Kako su i sami amateri u oblasti dizajna, koristili su pomoć prijatelja – AI kao alat u kreiranju ilustracija za bojanku. Zahvaljujući kraljevima tutorijala indijskog porekla na Jutjubu, njihovo znanje u dizajnu se povećalo, a samim tim, rasla je i cela Kobajagy priča.

Kasnije su pored bojanki počeli sa dizajniranjem printova i plakata, koji su često uvezani sa lokalnom kulturom i društvenim temama. Trenutno rade na svom prvom activity book-u i novim kolaboracijama, a dugoročno – maštaju o dizajnu bilborda na Marsu.

Sa Katom i Vidanom razgovarali smo o tome kako se AI alati koriste kao saveznički tool, lokalnim simbolima koje komuniciraju kroz svoje printove, kao i o tome kako izgleda njihov kreativni proces – od prve ideje do postera koji često završe kao suveniri iz Beograda.

Kako je nastao Kobajagy i šta vam je bila početna ideja?

Kata i Vidan: Studiramo građevinski fakultet pa nam je bio potreban predah od mate i fizike… U startu nismo imali konkretan cilj sem zajedničke zabave, kreacije zanimljivog sadržaja i iskazivanja estetike koja nam se sviđa i rapidno menja.

Zašto baš bojanke za odrasle, kako ste došli na tu ideju?

Ideja je proistekla iz želje da napravimo proizvod koji će biti sredstvo u borbi protiv doom scrolling-a.

Zanimljivo je to da ste prilikom izrade bojanki koristili AI u njihovom dizajnu, odakle ideja da iskoristite ovaj tool?

Iako je AI izazvao paniku i postao kontroverzna tema u krugovima umetnika, mi kao amateri smo odlučili da ga iskoristimo kao alat u kreiranju ilustracija za bojanke. Smatramo da je transparentnost jako važna i verujemo da AI može biti koristan dodatak, a ne pretnja kreativnom izrazu, slično kao što je prelazak sa tradicionalnih tehnika na digitalnu umetnost otvorio nove mogućnosti.

Kada ste shvatili da želite da proširite priču i počnete da radite printove?

Jednostavno je to bio sledeći korak, nešto izazovnije i ozbiljnije.

Da li je neko od vas imao iskustva sa dizajnom pre nego što ste pokrenuli Kobajagy, ili ste učili u hodu?

Minimalno poznavanje krekovanog Adobe paketa bio je naš početak, ali brzo smo napredovali zahvaljujući kraljevima tutorijala indijskog porekla na Jutjubu.

Koliko vam je AI pomogao u početnoj fazi i da li ga i dalje koristite u radu?

Pomogao nam je pri vizuelizaciji naših ideja, bio inspiracija da naučimo osnove grafičkog dizajna i oprobamo se u novim tehnikama. Svako ko je malo više koristio AI alatke razume da su one ipak prilično ograničene, pa smo od tad fokusirani na sopstveni stil.

Šta vas najviše inspiriše u radu?

Klasičan odgovor, ali inspiracija dolazi sa raznih strana. Poslednji primer je muzej Stedelijk u Amsterdamu, gde smo imali prilike da vidimo radove umetnika kao što su Kazimir Malevich, Nola Roberts, Willem Crouwel…

Kako birate koje simbole i elemente lokalne kulture ćete ubaciti u radove?

Kata: Kod kuće imam original Piroćanca (bakicu), pa mi je od malih nogu objašnjeno da stereotipi nisu istiniti i da je pirotski ćilim neophodan u svakom domu zbog zaštite od uroka. Bakica odobrava i kbjg poster kao zamenu za pravu stvar.

Vidan: Arilje veš, a ne Calvin Klein!

Na primer, imali ste i plakat za proteste – koliko vam je važno da kroz vizuelni jezik reagujete na društvena dešavanja?

Verujemo da svaka veća platforma nosi odgovornost da širi i podržava pozitivne ideje, kulturu i inicijative koje inspirišu promene na bolje. Kao studenti i aktivni učesnici blokada, osetili smo potrebu da doprinesemo na ovaj način.

Kako izgleda vaš proces – od ideje do gotovog printa?

Nemamo dobar feed iz dva razloga. Prvi je taj što se još pronalazimo i istražujemo stilove koji nam se dopadaju, a drugi je to što nas je dvoje. Naš kreativan proces sastoji se od međusobnog takmičenja ali na kraju nastane nešto što je zajedničko.

S obzirom na to da sve radite sami, šta vam je najveći izazov, a šta vam donosi najviše zadovoljstva?

Pre blokada najveći izazov bila je organizacija vremena, a sada raspoloženje varira, pa tako i inspiracija. Možda nam je najveće zadovoljstvo kada ljudi odnesu naš print kao suvenir iz Beograda, u to ime veliki pozdrav za @ph.etke za fenomenalne fotke!

Do sada ste izlagali i na različitim pop-up događajima, kako vam ta iskustva pomažu u razvoju brenda?

Pop-up događaji su definitivno bolji od bilo koje Instagram reklame, a ujedno i najuzbudljiviji deo ovog hobija.

Gde vidite Kobajagy za, recimo, pet godina?

Radimo dizajn prvog bilborda na Marsu, na Marsu.

Da možete da birate bilo koje mesto ili događaj za izlaganje, gde bi to bilo?

Buvljak u Barseloni.

Postoji li neka tema ili ideja koju još niste obradili, a želeli biste?

Interesantni su nam ručni kolaži koje bismo spajali sa digitalnim ilustracijama, kao i štampa na različitim materijalima, ali o tom-potom…

Šta nam pripremate u narednom periodu?

Spremamo mega dizajnirani activity book, radna verzija je već viđena na pop-upovima. Jako smo ponosni na ovaj projekat, oduševićete se. Pored toga, očekujte i dva collab projekta od kojih je jedan @stenaraonlajn koji je podrška od početka.

Fotografije: @makotolagano @ph.etke

Članak Kobajagy priča se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da se ne lažemo, devedeset odsto filmskih postera je dosadno. Upravo zbog svega ovog što sam gore napisao. Ogromne glavudže poznatih njuški vas gledaju, i gotovo svi su pravljeni po nekom sličnom principu. I kod nas vas gledaju neki Bjela, Kojo ili Lazar Ristovski, zamišljenim pogledom u daljinu i pokušavaju da vam prodaju bioskopsku kartu od skoro 1000 dinara. 

Međutim, pišući sve ove tekstove o domaćim filmovima u prethodnim mesecima, naletao sam na, najblaže rečeno, bizarne filmske postere koji su iskakali iz te ustaljene matrice. Kad kažem bizarne, mislim drugačije, čudne, nekad dobre, nekad užasne, sa uglavnom velikim WTF momentima i mnogo, mnogo, mnogo, ali baš mnogo golotinje. 

Znam da je u prošlo vreme situacija sa golotnjom bila opuštenija, i da bi svako malo u prime time televiziji ispadale scene seksa i nagih komšinica koje bi zarad humora protrčale gole kroz kadar, ali naleteo sam na makar desetak postera koji, koliko reklamiraju novu, „urnebesnu” komediju koja će srušiti rekord u gledanju, toliko mogu i erotski film u rahmetli bioskopu Partizan. 

Elem, evo nekoliko onih koji su mi odvukli pažnju, sa sve onim upozorenjem NSFW (FOTO) (VIDEO) (18+), (VRELO) (HOT) (MI SMO VESELE DEVOJKE). 

Da bih ih razdvojio po nivou začudnosti, originalnosti i wtf elementa, podelio sam ih na nekoliko segmenata. Počećemo, naravno, od golotinje i onih stvari. 

U ovoj ekipi imamo bizarnosti poput omiljenih komedija vašeg oca, Žikine dinastije 2 i Tesne Kože. Žikina Dinastija 2, u narodu poznatija i kao onaj deo u kom Miša od stidljivog dečkića postaje raspomamljeni pastuv, ima ovaj poster na kom su autori hteli da skrenu pažnju na promenu Mišinog lika. Sa druge strane, jedan od postera za Tesnu kožu je scena iz filma u kojoj se Pantić susreće sa potpuno golom Šojićevom sekretaricom. Od svih scena, baš su ovu rešili da stave da promoviše film. Pitam li se zbog čega…

Ovim „sex sells” pristupom su se vodili i neki viđeniji autori. Pa nas tako za film čuvenog Živojina Pavlovića, Zadah tela, na posteru dočeka scena silovanja u kojoj vidimo Radeta Šerbedžiju, koji btw nije ni glavni lik u filmu, a nije ni da se film okreće baš oko te scene. Navodno se Šerbedžija bunio što je baš ova scena tu. Sa druge strane, Želimir Žilnik u svojoj socijalističkoj komediji Tako se kalio čelik imao je mladog Lazara Ristovskog koji drži ruku na zanimljivom mestu Tanje Pujin. Pritom, Ristovski je u crvenim gaćama koje nemaju skinutu etiketu. Takođe, scena koja nije baš najvažnija u filmu, otud nije mi jasno što je baš ona istaknuta. 

Tu je još i film toliko odvratan da neću ni da vam pričam o čemu se radi, Cubok, sa ovim posterom koji samo može da vam nasluti u kom pravcu ide. Ako vam kažem da je cubok čorba koja se pravi od onog najodvratnijeg što ostane od životinje. Sve ono što bi, da se ne pravi čorba, završilo u pašteti. I na kraju, da pomenem film o kom ništa ne znam, osim da ima ovako kretensko-psihodelično-fantastičan poster. U pitanju je film Zalazak sunca.

A posle pornografije, još malo pornografije. Ovaj put strane, ali sa domaćim filmovima. Naime, u dubinama IMDB-a, kao i nekih trivija, ali i intervjua, neleteo sam na češki poster za film Ljubavni život Budimira Trajkovića. Porodica Trajković, koja gradi mostove u filmu, se seli, pa često koriste kamione prilikom seldibe, a otkud grudi kao gume ovog kamiona, to valjda ide uz Budine hormone ili je to tako autor postera čitao. Tu je i film Bal na vodi, koji je igrao i u francuskim bioskopima, i imao naslikanu nagu Galu Videnović na posteru. Da li da (još jednom) pomenem da je Videnović u ovom filmu bila maloletna?

Idemo dalje sa – wtf posteri u horor kategoriji. Malo je horora, o tome smo već pisali, ali i ti posteri su uglavnom bili klasični. Ipak, na jednom od alternativnih postera za Leptiricu imamo onu scenu u kojoj naša glavna junakinja izbacuje zube, scena koja je plašila generacije ljudi sa ovih prostora. Mada i scena koja je veliki spojler, tako da, ako vam je to prvi susret sa filmom, poprilično kvari ugođaj. Izbavitelj Krste Papića je sjajan kafkijanski horor sa ljudima pacovima koji žive u Zagrebu, a jedan primerak se može videti na posteru. Ipak, pobedu i ovde odnosi, naravno, potpuno nepotrebno, gola žena. Za kraj, početkom devedesetih u video klubu iz kraja, gledao me je poster filma Mi nismo anđeli, sa sve Žikom Todorovićem iz „tatice” scene. Već sam bio malo mator da bih se plašio ovog postera, ali nisam se osećao prijatno svaki put kad bih ga video. Danas postoji novi artwork, koji je drugačiji, ali sačuvan je i ovaj stari. 

Dolazimo do sledeće kategorije – psihodelija. Ovde u suštini nisu loši i bezobrazni radovi, samo su drugačiji. Ponekad ne znam što, ponekad znam, i odgovara priči. Poput ovog rada iz filma Bube u glavi Miše Radivojevića, koji svojom hipi filmskom psihodeličnom energijom potpuno odgovara samom posteru. Ili ovaj šareni skoro-pa-na-acidu poster za film Čuvar plaže u zimskom periodu Gorana Paskaljevića.

Dve apsolutno nenadane psihodelije dolaze iz dva potpuno različita pravca domaće komedije. Film Dr, po priči Branislava Nušića, je čuveni film. Međutim, zbog čega je Mija Aleksić nacrtan kao lisica, ja ne znam. Zato što je lukav? Sa druge strane, Radoš Bajić pre Sela koje gori, imao je svog Sekulu u nekoliko filmova. Sekula i njegove žene je drugi deo trilogije, a ova metamofoza Sekule u pevca izgleda kao da su na setu tog dana jeli bunike. I za kraj, malo golotinje u psihodeliji, jer što da ne. Lepota poroka, sa sve ženskim grudima umesto slova o. 

Prelazimo na segment – posteri koji obmanjuju ili nas odvlače na neku drugu stranu u odnosu na sam film. Nije baš fake news, ali neki od ovih postera su jako blizu. Tipa Povratak otpisanih, koji na svojoj slici ima Mikija Manojlovića, čiji je lik, Paja Bakšiš, odavno mrtav u tom trenutku. Pa ovo „povratak” može da ima neku zombi konotaciju. Poster za Nebesku udicu ima samo Sašu Đorđevića sa košarkaškom loptom. Da, Sale se pojavi na kraju filma u Kajinom sanjarenju, ali ovako, slika Đorđevića van konteksta može da navuče putnika namernika na ideju da je on glavni lik u filmu, ili da je priča o njegovom životu. 

Film Drugarčine je o grupi Partizana kojima je rat prekinuo školovanje u srednjoj i sad sa njegovim krajem, vraćaju se u školske klupe, iako su završili u međuvremnu školu života. Ali hej, znam šta ćemo da stavimo na poster, reče autor istog, 3/4 ljubavnog zanosa dvoje likova i malu sličicu cele ekipe. Inače, scena zanosa je đak koji je smuvao profesorku, ali to je takvo vreme bilo. 

Jedan od mojih omiljenih novijih filmova, Moj jutarnji smeh, ima misleading poster, u kom se glavni junak smeje nasuprot bebe. Ova scena ne postoji u filmu, a čini mi se da se i glavni lik nasmeje tipa samo jednom, tek na kraju, ali ne ovako srećno. 

U raljama života je rešio da ispred svih scena stavi onu najpoznatiju i najsmešniju. Sa Batom Živojinovićem. Što je valjda ok. Ali to je scena od 3 minuta, ne toliko bitna za samu radnju, a i Bate sem tih 3 minuta nema više u filmu. Pa samim tim ova odluka deluje smisleno, samo ako ste gledali film. Ako niste, ne znam šta vam je u glavi kad vidite ovu fotku. Za kraj, jedan od alternativnih postera za film Ljubav i moda je Beba Lončar na crnoj pozadini sa pticom u rukama. Ljubav i moda je veseo film o šezdesetim godinama u Beogradu gde se tipovi i cice muvaju, plešu, pevaju i voze vespe. Ovaj poster deluje kao da ih Beba Lončar kao Keri pobije sve na kraju filma. 

Umesto utiska koji nije na listi:

Pomenuo bih ipak neke koji nisu „bizarni”, već jako dobri, da ne kažem odlični, a da su svojom autorskom vizijom iskakali iz ostatka ponude i nadovezivali se svojom širinom i pogledom na film. To su Šijanov Ko to tamo peva, Neprijatelj Žike Pavlovića, Devojka Puriše Đorđevića, Brat doktora Homera Žike Mitrovića, Ničije dete Vuka Ršumovića, i možda najveći favorit, Majstori Majstori, Gorana Markovića. 

Članak Najbizarniji domaći filmski posteri se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pričali smo sa njom o procesu stvaranja jednog postera, pronalaženju svog stila i samostalnom vođenju biznisa.

Kako je nastala ideja za wall notion?

Tereza Ivanović: Jako, jako spontano. Ideja mi je došla u jednom danu kada sam sedela u svojoj sobi i gledala u postere koje sam dizajnirala za sobu. Tada mi je kliknulo u glavi da ću time da se bavim i u roku od 12 sati sam otvorila Instagram stranicu i dizajnirala 12 postera. Napravila sam početničku grešku jer sam stavila vrlo niske cene, mislila sam da ću se tako najlakše svideti ljudima. Sad shvatam da je to vrlo glupo razmišljanje. Na početku sam imala manjak samopouzdanja jer sam se uglavnom oslanjala na tuđe ideje, tu nije bilo mene uopšte. Nisam izražavala svoje ideje i mnogo mi je vremena trebalo da radim na svemu da bi to dobilo svoj krajnji oblik.

Koliko je zahtevno voditi mali biznis?

Mnogo. Kada sam sedela u sobi tog dana kada mi je ideja za projekat pala na pamet, nisam bila svesna kolika je odgovornost na meni, pogotovo jer sam sama u tome. Važno mi je da poster nakon izrade izgleda onako kao što sam zamislila kada sam ga dizajnirala. Nakon moje zamisli, sledi štampa, dogovor sa ljudima koji prave ramove, zatim dostava – gde često ne možeš da znaš da li će poštar da ti baci paket u dvorište kao da je smeće. Ja sam skroz u ovome i maksimalno se trudim jer želim da kupac kada otvori paket kaže – to je to, to je ono što sam zamislio.

Tereza Ivanović

Koliko je estetičan Instagram značajan za promociju biznisa?

Trudim se da dam vrednost na estetici kako na svom privatnom Instagramu, tako i na profilu @wall.notion-a. Iako mi se čini da Instagram estetika nije bila preterano važna pre par godina, vidim da ljudi sada mnogo više obraćaju pažnju. Mislim da je mnogo bitan taj prvi utisak, jer na osnovu Instagram profila ljudi često vrednuju kvalitet onoga što plasiraš ili prodaješ. Tako da, kad već možeš da urediš svoj profil, kada imaš smisla za boje i za estetiku – zašto da to ne upotrebiš?

Kako bi ti opisala svoj stil?

U početku mi je bilo teško da pronađem svoj stil, nisam mogla da pronađem šta mi sto posto leži. Međutim, kako je vreme prolazilo shvatila sam da ne moram da se opredelim samo za jedan stil. Sada, generalno smatram da je autentičan – bar se trudim da bude.

Da li je nužno prilagoditi svoj stil onome što je popularno i što se trenutno „prodaje“?

To je ono što sam radila u početku i tu nisam pronalazila sebe, što je bio problem. Nisam mogla da prodajem nešto ako u tome nema moje crte. Gledala sam šta ljudi žele da kupe, a ne šta ja želim da prodam. Najbolje bi bilo da se držimo svog stila, jer se autentičnost uvek ceni.

Opiši nam proces stvaranja jedne ilustracije.

Uglavnom preskačem bitan deo procesa, a to je skica. Jako sam nestrpljiva, volim da idem preko reda i naopako, tako da plaćam duplu cenu jer tokom rada u programu izgubim dosta vremena. Trenutno radim u Adobe Illustrator-u i po potrebi Photoshop-u. Uvek pre rada u programu već imam zamisao kako bi poster trebalo da izgleda, koje motive želim da stavim u kadar, koji da istaknem. Sam proces ume da bude iscrpan i da traje po više od mesec dana. Što se tiče boja, u većini slučajeva igraju glavnu ulogu, ali sam ipak ograničena na dve-tri boje, jer u suprotnom se gubi poruka postera. Zato treba biti jako pažljiv sa bojama, jer svaka nosi priču za sebe. U nekim slučajevima imam potpunu slobodu sa bojama, kada nisu u bliskoj vezi sa porukom, tako da se tu beskonačno igram. Najviše obraćam pažnju na to kakvu poruku želim da prenesem posterom, da li to ljudi žele da okače na zid, da li će da ih iznervira ili nasmeje, odmogne ili pomogne, motiviše ili rastuži.

Na tvojim ilustracijama često vidimo afirmatvne poruke – da li umetnost ume da komunicira sa ljudima?

Umetnost i te kako komunicira sa ljudima. Mene lično privlače apstraktne poruke, kroz njihovo tumačenje ostvarujem interakciju sa umetničkim delom. Zato često ubacujem afirmativne poruke u svoje ilustracije. Iako smatram da ilustracija i bez tih poruka može da komunicira sa ljudima, volim da preteram i da dodam tekst. Mislim da svako može da oseti umetnost, čak bez ikakvih predznanja o njoj. Bitno je da svako nađe ono što ga dotiče u umetnosti.

Gde pronalaziš inspiraciju za stvaranje ilustracija?

Inspiracija je svuda. Inspirišu me razgovori sa ljudima, random predmeti, svakodnevica generalno. Jedno vreme sam bila opsednuta zalascima sunca – volim svetlost i senke.

Da li planiraš saradnju sa nekim projektima sličnim tvom?

Do sada nisam, ali ne bih imala ništa protiv. Ali, lično ne razmišljam o tome, jer sam sama krenula i želim da ostanem sama u ovome do daljneg, dok ne dobijem iskustvo i znanje koje želim. Tada sa tim znanjem, moći ću da komuniciram sa drugim projektima.

Koje su tvoje ambicije i planovi za dalje?

Svaki dan mi na pamet padaju nove ideje, ali neki krajnji cilj je da imam svoj dizajn studio i radnju gde ću prodavati svoje proizvode. To mi je želja i radim na tome da se ostvari.

Članak Wall notion – misao zida – intervju sa Terezom Ivanović se pojavljuje prvo na Oblakoder.