Da se razumemo, u domaćoj kinematografiji gotovo da nema pravih romantičnih komedija, i ovaj tekst je… pa, ne možemo da kažemo nategnut, ali neke od ovih naslova možete uzeti sa blagom dozom rezerve. Glavni problem je to što su naši filmovi uglavnom previše mračni i ozbiljni da bi se bavili i romantikom i komedijom. Ovim prvim gotovo nikad. Ovim drugim doduše često, ali ona je tad ili ultimativno mračna i angažovana, ili banalna na nivou neko padne, neko prdne i neko opsuje. Složićete se da u toj konstelaciji nema baš mesta za Džuliju Roberts ili Meg Rajan. Doduše, ima mesta za Milenu Dravić, ali o tome malo kasnije.
Ako pratim tok domaćeg filma, prvo su bili partizanski filmovi. Tu ako je bilo ljubavi, tretirana je u fazonu: „volim te, druže, volim i ja tebe, drugarice, ali volim i Tita i partiju, ajmo da zapevamo padaj silo i nepravdo“. Onda je došao Crni talas, kada je autorima više bilo stalo do toga da ovima od malopre pokažu šta sve misle o njima i onome šta su doneli sa sobom na vlast. Kad je ljubav bila u nekom planu, uglavnom su žene bile slobodnije, što muškarci nisu voleli, pa su ili gurane u rimski bunar (Ljubavni slučaj službenice PTT-a) ili ostajale bez glave (WR: Misterije organizma) ili dobijale toliko jake šamare da i nas pored ekrana zaboli (Zaseda).
Posle je došla češka škola, tamo su se mahom bavili pojedincem i njegovom borbom u zaostalom društvu, a žene su bile tu više kao neka omča oko vrata nego osoba za zaljubiti se. Onda su došle devedesete, rat, priče o ratu, pa priče o ratnim posledicama, pa 2000. i domaći film odlazi apsolutno dođavola, sa svakim stilom i žanrom za sebe i u svoju stranu, po sistemu ko voli – nek izvoli.
Ipak, kroz ovu kratku ispričanu istoriju domaćeg filma izdvaja se nekoliko naslova. Neki od njih su rom-komovi sa socrealističkom pozadinom. Neki sa dubokim osećajem istočne Evrope i pogledom iza gvozdene zavese. Neki su do pola lagani, od pola uđu u neke svoje dubioze. Neki možda mogu da izađu na crtu nekim autorima i naslovima sa zapada.
Sigurno sam nešto zaboravio, i sigurno nešto propustio jer nisam pogledao baš svaki SFRJ film na ovom svetu, ali jesam mnogo njih, so here we go:
Ljubav i moda (1960)
Počinjemo sa ovim klasikom koji svoj uspeh duguje estetici, lepim modelima, vespama i Bebi Lončar. Da se ne lažemo, film nije baš vrhunskog kvaliteta, ali ga je lepo gledati kao razglednicu šezdesetih. U zapletu, klasičnom za rom-komove, imamo modnog dizajnera (Dušan Bulajić), koji se baš i ne slaže sa glavnom cicom iz filma i njih dvoje, kako stoji u službenom sinopsisu za film, do kraja reše svoje nesuglasice. Tako se valjda govorilo za seks šezdesetih. Tu je i skupljanje para za modnu reviju i preduzeće pod imenom Jugošik, koje vapi da bude iskorišćeno danas za neko retro DJ veče u Ljutiću. Doduše, kažu mi da postoji valjda modna linija danas pod ovim imenom.
Čudna devojka (1962)
Ovaj sjajan film Joce Živanovića možda niste gledali, ali ste svakako zakačili makar jednu njegovu scenu, jer upravo ovaj film gleda Lola u Munjama (prvom delu, normalno). Znate ona crno-bela scena gde Zoran Radmilović kaže nekoj devojci: čudna je ta vaša generacija. E, pa, ta devojka, ona vam je čudna, i glumi je Špela Rozin. E, sad, ovaj film je jedno 80 odsto laganiji, jer gledamo nju, razočaranu u ljubav, kako se upoznaje sa nekim studentom (Voja Mirić) i uči ponovo da voli. Problem je što, kad konačno shvati da voli tog studenta, tu se priča ne završava, pa poslednjih pola sata filma gledamo kako se oni kao mlad par snalaze u teškoj socijali posleratnog Beograda. Otud film neki svrstavaju u crni talas.
Prekobrojna (1962)
Kao što reče Milica iz „Otvorenih vrata”: ala si mi naivna, kao Milena Dravić u Prekobrojnoj. To mu, valjda, dođe kao neka verzija naivnosti francuske sobarice, samo u omladinskom okruženju saveza komunista i radnih akcija. I ovde imamo jedan klasičan zaplet iz zapadnjačkih filmova, ali obučen u radničku uniformu sa sve crvenim maramama. Potentni mazgov sa sela, kog glumi Ljubiša Samardžić, ostavi svoju devojku sa sela, odnosno Milenu, da bi jurio neku drugu cicu na radnoj akciji. Milena kreće za njim i biva, jelte, prekobrojna u četi i čeka priliku da dođe maca na vratanca, to jest da joj se Ljubiša vrati.
Višnja na Tašmajdanu (1968)
Kao što smo već pominjali u priči o zaljubljenim tradicionalnim muškarcima i vetropirastim devojkama šezdesetih, tako i u Višnji na Tašmajdanu imamo naslovnu Višnju koja je, pa tako, malo zaljubljena u ceo svet i svog dečka (Gojko Drulović), koji prvo ludi zbog nje, a onda ludi kad je sa njom. Zbog cele te estetike, rokenrola i kaputića na koje bi Ves Anderson otkinuo, kao i Nede Arnerić koja je još uvek dete ovde, i komičnih scena iz škole, možemo da ovaj naslov pridodamo ovom nizu.
Ljubavni život Budimira Trajkovića (1977)
A kad smo već pomenuli Vesa Andersona, ovo je verovatno njegov omiljeni film koji nikad nije gledao. Realno je da Budu vrlo lako zamislimo kao njegovog lika, kao drugara nekoga iz filmova Moonrise kingdom ili Rushmore. Priča o klincu koji se seli širom bivše zemlje, a samo želi da se stacionira u jednom gradu i zaljubi. To mu se desi u Beogradu, ali kako put ponovo zove njegove roditelje na posao, Buda mora da smisli kako da ovde ostane. Pritom dobija sve vreme životne lekcije od ortaka koji se pravi da nešto zna, a ne zna, naravno, ništa. Dosadašnji heroji ovakvih filmova, Milena Dravić i Ljubiša Samardžić, prelaze iz teritorije para koji se muva na teritoriju roditelja, ali to ih neće sprečiti da se pojave još jednom na ovoj listi.
Šećerna Vodica (1983)
Koncept ružnog pačeta je čest u romantičnim komedijama, a i mi konja za trku imamo. U ovom filmu Sonja Savić glumi devojku sa velikim nosom i velikim stopalima, i svi je zovu Dečka. Međutim, kako to obično biva, ona ima i druga (Bule Goncić) koji bi mogao da je voli i takvu kakva je, kad bi ona htela. Na kraju ipak dođe do one klasične tranformacije, Dečka ode na operaciju, otfikari pola nosa, postane našminkana Sonja Savić, i svi se lože na nju. Pored ovog ima i brdo nekih tupavih i čudnih zapleta, sa gatarama, rašomoncima i manijacima, a i Bata Živojinović kao Dečkin ćale isto ima veštački nos. Kako je Nikol Kidman zbog veštačkog nosa dobila Oskara za Sate, tako je i Sonja Savić dobila Zlatnu arenu u Puli za ovu ulogu.
Nije lako sa muškarcima (1984)
Pomenuli smo Milenu i Ljubišu, a ovo je njihov film gde se i u petoj deceniji života muvaju. Ona vodi decu na more, a on je doktor koji dolazi za njima na isto to more na kojem će se desiti gomila klasičnih komičnih pretumbacija. Ovaj film se nikad ne pominje u vrhu lista najboljih domaćih svih vremena, verovatno zbog svog lakšeg sadržaja, ali isto tako nema osobe koja ga je gledala, a da ga ne obožava. A i njegovo ne toliko zastupljeno repriziranje (za razliku od nekih drugih filmova) je održalo film svežim. Kao filmove Nore Efron u kojima su dive poput Meril Strip i Dajan Kiton glumile glavne komične zaljubljene žene, tako ovde Milena Dravić sija najjačim sjajem kao SFRJ glumačka ikona.
Mi nismo anđeli (1992)
Mislim da svi toliko volimo ovaj film da ga ne pojmimo baš kao rom-kom, ali on to jeste, jedan kroz jedan i 100%. Devojka koja pokušava da smuva gradskog šabana koji joj je prethodno napravio dete, sve uz pomoć i odmaganje nevidljive sile u vidu anđela i đavola, u američkom rimejku bi imala verovatno Eštona Kučera i Hilari Daf za glavni par (i bilo bi užasno, normalno). Ipak, nekoliko tih vanvremenskih začina reditelja Srđana Dragojevića su uspeli da izdignu ovaj film i da naprave da on bude ipak nešto više od lagane komedije sa muzikom koju su pravili Vampiri.
Lajanje na Zvezde (1998)
Omiljeni film vaše babe se našao na ovoj listi jer sam shvatio da mi treba neki malo popularniji naslov koji se konstantno reprizira na televizijama, a ne kao ostatak ove liste koji se mahom gleda u Kinoteci. Šotrin film o „lepim pedesetim” se uglavnom čita kao coming of age priča klinaca iz provincijske gimnazije, ali u centru pažnje je ipak glavni lik (Dragan Mićanović) koji muva svoju školsku drugaricu (Nataša Šolak) aforizmima (za koje posle saznajemo da je prodavao verovatno nekoj Politici ili Večernjim novostima). Iako ceo film odiše energijom potpuno suprotnom od klasičnog holivudskog filma sa maturantima u naponu hormona, jer ovde kao da se svi takmiče ko će više ostati nevin do kraja filma.
Moj jutarnji smeh (2019)
Za kraj nešto novije. Da, ovo je duboko arty i ponekad na ivici negledljivosti sa svojom statičnom kamerom i nepostojanjem radnje. Ali kad je ima, to je opet klasična priča o socially awkward tipu (Filip Đurić), koji na kraju, u stvari, samo želi da nađe devojku (Ivana Vuković) i da ga neko voli, ali i da ga nauči da živi, ali od početka, jer ovaj specifični primerak ne zna jaje da ispeče, ni da veže pertle. Iza ovog sjajnog, ali krajnje bizarnog filma koji je režirao Marko Đorđević, krije se srce jedne obične romantične komedije.
Utisak koji nije na listi:
Prvi deo svih Žikinih Dinastija, Lude godine iz 1977. je mogao da se nađe ovde, jer se on poprilično razlikuje od ostalih delova, pošto su u centru svih zbivanja Marija i Boba, kao i problem maloletničke trudnoće, i kako su se te stvari rešavale u SFRJ sedamdesetih. Ipak, ovde ima onog rom, ali gotovo da nema kom, za razliku od kasnijih nastavaka kad ima kom, ali više nema rom.
Ipak, možda sam celu ovu priču pokrenuo da bih pisao o svom omiljenom filmu svih vremena. Remek-delu i biseru lošeg domaćeg filma – Skoro sasvim obična priča. Film rađen po uzoru na High Fidelity ili neke druge 90s indie priče, o tipu i devojci koji upadaju u period dosade u vezi, toliko je pogrešno i loše ispao da je predivan, a svaka rečenica izgovorena u ovom filmu je blago, jer apsolutno niko na celom svetu ne govori kao likovi iz ovog filma, pa čak i regularni dijalozi između likova postaju apsolutni smehotres. Imate ga celog na Jutjubu, traje nešto malo jače od sat vremena, i jednostavno ga morate gledati ako volite loše filmove koji nisu svesni koliko su loši.
0 Comments