealna osoba za Hemp Packs ranac je neko ko je po prirodi avanturista, voli prirodu, svestan je okruženja i uticaja čoveka na ekologiju i kome je potreban unikatan saputnik da nosi njegov teret!

Članak Hemp Packs – unikatni, ekološki rančevi sa Himalaja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sad se pitate – kakve to veze ima, poenta je da jeftino?

Iako sve te silne ponude deluju izuzetno povoljno, činjenica je da malo ko razmišlja o posledicama takvog ponašanja. Da li znate zbog čega su te cene niske? Ko ih zapravo plaća? I, na kraju, šta mi kao kupci najčešće imamo od toga?

Sistem “brze mode”

Iako većina ljudi modu posmatra kao zabavu, realnost je da je ova industrija u samom vrhu svetskih zagađivača. Celokupni modni sistem danas fukcioniše po principu „brze mode“ koji podrazumeva hiperprodukciju odeće.

Problemi poslovanja današnje modna industrije su brojni – zagađenje prirode u procesu proizvodnje je ogromno zbog upotrebe brojnih hemikalija, zatim nekontrolisana upotreba prirodnih resursa – pre svega vode, ogromna emisija CO2 usled brojnih faza transporta, tekstilni otpad koji nastaje u procesu proizvodnje, ali i onaj koji mi svi kao potrošači proizvodimo kada bacamo odeću. Po najnovijim istraživanjima, problem predstavlja i ispuštanje velike količine mikroplastike i nanoplastike u vodene tokove, koja posledično ima brojne negativne posledice po ljudsko zdravlje.

Kada je reč o društvenom aspektu, uslovi rada u tekstilnoj industriji su zabrinjavajući – plate su minimalne, prostor u kome se odeća proizvodi često zapušten i nebezbedan, a kršenje radnih i ljudskih prava široko je rasprostranjeno. Pored minimalnih zarada i nehumanih uslova u kojima se odeća proizvodi, postojeća covid19 situacija dodatno je pogoršala probleme. Istraživanje mreže Clean Clothes Campaign, objavljeno u avgustu ove godine, pokazalo je da se samo za prva tri meseca pandemije radnicima i radnicama duguje između 3,2 i 5,8 milijardi američkih dolara neisplaćenih zarada. Od početka pandemije, milionima radnika i radnica u industriji odeće nisu isplaćene pune zarade ili su otpušteni bez odgovarajuće nadoknade.

I kakve sad to veze ima sa nama?

Hiperkonzumerizam

Mi, kupci, smo druga strana medalje. Hranimo sistem brze mode svojim nepromišljenim šopingom. Brzo kupujemo, ne razmišljamo o tome kako brendovi proizvode, a sve brže odeću i odbacujemo. Anketa rađena u Velikoj Britaniji je pokazala da 33% ispitanika odevne komade smatra starim nakon samo tri nošenja. Pod uticajem reklama, influensera i modnih medija koji u kontinuitetu plasiraju trendove i ubeđuju nas da su nam stalno potrebne nove stvari, normalizovao se stav da je odeća potrošna roba, da je treba menjati iz sezone u sezonu, čak nositi samo jednom – u zavisnosti od prilike (na primer: ne sme se ponavljati kombinacija na svadbama i slično).

Tu je i fenomen „šoping terapije“ – ideje da se kupovinom nove odeće povećava osećanje zadovoljstva. Ovom marketing strategijom nas brendovi ubeđuju da svaka kupovina pozitivno utiče na naše raspoloženje. Međutim, po zvaničim istraživanjima realnost je suprotna – ljudi ne prestaju da potražuju zadovoljstvo kupovinom nove odeće (ili nekih drugih nepotrebnih stvari). Pored toga, pomenuta šoping terapija često može imati i kontra efekat: ako impulsivno kupimo neki komad, a ne nosimo ga (naročito ako je skuplji) – može se desiti da se osetimo loše, jer shvatamo da smo bacili novac.

Nakon ekonomske krize 2008. godine, brendovi brze mode počeli su da uvode koncept stalnih akcija i periodičnih rasprodaja kako bi kupce u kontinuitetu privlačili niskim cenama. Međutim, iako mislimo da kupujemo po umanjenoj ceni, činjenica je da je i ta snižena cena dosta veća od proizvodne. Postavlja se pitanje – kako je moguće da zarada postoji i u slučaju npr. majice koja košta 500 dinara? Imajući u vidu da se proizvodi u ogromnim količinama, cena proizvodnje po svakom faktoru je niža (resursi, šivenje, transport…). To podrazumeva i jeftinije materijale, upitne radne uslove, lošiji kroj, kratak vek trajanja… Što se više i jeftinije proizvodi – to je veća mogućnost zagađenja i ugrožavanja radnih prava.

Održiva moda

Kao odgovor na današnji sistem i modni ciklus koji je postao potpuno neodrživ, nastao je koncept održive mode – koji podrazumeva manje proizvodnje, racionalniju upotrebu prirodnih resursa, razvijanje inovativnih materijala, dobre uslove rada i dostojanstveni nivo zarade. Takođe, podrazumeva i prelazak na principe cirkularne ekonomije.

Ovaj sistem podrazumeva i promenu potrošačkog načina razmišljanja. Održiva kupovina predstavlja udaljavanje od prekomerne kupovine i zahteva da se zapitamo – da li nam treba još jedna košulja, farmerke, jakna, kapa… Možda je odgovor da, i onda je savim u redu da nabavimo novo, ali možda je odgovor ne – jer već imamo nekoliko sličnih u ormanu. Takođe, treba da razmišljamo šta radimo sa odećom koju odlučimo da ne nosimo – da li je poklonimo, prodamo, prosledimo rodbini, bacimo u đubre? Važno je da odeću ne posmatramo kao nešto potrošno, jer ona to zaista nije, već kao investiciju u komade u kojima ćemo se osećati dobro.

Šta možemo da uradimo da doprinesemo pokretu održive mode?

Umesto prepuštanja impulsivnoj kupovini, dajemo nekoliko ideja na koje sve načine možemo svoje navike učiniti održivijim i posmatrati modu na jedan kreativniji način.

Sređivanje ormana: Mantra održive mode kaže: najodrživiji komad odeće je onaj koji več posedujemo, a sređivanje ormana je odlična prilika da se podsetimo šta se sve tu nalazi. Sasvim sigurno ćemo iskopati odeću na koju smo potpuno zaboravili, a imaćemo i jasniju sliku šta nam je zaista potrebno, a šta ne. Ovo je, takođe, idealna prilika da pregledamo sve komade i da se zapitamo – koliko puta sam ovo nosila/o? Ako je odgovor jednocifren, razmislite zašto. Zbog boje? Kroja? Dužine? Materijala koji nije prijatan za nošenje? Da li je to bila impulsivna odluka doneta iz neraspoloženja, tuge, dosade? Sva ova pitanja pomoći će nam da identifikujemo obrasce ponašanja, da ih razumemo i prepoznamo u nekoj narednoj situaciji.

Upoznajmo našu odeću: Umesto odlaska u radnju i isprobavanja stvari iz nove kolekcije u kabini, vikend možemo posvetiti eksperimentisanju i kombinovanju različitih komada koje već imamo. Istraživanja govore da većina ljudi nosi 20% svog ormara, a produženje životnog veka odevnih komada za samo devet meseci moglo bi smanjiti emisiju ugljen-diosksida i generisanje tekstilnog otpada za čak 30%.

Šivenje i redizajn: Iako imamo više vremena za sebe i da se posvetimo novim veštinama, ukoliko niste puni entuzijazma da naučite da šijete, istražite postoji li u okolini dobra krojačica. I sami možemo biti dizajneri – bar kada govorimo o prepravci komada.

Razmena odeće: Jedan od načina da osvežimo svoj garderober jeste razmena odeće. U svetu postoje brojne aplikacije koje nude ovu opciju, međutim dok iste ne budu dostupne i kod nas, odeću uvek možemo razmenjivati sa članovima porodice ili prijateljima.

Pravilo 30 nošenja: Livia Firth, modna aktivistkinja i osnivačica organizacije EcoAge, pokrenula je ovaj izazov. Ideja je da vidimo da li nam se komad zaista isplatio – ma koliko da košta. Ako smo majicu, na primer, platili 500 dinara, a ne nosimo je – znači da je bila skupa.

Recimo ne plastičnim materijalima: 60% ukupno proizvedene garderobe izrađeno je od poliestera tj. plastike. Često nismo svesni da je svaka plastika derivat nafte, a pored činjenice da nije prijatna za nošenje, može imati i direktne negativne posledice na zdravlje zbog ispuštanja čestica mikro i nanoplastike.

Second hand: Ukoliko procenimo da je novi komad potreban, možemo da istražimo prvo lokalnu second hand i vintage ponudu. Iako predstavlja vid reciklaže i u ovom slučaju važi isto pravilo – birajte samo ono što vam je suštinski potrebno i sigurni ste da ćete dugo nositi.

Istraživanje lokalnih brendova: Lokalni mali proizvodjači su održivija opcija – pronađimo one koji promišljaju svaki aspekat svoje proizvodnje, pristojno plaćaju svoje radnike, vode računa o materijalima i kvalitetu izrade..

Level-Pro: Najjeftiniji način da smanjimo svoj „modni“ karbonski otisak i sprovedemo detox svojih navika jeste pauziranje sa kupovinom. Međutim, navike nije lako menjati i ukoliko procenimo da smo spremni za ovaj poduhvat, možemo da počnemo manjim koracima – cilj može biti period od mesec dana ili 3 meseca, važno je samo da nema pritiska. Ukoliko želimo da krenemo ka održivijem životu, važno je da izaberemo put koji nama odgovara – bez opterećenja ili velikih promena. Samo polako, jer svaki korak je važan.

Autorke teksta: Marija Radaković i Dunja Jovanović

Članak Šta je brza moda i zašto je ona problem? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Priča o tekstilnom otpadu u okviru festivala segmentiarana je u dve celine: panel diskusiju o zagađenju tekstilnim otpadom, zatim projekciju filma Riverblue: Da li moda može da spase Planetu? – koji sagledava sve probleme “brze mode” i istovremeno traga za pozitivnom promenom.

Panel diskusija Da li naša odeća uništava planetu? će biti održana 28. oktobra od 18h onlajn na fejsbuk stranici Green Fest.

Svi nosimo odeću – a da li razmišljamo kakve posledice ta odeća ima po životnu sredinu?

Količina odeće kupljene u Srbiji je 80 000t godišnje, često je vrlo upitnog kvaliteta i sastava. Da bi odeća mogla da bude povoljna pravi se od jeftinih materijala – pre svega plastike (polyester), i uglavnom ima jako kratak upotrebni rok. Takva odeća jednako šteti Planeti – kao, na primer, plastična boca ili kesa.

Uzrok je sistem brze mode koji plasira trendove iz nedelje u nedelju, motivišući nas da nabavljamo nove odevne komade po jeftinijim cenama.

Kako kupujemo, tako i bacamo: predviđa se da godišnje na deponije širom sveta bude bačeno 235 milijardi tona odeće.

Na panelu ćemo adresirati negativne posledice neadekvatnog upravljanja tekstilnim otpadom – od zagađenja voda mikroplastikom do uticaja na klimatske promene i upotrebu resursa, ali i razgovarati o tome šta možemo da uradimo da neke stvari promenimo na bolje.

Učesnici panela: 
Prof. Dr Miodrag Stojković – istraživač na Institutu za ljudsku genetiku / Newcastle University
Ivana Jovčić – Izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine
Prof. Vladimir Đurđević – klimatolog, vanredni profesor na grupi za meteorologiju Fizičkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

Moderatorke razgovora su Dunja Jovanović i Marija Radaković, autorke F.fm podcasta o održivoj modi.

Projekcija filma RIVERBLUE: Da li moda može da spase Planetu?

Film će biti dostupan za gledanje od 26.10. do 04.11, odnosno za prvih 1000 pregleda, na www.greenfest.rs

Farmerke su jedan od odevnih komada koji svi imamo u ormanima i uživamo da ih nosimo. Novi modeli se stalno pojavljuju, i čini se da ovaj trend “brze mode” otvara nove mogućnosti kombinovanja odeće i stvaranja upečatljivog individualnog izgleda. Međutim, da li ste se nekada zapitali koja je stvarna cena vaših farmerki?

Ovo, više nego kompleksno pitanje sastavljeno je iz mnogo slojeva – društvenih, ekonomskihi i ekoloških, od izrabljivanja dece, proizvodnje koja drži ljude u siromaštvu, do ispuštanja toksičnih hemijskih supstanci u reke. Malo ko bi pretpostavio da modna industrija ima tako veliki uticaj na promene koje nastaju širom sveta, izazivajući probleme kako današnjim tako i budućim generacijama.

Reditelji filma nas vode na putovanje oko sveta, sagledavajući sve probleme “brze mode”, i istovremeno tragajući za “pozitivnom promenom” – rešenjima i pojedincima, kreatorima i dizajnerima, koji razvijaju nove tehnologije proizvodnje odeće kroz koncepte “etičke I održive mode.”

GODINA PROIZVODNJE: 2017
TRAJANJE: 95’
REŽIJA: David McIlvride, Roger Williams
ZEMLJA PROIZVODNJE: SAD
TITLOVI: srpski
Film nije prikladan za osobe mlađe od 12 godina.

Od 2000. do danas, Evropska Unija donirala je više od 3.6 milijardi evra Srbiji.

Sredstva su korišćena za podršku razvoja, kvaliteta života i reformi u sledećim sferama: civilna zaštita, zaštita od poplava i pomoć poplavljenim područjima, obrazovanje, povezanost, zaštita okoline, zdravstvena zaštita i zaštita potrošača, kultura, vladavina prava, lokalni razvoj, poslovi i privredni rast, javna administracija, migracije, upravljanje javnim sredstvima, civilno društvo i mediji, socijalna inkluzija, omladina i sport. EU podrška je implementirana kroz saradnju sa Vladom Republike Srbije.

Evropska Unija je donirala Srbiji više razvojnih sredstava nego svi drugi internacionalni donatori zajedno.

Članak Green Fest Beograd – tekstilni otpad nije u modi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine su organizovale i Dan održive mode u okviru kog je bilo reči o društvenim i ekonomskim aspektima modne industrije u Srbiji.

Za Oblakoder magazin su govorile o brzoj i sporoj modi, reciklaži tekstila u Srbiji, uticaju i praksama influensera, modnih časopisa i marketinga, a ponudile su i pet saveta za odgovornije ponašanje prema odeći koju kupujemo i nosimo.

Marija: Dunja i ja već nekoliko godina pišemo zajedničke kolumne u kojima se bavimo modom kroz društvenu i ekonomsku prizmu. Naše istraživanje održivosti u poslovanju modnih kompanija počelo je kroz tekst objavljen na portalu Milica magazin. Nakon toga nam je Milica Laufer, urednica portala, predložila da zajedno organizujemo tribinu Ko nam pravi odeću. Ova tribina održana je u okviru zvaničnog programa Beogradske nedelje mode i okupila je oko 200 ljudi. Taj panel je bio uvod u problem sistema brze mode i razgovor o održivosti, kao alternativi tom sistemu.

Potom je krenulo emitovanje F.fm podkasta na RadioAparatu gde smo dobile priliku da seciramo temu. U isto vreme, počele smo da se bavimo organizacijom raznih događaja kako bismo proširile priču i došle do šire publike. U poslednjih godinu dana smo organizovale 4 tribine koje su se fokusirale na različite stavke koje spadaju pod održivost u poslovanju modnih kompanija – o pravima radnica i radnika unutar industrije i uticaju modnog marketinga na naše šoping navike. Takođe, inicirale smo i Dan održive mode sa koleginicom Natašom Gligorijević iz Centra za održivi razvoj Srbije. Ove godine organizovale smo dva Dana održive mode, a ona su ubrajala brojna predavanja, razgovore i sajmove domaćih održivih brendova.

Dunja: U poslednjih nekoliko meseci stekle smo pratioce na Instagramu. Upravo od njih dobijamo najrazličitije interesantne informacije, sarađujemo i edukujemo se o ovoj temi zajedno. Dosta ljudi iz Hrvatske nam se javilo i zovu nas da dođemo i snimimo neku priču o njihovoj modnoj industriji. To nas baš raduje. Na naš instagram profil često kačimo korisne informacije, tako da se oni koji ne dolaze na panele, nisu čitali naše tekstove ili poslušali podkast, mogu informisati o temi održivosti modne industrije preko ove društvene mreže.

Marija: U početku nam je veliki izazov bio da pronađemo sagovornike za F.fm jer čak i brojni eko i društveni aktivisti nisu istraživali modu u ovom kontekstu. Danas je već drugačija situacija, a ono što nam je posebno drago jeste da sve veći broj posebno mladih ljudi koji slušaju F.fm počinje da istražuje ovu temu i da o njoj govori. 

Kada ste prvi put ukucale na guglu sustainability in fashion, šta vas je najviše alarmiralo? Kakvo je stanje u svetu?

Dunja: To je tema koja je i dalje nova. U svetu se ona pominje tokom poslednjih pet, šest godina. Ključni momenat je bila 2013. godina kada se urušila tekstilna fabrika u Bangladešu u kojoj je nastradalo oko 1200, a preko 2000 ljudi je povređeno. Svi ti ljudi šili su odeću za razne velike modne brendove, na primer – na Vikipediji se navode sledeći: Beneton, Monsun aksesoari, Mango, Prada, Guči, Versaći, Primark…

Dakle, uslovi u kojima se za te brendove šilo bili su do te mere loši – da se cela fabrika sama od sebe srušila. Vest je odjeknula i podstakla velike aktivističke organizacije da se uključe i počnu da govore glasno o problemima u modnoj industriji. Sećam se još nekoliko podataka na koje smo naišle u početku – vest da je modna kuća Burberry spalila neprodatu garderobu u vrednosti od 30 miliona funti kako bi zaštitila ugled brenda. To je zaista nečuveno obzirom na rad, trud i sirovine koje su uložene u proizvodnju te odeće. Ili podatak da se za proizvodnju jednih farmerki utroši 7000 litara vode, a to je količina koju prosečan čovek popije u periodu od 5-7 godina. Godišnje se proizvede nekoliko desetina miliona pari. Tu je i emisija ugljen dioksida – modna industrija zagađuje vazduh više nego celokupna transportna industrija…

Marija: Pored toga, bilo nam je važno da temu lokalizujemo i istražimo kakvo je stanje kod nas. Zanimalo nas je da li i koje se aktivističke organizacije bave modom lokalno. I tu smo otkrile da zapravo dve velike organizacije – Clean Clothes Campaign i Fashion Revolution imaju svoje predstavnike u Beogradu.

Odmah smo sa njima stupile u kontakt. Sa Clean Clothes Campaign imamo odličnu saradnju. Reč je o međunarodnoj organizaciji koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji, a prisutna je i u Srbiji, što je značajno jer su u Nemačkoj centrali svi informisani o tome šta se događa ovde. Oni su jedina aktivistička organizacija koja je izvršila istraživanje na ovim prostorima – išli su u subvencionisane tekstilne fabrike po Srbiji i napravili su publikaciju sa rezultatima. To istraživanje nas je iznenadilo i otvorilo nam oči o današnjoj tekstilnoj industriji u Srbiji – odnosno stanju u tim fabrikama i kršenju radnih, ali i ljudskih prava.  

Šta se događa u subvencionisanim fabrikama u Srbiji? 

Dunja: Iz Clean Clothes Campaign istaživanja saznale smo kako rade neke subvencionisane fabrike kod nas, tj. kakvi su uslovi i kolike su plate za radnice i radnike. Onda smo još malo istraživale i naišle na podatke na sajtu transparentnost.org.rs na kom se precizno vide cifre, tj. naš novac uložen u izgradnju fabrika inostranih brendova koji posluju u Srbiji. 

Marija: Čini mi se da ljudi ovde najviše znaju o situaciji u Geoks fabrici. 

Podsetimo naše čitaoce, šta se dogašalo u fabrici Geoks?

Dunja: Geoks je brend iz Italije, ali ima svoju fabriku u Srbiji. Ne iznajmljuje prostor, već ima svoju fabriku ovde. Oni su među brendovima koji su primili zaista veliku količinu novca od države kako bi se fabrika otvorila. Dakle, svi mi smo uložili u Geoks. Skandal se dogodio kada je otkriveno da zaposleni rade za minimalac, a uslovi su bili takvi da im je predlagano da nose pelene kako ne bi gubili vreme na odlazak u toalet. Ova vest se potom pominjala u svim domaćim magazinima i na portalima. Međutim, mnoge slične nikada nisu pomenute u medijima.

Marija: Geoks je možda najpoznatiji i najekstremniji primer, ali je važno reći da ovo nije izuzetak. Mnogi strani brendovi dobijaju različite vidove podrške kao npr. besplatno zemljište i struju, proizvodne hale, određene poreske i carinske olakšice, a neretko i direktne novčane subvencije. Ako se osvrnemo unazad, u nekadašnjoj SFRJ tekstilna industrija je bila druga po važnosti privredna grana u državi. Posle toga, devedesetih, potpuno je urušena zbog rata i sankcija, čime su tekstilni giganti poput Jugoeksporta ili Centrotekstila bili onemogućeni da izvoze.

Međutim, poslednjih deset godina imamo pokušaje oživljavanja, ali velika razlika u odnosu na nekadašnju industriju jeste vlasništvo i način fukcionisanja tih fabrika danas. U Srbiji postoji 1800 registrovanih fabrika, a veći broj njih se bavi uslužnom proizvodnjom za strane brendove. Kod nas se proizvodi odeća za neke street brendove, ali i za luksuzne brendove kao što su Prada ili Guči. U prilog tome – od skoro na etiketama Zarine odeće stoji Made in Serbia. Eto i nas, pored Maroka, Bangladeša, Kine… 

Kako je moguće da se uspešno sakrivaju svi ovi podaci? 

Marija: Reč je o nedostatku tržišne inspekcije. 

Dunja: Ne bih rekla da se kriju. Na primer, pomenuti sajt transparentnost.org.rs je svima dostupan. Takođe, istraživanje organizacije Clean Clothes Campaign je online i svi ga mogu pročitati. Pre mi se čini da nije postojalo interesovanje. Želimo da verujemo da smo kroz aktivnosti koje radimo malo doprinele da se ta situacija preokrene. 

Da li su pritisci svetskih aktivističkih organizacija urodili plodom? 

Dunja: Da, neke stvari su se promenile na bolje – plate su malo više, jače su kontrole, bezbednosni uslovi…

Marija: Ako pogledamo primer tekstilne industrije na Istoku, jedan od pomaka jeste to da su i sindikati u azijskim fabrikama ojačali. Organizovali su se i bore se za svoja prava. Kod nas je malo drugačija priča – sindikati postoje, ali nemaju tu jačinu. Ako ne postoji sindikat ne postoji zajednica koja se bori za svoja prava. 

Dan održive mode

Kako tačno definišemo brzu modu? 

Marija: To je sistem proizvodnje koji omogućava da ono što danas vidimo na modnoj reviji već za nedelju dana ugledamo u novoj kolekciji u radnjama. Zara sada izbacuje novu kolekciju na svake dve nedelje. Sve se konstantno ubrzava. Dakle, brzo se proizvodi, brzo se kupuje, a još brže odbacuje.

Dunja: Celom tom sistemu pomaže marketing – modni magazini, reklame, influenseri. To je jedan začaran krug iz kog je veoma teško izaći.

Kad smo već kod marketinga – jedna od najglasnih kampanja za reciklažu odeće je ona koju godinama sprovodi H&M. Tu je i njihova čuvena conscious linija. Koliko je uspešan ili neuspešan ovaj projekat H&M-a? Šta se krije iza njega? 

Marija: Njihova akcija za reciklažu odeće je jednostavna – kupci donesu staru garderobu, a potom dobiju kupon za popust od 15%. I zaista jesu najglasniji – što s jedne strane može biti i promocija reciklaže. Sa druge strane, H&M je godinama na tepetu svih aktivističkih organizacija – pre svega zato što se pre dve godine javno obavezao da će podići plate radnicima na dostojanstveni nivo. To su čak objavili i na svom sajtu. Rok je bio godinu dana, do kraja 2018. Međutim, dva meseca pred kraj te godine, objava je povučena sa njihovog sajta, a nadnice nisu povećane. Tada je krenula javna kampanja protiv njih.

Dunja: Kada se pogleda šira slika, upitno je koliko su te njihove akcije održive. Njima treba 12 godina da recikliraju odeću koju proizvedu za dva dana (izvor Guardian). Najveći problem sa fast fashion kompanijama je ogromna količina proizvedene odeće. Roba koju proizvedu je lošeg kvaliteta, uglavnom od poliestera. Poliesterskoj odeći treba isto vremena da se razgradi koliko i plastičnoj kesi (od 500 do 1000 godina), ali niko to tako ne doživljava. Aktuelna je kampanja za izbacivanje plastičnih kesa iz upotrebe, a zašto nemamo i kampanju protiv poliesterske odeće koja je apsolutno ista stvar?

Marija: Concious kolekcija obično ima komade koji jesu od boljih materijala, ali to je jako mala količina – ni 1% od njihove ukupne proizvodnje. Mnogo bi veći efekat postigli da, recimo, 30% svoje celokupne proizvodnje učine održivijom. Imaju ogroman kapital. Da im je zaista stalo do prikupljanja i recikliranja tekstilnog otpada mogli bi da rade samo to – bez nuđenja kupona sa popustom od 15%, čime stimulišu novu kupovinu. Ovako, to više deluje kao tipičan green washing – akcija usmerena na dodatno sticanje profita.

Govorimo o H&M-u kao o primeru fast fashion brenda, ali verujem da tih primera ima mnogo. 

Dunja: Pominjemo H&M jer je veom glasan u promociji svojih održivih principa. Prosto, sami daju povoda za ispitivanje i priču. Ali naravno, sve velike kompanije posluju na isti način. Dakle, Zara, Primark, Uniqlo… Takve kompanije su sistem brze mode uvele u industriju, a danas je upravo taj način poslovanja dominantan među svim brendovima – i jeftinim i onim skupim.

Marija: Fast fashion brendovi su najzaslužniji za raspostranjenost ovog koncepta. Kada je počela globalizacija tržišta devedesetih, te kompanije su prebacile proizvodnju u zemlje u kojima je radna snaga jeftina. U početku je to bila Azija, danas i Afrika, Istočna Evropa. Jednostavan sistem – povećanje količine kako bi cena proizvodnje padala. Tako smo stigli do hiperprodukcije. 

A šta se događa sa reciklažom tekstila kod nas? Gde možemo reciklirati garderobu? 

Dunja: Reciklaža tekstila u Srbiji je ogroman problem. Nemamo puno opcija. Nekada su postojali kontejneri JKP-a namenjeni reciklaži tekstila, ali je promocija te akcije bila do te mere loša da niko nije znao gde su ti kontejneri. Osim ako slučajno ne naletiš na njih. Sada su sklonjeni. Postoje sjajne alternative koje su individualne. Recimo, reciklažni centar Retex u Užicu, ali problem je sistemski. Ljudi ne znaju gde da idu, kome da se obrate, a, naravno, nemaju novca ili vremena da idu do Užica kada god žele da recikliraju staru garderobu. To bi trebalo da je potpuno uobičajena praksa, kao i reciklaža uopšte.

Marija: Saradnja sa Natašom Gligorijević, direktorkom Centra za održivi razvoj Srbije, podstakla nas je da se fokusiramo i na značaj javnih politika u oblasti tekstilne industrije. U okviru drugog Dana održive mode okupili smo predstavnike nadležnih institucija, modne industrije i Privredne komore Srbije, a razgovarali smo o najvećim problemima modne i tekstilne industrije. Odmah se nametnulo pitanje klasifikacije i upravljanja tekstilnim otpadom.

Dunja: Tekstilni otpad ne bi trebalo ni da postoji jer je sasvim reciklabilan. Sav otpad koji ostane tokom proizvodnje nekog komada odeće bi trebalo da se posmatra kao potproizvod. Dakle, od toga mogu da se naprave izolacioni materijali, kanapi, krpe, a ne da se baci.

Postoji li neki svetli primer kada je reč o velikim imenima ili brendovima? 

Marija: Dobar primer je genijalni Martin Margiela, jedan od prvih dizajnera koji je svoje kolekcije bazirao na reciklaži – njegove kreacije bile su redizajn starih komada garderobe.

Dunja: Stela Mekartni je dizajnerka koja radi na istraživanju novih materijala. Ona je uvela ovu temu u modnu industriju (u komercijalnom smislu). Ne radi održivo u potpunosti, ali važno je istaći njen trud u patentiranju novih materijala i izradnji cirkularnih komada odeće i obuće.

Šta znači cirkularni?

Dunja: Cirkularni u smislu da se mogu rasklopiti na reciklabilne delove. Jako je teško reciklirati komad od mešavine materijala, naročito kad je obuća u pitanju. Međutim , ukoliko se on unapred dizajnira tako da se kasnije svi materijali mogu razdvojiti i reciklirati, to znači da se od tih resursa može napraviti novi komad. To je suština. Modna industrija funkcioniše po linearnom sistemu koji podrazumeva sledeće: proizvedi, obuci ili obuj, odbaci. Neophodno je uvesti sistem cirkularne ekonomije: proizvedi tako da je reciklaža moguća, obuci ili obuj, recikliraj, ponovo proizvedi. 

Veliki modni brendovi nikada ne mogu biti održivi? 

Marija: Ne mogu sasvim, zbog obima proizvodnje – koriste ogromne količine prirodnih resursa. Ali mogu biti održiviji. Modna industrija je u samom vrhu najvećih zagađivača. Ako uporedimo sa drugim industrijama zagađivačima, na primer – naftna industrija se vrlo teško može prebaciti na alternativnije izvore energije, ali modna industrija ima brojne mogućnosti –  smanjenje količine ili lokalizacija proizvodnje, manja upotreba štetnih hemikalija, dostojanstveni nivo zarada. 

Dan održive mode

A kada je reč o manjim brendovima? Oni posluju drugačije? 

Marija: Njihova prednost u smislu održivosti jeste da su im serije proizvodnje male. Tako – oni ne mogu trošiti značajne količine resursa. Baš tako posluju mali brendovi i dizajneri kod nas, a nekolicina njih ozbiljno promišlja svaki aspekt svoje proizvodnje – od nabavke materijala, načina izrade pa sve do pakovanja. Već smo pomenule da naša modna industrija pretežno funkcioniše kao uslužna, ali postoje i veće domaće fabrike u kojima su uslovi rada pristojni. To su na primer Legend, Jasmil, IVKO, Mona, Nicola’s…

Čini se da, ipak, nedovoljno ljudi kupuje od domaćih dizajnera ili brendova. 

Marija: Tako je. Ljudi ovde imaju predrasude. Često misle da su svi domaći dizajneri skupi, prodaja i promocija se obavljaju uglavnom putem društvenih mreža gde ne postoji dovoljna transparentnost. 

Dunja: Mi smo u okviru Dana održive mode organizovale sajam održivih brendova, a imale smo tri kriterijuma – korišćenje organskih materijala, male serije i etički uslovi proizvodnje. Sakupile smo značajan broj ljudi koji kod nas proizvode sasvim održivo i vrlo su otvoreni da razgovaraju o svakom aspektu proizvodnje. Takođe, cene nekih od njih su dosta niže nego u nama dostupnim lancima brze mode – za koje se kupci najpre odlučuju.

Nameće se i pitanje marketinga. Koliko su ti brendovi vidljivi? 

Dunja: Nedovoljno. Imamo mnogo sjajnih domaćih brendova koji nisu skupi, a ostaju nepoznati zao što je tržišna bitka takva. Takmiče se sa brendovima iz Švedske, Španije, Italije ili Amerike koji ogromne količine novca ulažu u reklamu. Ne možeš nikako da budeš vidljiviji od njih. Veliku ulogu igraju i modni magazini koji umesto da pokrivaju domaće tržište, zbog novca za reklamu daju prednost inostranim lancima. Naravno, postoje izuzetci. Na primer, u novom broju magazina Elle Srbija je editorijal sa odećom domaćih mladih dizajnera. 

Marija: Bilo gde u inostranstvu kupci će pre odabrati domaću proizvodnju ili nešto autentično za šta znaju da je unikatno ili drugačije. To se ceni više. U Srbiji je postojala akcija kupujmo domaće za prehrambene proizvode, a isto tako bi trebalo da postoji i za garderobu. Devedesetih smo cenili domaću kvalitetnu konfekciju, sada se ta svest skoro u potpunosti izgubila. 

Koji su predlozi za povećanje vidljivosti? Ima li ih, a da ne iziskuju ogroman novac? 

Marija: Društvene mreže su promenile dosta toga. U svetu su se mnogi mali brendovi probili zahvaljujući Instagramu. Ali i ta scena je u međuvremenu porasla, a manji domaći brendovi uglavnom nemaju novačne kapacitete kako bi platili nekoga da se profesionalno bavi time.

Dunja: I to je alat u koji moraš da uložiš novac.

Marija: Ali moraš da probaš. Na Instagramu je, takođe, neophodna transparentnost – pre svega kada su cene u pitanju. Kod nas dizajneri umesto da odmah stave cenu nekog komada, često ne odgovaraju na to pitanje, čak i kada im je postavljeno u komentarima… Ili upućuju ljude na dm, kao da pričamo o nekoj velikoj tajni. I onda, sve deluje sumnjivo. A upravo je transparentnost glavni preduslov održivosti. Uz to, bitno je jasno istaći gde ljudi mogu da kupe ili probaju tu garderobu. 

Dakle, moraš da serviraš sve informacije odmah jer ljudi gube interesovanje. 

Marija: Naravno. Ne postoji nikakva sistemska podrška koja stimuliše domaću proizvodnju, nemaju konstantnu podršku većine magazina, nemaju novca. Dakle, društvene mreže su jedini kanal koje moraju iskoristiti na što bolji način.

Da li je moguće uključiti influensere u taj proces veće vidljvosti? 

Marija: Influenseri promovišu pre svega za novac. Oni svoje profile posmatraju kao biznis platforme. Retko kad se dogodi da neko promoviše brend iz dobre volje.

Dunja: Ima nekoliko influensera koji promovišu, ali opet ne stavljaju to u kontekst. Nikada neće reći svojim pratiocima da kupuju domaće. Čini se da je opet reč o novcu. Ne smeju dati prednost jednom klijentu u odnosu na drugog. Influensere smo na početku doživljavali kao preporuku od usta do usta, kao da ti prijatelj preporučuje da kupiš nešto jer mu se iskreno dopada. Postojalo je veliko poverenje. Sad i taj uticaj opada, jer ne treba mnogo vremena kako bismo shvatili da je svaka objava plaćena. Uz to, influenseri su uveli hešteg #ootd koji, između ostalog, ukazuje na to da se jedna kombinacija nosi samo jednom, a potom je sramota da se ponovo slika – što je dodanto ubrzalo prodaju i kupovinu odeće.

Marija: U svetu je sve više influensera koji govore o održivoj modi ili promovišu vintage, a kod nas ih ima nekoliko, i to ne modnih već pre svega lifestyle. Izokrenuo se fokus – umesto da se insistira na stilu, da se predlaže kako da uvek izgledaš drugačije u istim stvarima, oni prikazuju šta su novo kupili ili dobili. Tako je najlakše, za to nije potreban stil.

Dunja: Jedno od naših ubeđenja jeste da su fast fashion brendovi toliko popularni jer ljudi žele da izgledaju isto, a čini mi se da je upravo to razlog i popularnosti influensera. Dakle, videće outfit kod influenserke, otrčati u radnju i kupiti sve isto, bez razmišljanja da li to nešto odgovara njihovoj građi, da li se u tome dobro osećaju, šta odgovara njihovom karakteru… 

To nas dovodi do pitanja šta je uopšte moda danas? 

Marija: Moda je bila i ostala ogledalo društva. Danas je, čini se, potpuno banalizovana. Meni je smešno kad ljudi kažu – to je samo odeća, kao da je to nešto nebitno, a svi provode vreme razmišljajući šta će da obuku za posao ili za izlazak vikendom. Ko god rekao da ga ne interesuje kako izgleda, ja mu ne verujem. 

Tokom našeg razgovora sve vreme preispitujem svoje odluke u vezi sa kupovinom. Često sebi kupim nove famerke ili haljinu kada sam neraspložena ili kada ubedim sebe u to da nemam šta da obučem. 

Marija: Cela ova naša inicijativa je bila transformativna i za nas. Pokrenula je nas na razmišljanje – kako kupujemo, pod kojim uticajem. Marketing nas konstantno ubeđuje – ako se osetimo loše – kupovina će nam popraviti raspoloženje. A svi imamo faze da smo nekad neraspoloženi, pa odemo da sebi kupimo nešto. Problem nastaje kada stalno radiš tako nešto bez razmišljanja. I mi se stalno preispitujemo.

Dunja: Neko me je u jednom intervjuu pitao da li nekad zgrešim, pa kupim nešto u fast fashion brendu. Pa, naravno da kupim! Uđem u radnju zato što mi nešto treba, recimo, crni blejzer. Blejzeri su uglavnom skuplji u dizajnerskim radnjama. Poenta je da uzmeš nešto što znaš da ćeš da nosiš. U idealnom slučaju – barem 30 puta.

Marija: Pitanje koje smo često dobijali jeste koliko mi kao pojedinici možemo da utičemo na sistem? Činjenica je da bi mnogo veći uticaj bio da kompanije modifikuju načine svog poslovanja, ali ja iskreno verujem da i mi možemo da imamo uticaj. Brojne organizacije su pokrenule i kampanje na društvenim mrežama. Fashion Revolution je imao akciju da se taguju brendovi i postavi pitanje #whomademyclothes? To stvara pritisak.

Dunja: Klikom na taj hešteg možeš da otkriješ da li brend od kog kupuješ posluje fer ili ne.

Marija: Svi fast fashion brendovi veoma vode računa o svom imidžu. Neće se sami promeniti bez pritiska sa naše strane. Zaista možemo da utičemo, bar zbog naše brojnosti. 

Zamolili smo Mariju i Dunju da izdvoje jednostavne savete za naše čitaoce: kako da kupuju i, uopšte razmišljaju, održivije kada je reč o odeći. 

1. Kupujte manje – samo ono što vam zaista treba i kada vam treba.
2. Razmišljajte kako da stvari koje imate uklopite na novi način. Vreme koje biste proveli u haranju prodavnicama provedite ispred ormana.
3. Razvijajte odnos prema odeći koju kupujete. Kupite jednu skuplju stvar koja vam zaista treba i koja vam se zaista dopada, umesto pet komada samo zato što su jeftinije.
4. Kupujte vintidž odeću. Istražujte i kupujte od domaćih brendova.
5. Razmišljajte šta radite sa garderobom koja vam više nije potrebna. 

Fotografije: Danica Đurović, Dušan Milnković

Članak F.fm: Moda je bila i ostala ogledalo društva  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U saradnji sa Privrednom komorom Srbije – Udruženjem za industriju tekstila, odeće, kože i obuće održaće se Okrugli sto: Fair Fashion Dijalog. Cilj je mapiranje izazova i prepreka sa kojima se suočava tekstilna i modna industrija u Srbiji u domenu zakonske regulative, konkurentnosti, podrške malim i srednjim preduzećima, finansijske podrške inovacijama u proizvodnji i plasmanu na tržište. Događaj će okupiti predstavnike privrede, nadležnih ministarstava, stručnjake i predstavnike akademske zajednice, kao i predstavnike medija i civilnog sektora. Doprinos okruglog stola biće formulisanje predloga praktične politike i uspostavljanje zagovaračke pozicije radi kreiranja inovativnih javnih politika i promocije novih biznis modela u cilju razvoja održive tekstilne i modne industrije u Srbiji.

F.Fm Quick Chat je forma razgovora zamišljena tako da se panelisti smenjuju na 20 minuta i za to vreme odgovore na pitanja vezana za modnu održivost u Srbiji. Tri relevantna gosta iz modne industrije će pričati o istoriji održive mode, lokalnim modnim medijima, hiperkonzumerizmu i odnosu domaćih dizajnera prema modnoj održivosti. F.fm Quick Chat je organizovan u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom.

EXPO održivih brendova na jednom mestu okupiće domaće brendove koji uključuju principe održivosti u svoj dizajn i poslovanje. Brendovi su odabrani na osnovu sledećih kriterijuma: male serije proizvodnje, upotreba organskih materija, etički uslovi proizvodnje i upošljavanje lokalnih tekstilnih radnika/ca.

Expo ima za cilj da doprinese povećanju vidljivosti domaćih modnih brendova, ali i povećanju svesti potrošača o vrednosti i prednostima lokalnih brendova i domaće proizvodnje kao vidovima održive mode i alternative fast fashion brendovima. Izložba je prodajnog karaktera.

Ogranizatorke programa Dana održive mode: Marija Radaković i Dunja Jovanović (F.fm podcast) iNataša Gligorijević (Centar za održivi razvoj Srbije).

Članak Drugi Dan održive mode na Belgrade Fashion Week-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.