Kako je izgledao prvi Prajd na kom je prošetala pre 20 godina i koliko joj je važna ova manifestacija, razgovarali smo sa ovom pop pevačicom.

Foto: Zvonimir Ferina

Ove godine si kuma Prajda, koliko ti to znači?

Ida Prester: Čast mi je! Već 20 godina šetam po povorkama i nadam se boljem, toplijem i otvorenijem društvu. Tko zna, možda će baš ovaj biti pravi festival ljubavi i tolerancije uz podršku Beograđana svojim sugrađanima. Navijam za to!

Godinama glasno podržavaš LGBT+ zajednicu, zašto je tebi lično to važno?

Želim živjeti u svijetu u kojem se svi ljudi osjećaju sigurno i slobodno. To dugujemo svojoj djeci. Tolerantnu, pristojnu sredinu u kojoj su ljudi svih vjera, nacija, boja i seksualnih opredjeljenja prihvaćeni i dobrodošli. Svi trebaju imati isti start, a svoje vrijednosti kao ljudi dokazuju neovisno o tome. Puno mojih prijatelja je gej, između ostalih moja najbolja prijateljica i najbolji prijatelj, ljudi koje beskrajno volim i poštujem. Njihova borba za dostojanstvo je i moja borba.

Foto: Marko Vulević

Pamtiš li svoj prvi Prajd – kad je bio i koje utiske nosiš?

Bila sam na prvom Prajdu u Zagrebu pre više od 20 godina. Bilo je prilično zastrašujuće. Nas je bila šačica, policije je bilo posvuda, a s druge strane ograde bili su zapjenjeni prosvjednici. Svašta su nam vikali i prijetili. Bilo je i incidenata i policijskih intervencija. Jako sam bila mlada, još nije bilo ni smartphone-a, mislim da nije još bilo ni komentara na portalima. Nisam uopće znala da je baš takva atmosfera oko Prajda, grozno sam se osjećala, ali nastavila sam sudjelovati, pa i svirala na nekoliko Prajdova. Eto, prošlo je 20 godina i danas je zagrebački Prajd upravo onakav kakav bi trebao biti – festival veselja i nasmijanih građana, s gradonačelnikom na čelu, sasvim normalna stvar. Treba vremena i strpljenja, na kraju glasovi mržnje uvijek ostanu u manjini.

Koliko misliš da je Prajd važan?

Jako je važan. Ljudi pitaju: ma šta oni imaju paradirati? Nek rade što hoće u svoja 4 zida, kakva je svrha parade? Upravo zbog tog pitanja! Paradiraju navijači, paradiraju prosvjednici, crkvenjaci, maratonci, ulice se zatvaraju zbog političara, sportaša, trkačkih auta… al jedino je Prajd problem! Taj jedan jedini dan u godini. Dok god ljudi to pitaju i smeta ih, Prajd ima i te kako svrhe! A kad prestanu to pitati, onda ima skroz drugu svrhu – kao gradska manifestacija u kojoj svi građani uživaju, festival ljubavi i šarenila. U svakom slučaju – Prajd uvijek i zauvijek.

Foto: Marko Vulević

Koji su najveći izazovi sa kojima se, po tvom mišljenju, suočavaju pripadnici LGBT+ populacije?

Ima ih stvarno puno, o tome bolje da oni govore. Meni je ostala u sjećanju jedna misao koju mi je rekla prijateljica nakon sto se autovala: Evo, sad svi znaju da sam gej i nosim tu etiketu kao da je to najvažniji dio mene. To je ona Martina, lezbejka. Više nije bitno ni da sam programerka, ni da se natječem u jahanju, ni što volim, ni što radim. Ljudi te svedu samo na to. Nadam se da će jednog dana seksualnost prestati biti toliki tabu i egzotika. To je važan dio nas, ali to s kim spavamo nas ne definira kao osobu. Od toga polaze svi problemi.

Šta će kuma pokloniti Prajdu?
A treba i neki poklon? Aaa nisam mislila o tome, sad će kuma nešto smisliti.

Koju pesmu bi posvetila ovogodišnjem Prajdu i svima koji će biti deo njega? 

Možda moju pjesmu Sutra je dan. Da ne čekamo do 70.

Naslovna fotografija: Marko Vulević

Članak Na kraju glasovi mržnje uvijek ostanu u manjini se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine si dobila titulu kume Europrajda – zbog čega je ova uloga za tebe značajna, šta ona predstavlja?

Sajsi MC: Uloga kume Prajda je svakako značajna i mogu da kažem da je ponosno nosim, ali je meni to ipak neka uloga koja je ceremonijalna jer, jednostavno, kada si kuma, to ne znači da si to samo taj dan, već da tvoj aktivizam u bilo kom obliku, da li je to umetnički ili nekako klasičniji aktivizam, mora da bude prisutan mnogo godina pre toga, i prisutan tokom mnogo godina koje će tek uslediti. To je za mene samo predavanje štafete, ništa se ne menja u suštini, već je samo jedno od priznanja.

Ove godine dobila si i nagradu Da se zna! za saveznicu godine i tokom cele karijere glasno podržavaš LGBTI+ zajednicu. Zbog čega je ovo za tebe važno i zbog čega tako glasno govoriš?

Meni jeste sve to važno i meni je važno da se kažu te stvari u javnom prostoru, a ja, ako već imam tu neku platformu koja je u prednosti u odnosu na nekoga ko ima manji publicitet, gledaću da je iskoristim za opšte dobro, ako to već mogu. Stvari koje osetim da me pogode u srž, progovoriću o njima. Jako mi je to bitno, inače ako to ne ispoljim, to se kuva u meni i onda mi nije dobro, prosto – ne osećam se dobro. Nije kao neka vrsta isterivanja pravde, ali je kao neki moralni imperativ.

Zbog čega je našem društvu potrebna parada?

Pa, evo, sada se baš pokazalo da je preko potrebna, jer ne smemo tolerisati ovu atmosferu linča, koju sam iskreno mislila da smo ostavili u nekoj 2001. ili 2002. godini i da su se stvarno stvari malo makle – baš sam naivna i glupa, ali eto. Potrebna je, sada je jako potrebna, zato što se jednostavno ne sme ustuknuti ovim silama koje su polu ili skroz kreirane kao topovsko meso ili kao neki spavači na dugme. I uopšte nisu kao neka legitimna politička artikulisana gomila, već su onako prilično stvoreni veštački – tako da se jednostavno takve stvari ne smeju tolerisati. Zato je prajd potreban, na mnogo nivoa – na simboličkom da se to desi, potrebno je zbog budućih generacija, zato što će to biti ohrabrenje njima da su stvari koliko – toliko normalne, ali tako možemo unedogled da nabrajamo zašto, ali bitno je.

Imala si, zbog zastupanja takvih stavova, i neprijatna iskustva i napade – kako si reagovala na takve situacije i koliko su one česte? Kako sada reaguješ na njih?

Da, na početku, govorimo o nekoj 2011, 2012, 2013. godini, zbog pesama i zbog slikanja za queer kalendar i zbog nastupa u KC gradu na tom događaju gde je bila promocija tog kalendara, zbog pesme Papa sam imala baš onako burnu reakciju od strane, da ih nazovemo tako – neke publike. Nekako, to je bila i klima tad, klima je bila takva da se odgovara tako. Međutim, kasnije, kada je izašla pesma Kod tvoje devojke, nije bilo takvih reakcija, što je onda meni bila neka indikacija da, eto, nekako se masa senzibilisala na to pitanje, međutim, sada vidimo da su se stvari opet nekako vratile, tako da sam ja nailazila na te burne reakcije u prošlosti i onda je postojala jedna velika pauza i, evo, sad, upravo dok odgovaram na ovo pitanje, javljaju mi se na Tviteru ljudi sa jako, jako neprijateljskim stavovima, polu-pretnjama i pretnjama, gađenjem i negodovanjem što sam ja kuma Prajda, kao da je to sad nešto što se prvi put dešava.

Kako ti gledaš na polarizaciju u društvu koja nastaje kada god se pokrene tema Prajda? Zbog čega se to dešava?

Meni se čini, mada bih volela da čujem i neka druga mišljenja, ali ova polarizacija mi nije prirodna. Nekako mi je ova polarizacija kao nečija direktiva, ali bih svakako volela da čujem i neko drugo mišljenje, zato što mislim da ima još prostora da se o celoj stvari promisli sa nekim ko je možda pametniji i iskusniji od mene, ali meni lično se čini da je samo deo nečije političke agende.

Kao jedno od rešenja nudiš edukaciju – koja vrsta edukacije bi to mogla da bude?

Ja strašno verujem u to, zato što gledam svoj primer – imala sam privilegiju da dođem do literature i čitam ili uopšte idem u školu, na fakultet i to te, na neki način stvarno, prosvetli. Meni je nekako to ključ svega. I da se krene od ranog detinjstva – da, besplatno školovanje je ključno i uvek će biti, ja čvrsto verujem u to. Tako i kada je u toku Pride week postoji dosta kulturnih dešavanja tokom te cele nedelje, što je nešto što bi trebalo da bude tokom cele godine prisutno, kao i edukacija na svim nivoima, ali to treba da ide od strane države. Ali, da bi išlo od strane države, onda država treba da bude totalno drugačija i to je država koja treba da ima viziju vezanu za ovo društvo. I brigu o ovom društvu, ali to je sad već neka druga tema.

U svojoj pesmi Kod tvoje devojke pevaš o ljubavi dve devojke – koliko muzika i pop kultura mogu da pomognu u probijanju ovakvih tema? Kakve su bile reakcije javnosti na ovaj tekst?

Može da utiče, ne može da napravi revoluciju, ali može da utiče i da utiče na duže staze. U smislu – neko iskonzumira taj sadržaj, ali mu je potrebno vreme i nakon određenog životnog iskustva spoji dva i dva. Ja to govorim u odnosu na neke primere koji su bili homofobični, ali su imali neko isksutvo, pa su shvatili te neke stvari, tako da pop muzika dosta može da utiče na podsvest i dosta može da smekša nekom stavove, ali nikad to nije instant, već nešto što se usađuje na malo duže staze. Ovo jesam objasnila na malo poetičan način i malo metafizički, ali stvarno mislim da generalno umetnost tako deluje na ljude, jednostavno – ona je takva.

Kada je o pesmi reč, način na koji je to upakovano, reakcije su bile dosta blaže, za razliku od Pape, gde ja eskplicitno kažem: „ja sam feministkinja, da li mrziš me, ja sam lezbejka, hajde tuci me“ – na tu pesmu je reakcija bila burna. Moja odluka da ja napravim ljubavnu pesmu koja će biti ljubavna pesma i ništa više za pesmu Kod tvoje devojke, i spot da bude takav, imalo je blaže reakcije. Ja sam to pripisivala jer sam mislila da je društvo bilo spremnije za tako nešto, ali možda nisam bila u pravu.

Pošto nećemo šetati, nego nadrkano hodati, da li bi mogla da izdvojiš još neki tvoj stih koji bi mogao da bude da bude slogan prajda?

U pesmi Bes imam deo koji kaže „zaključan mi profil preti, a mene to loži, zaključan mi profil preti, prskam sekret po planeti”, pošto je u toku ekspanzija nasilja na temu prajda, onda mi je nekako adekvatno da ovaj stih možda bude neki motiv ili slogan prajda, zato što imamo previše anonimnih profila koji pozivaju na nasilje i na ubistvo.

U jednom intervjuu si rekla da nema veće titule od titule „gej ikone” – zbog čega je ova titula najviši rang?

Titula gej ikone je najveći rang po pitanju količine ljubavi koju ti dobijaš i koja je bezuslovna i zbog toga ima tu jačinu. Niko ne voli tako strasno, a u isto vreme ne mrzi tako strasno kao ta publika, zato je to najveći rang. Nije klasično, kao kada vas vole strejt ljudi. Gej ljudi vole mnogo jače, u mom nekom iskustvu.

Kakvo je tvoje iskustvo nastupanja na prajdu?

Prošle godine kada sam nastupala na prajdu, to je poseban doživljaj i događaj, jer je to prajd, ali mislim da će tek u godinama koje slede da se prajd podigne na mnogo viši nivo nego što je sada.

Šta Sajsi MC kao kuma ove godine poklanja prajdu (šta je priredila za prajd)?

Nastup na Tašu će definitivno biti kruna svega, a takođe i šetnja 17. septembra, tako da – dođite, pa vidite šta je poklon!

Autor fotografija: Alek Živković

Članak Sajsi MC: Gej publika voli mnogo jače se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Anamarija Tumbas je kantautorka iz Subotice. Poznata je kao saradnica mnogih autorskih bendova kao što su Wooden Ambulance, Zli jezici, Sputnik itd. Krajem 2017. godine počinje da nastupa pod stejdž imenom „Anne Marie“, čime započinje svoju solo kantautorsku karijeru. Nastupala je na brojnim festivala u zemlji, ali i Evropi. Krajem 2019. godine, menja ime u „Stroberiz“ i učestvuje u raznim umetničkim projektima, od saradnji sa internacionalnim umetnicima, preko komponovanja muzike za pozorište. Članica je CGP mreže (Cultural Gender Practices Network).

Da li smatraš da muzika i umetnost mogu promeniti svet i društvo?

Anamarija Tumbas: Po mom mišljenju, umetnost je gorivo društva, pa i sveta. Ona je od početka tu da nas nekako zaštiti od surovosti stvarnosti i suštog preživljavanja. Tu je da nas približi neznanom, da nas uteši, da nam postavlja pitanja, ili daje odgovore, da nas zagolica i tera na razmišljanje. Ponekad sve to u isto vreme. Ne mogu da zamislim svet bez umetnosti, i verujem da se krije u svakom biću, i svemu živom na ovoj planeti.

Odakle potiče tvoja muzika?

Moj muzički izražaj može biti samo odraz mene, a sebe vidim prvenstveno kao ljudsko biće koje podržava sve što je prirodno, životno, i ljudsko, i ta prva tri mesta zauzimaju ljubav, ljubav, i ljubav. Nemam strategiju kada je u pitanju stvaranje muzike. Stvaram iz čiste emocije, sirovo, pišem o onome što osećam u datom momentu, i ne razmišljam o rezultatima ili posledicama. To je prosto nešto bez čega ne mogu da živim, i niko ne može da utiče na to osim mene.

Sa kojim vrednostima WLW Festivala se najviše identifikuješ?

Često sam osećala da sam deo manjine, ne kao umetnica nego kao ŽENA umetnica, a to je u poslednje vreme bitno napomenuti. Predivno je pronaći svoje ljude i svoj mali svet, ali je neophodno da se taj krug širi i da obuhvata ponekad i ljude sa kojima se ne razumemo, i stvari koje ne razumemo, jer je to jedini način da se nešto promeni. Smatram da je ovaj festival još jedan poziv, ne samo za žene koje vole žene, već za sve ljude koji vole žene, i ljude koji vole ljude, da prošire svoje percepcije ljubavi.

Vera Erac je psihološkinja, telesna psihoterapeutkinja pod supervizijom i umetnica. Od 2000. gradi svoj pristup u radu sa grupama i pojedincima, baziran pre svega na plesu, pozorištu i radu sa telom. Inspiriše je da u ljudima budi svesnost, životnost, kreativnost, slobodu i radost. Vodi radionice, treninge i programe integrišući znanja i iskustva iz psihologije, telesnog rada, umetnosti i duhovnosti (Mrdaonice/Vreme za ples, Probudi svoj ples, Telo. Radost. Ples!, Centar uragana, Ples 7 promena, Iskustvo celovitog bivanja…). Aktivna je i kao rediteljka, performerka i DJ. Od 2017. radi kao telesna psihoterapeutkinja. Osnivačica je Transformatora – Platforme za transformaciju stvarnosti putem umetnosti.

Na koji način nas ples može učiniti slobodnijim?

Ples nas otključava i povezuje unutar sebe i oko sebe. Otključava naše disanje, naše telo, naša osećanja i naše autentično bivanje i izražavanje, a to je put ka svesti i stvarnoj slobodi.

Kako ples i pokret mogu pomoći LGBTQ+ osobama koje su se tek autovali, a nemaju razumevanje i prihvatanje od okoline?

Ples i pokret im može pomoći da se osete prisutnijim i sigurnijim u svom telu, a to je mesto suštinskog integriteta i moći. Kada osoba ima integritet i moć ima i zdrave granice koje će joj omogućiti da snažnije i mirnije stane u svoje životne izbore, bez obzira na reakcije okoline. Ples, takođe, predstavlja i prostor zajedničkog stvaranja i građenja podrške unutar sebe, ali i unutar grupe koja pleše i samim tim ples je platforma za stvaranje i ,,uvežbanje” zdravog odnosa prema sebi i prema drugima.

Na koji način ćeš se prikazati na festivalu? 

Na festivalu ću držati radionicu slobodnog plesa. Radićemo sa telesnom svesnošću – svešću o tome kako dišemo i svešću o delovima i celini svog tela. Svaka učesnica će imati priliku da oslobodi svoj sopstveni autentični ples i plesno se poveže sa ostalim učesnicama kroz stvaranje zajedničkih plesnih improvizacija.

Po tebi, u čemu se ogleda najveća vrednost WLW Festivala?

U podršci razvoju stvaralaštva LBQ žena. Stvaralaštvo donosi ličnu i društvenu svesnost i transformaciju.

WLW festival, koji se po prvi put realizuje od 14. do 16. septembra u beogradskom prostoru „Miljenko Dereta”, sprovode organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” u saradnji sa udruženjem „Dugina Iskra”. Festival je podržan od strane organizacija „Civil Rights Defenders (CRD), „The Eurocentralasian Lesbian* Community – EL*C”, i „The Astraea Lesbian Foundation for Justice”. Otvaranje je zakazano za sredu 14. septembar obraćanjem Aleksandre Gavrilović iz Labrisa, a izložba fotografija „(Naša) četiri zida“, autorki, Minje Pavlović i Jelena Vasiljević je zakazana za 15. septembar.

Članak Umetnice Europrajda: Anamarija Tumbas i Vera Erac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako je u pitanju bilo otvaranje usko specijalizovane konferencije koja se tiče ljudskih prava i LGBTI+ zajednice i koja je bila zakazana u sklopu Prajd nedelje, konferencija je privukla veliki broj aktivista, ne zbog programa, već zbog tek objavljenog zvaničnog saopštenja da se šetnja, koja je bila zakazana za 17. septembar ne dozvoljava.

Zvanično saopštenje od strane MUP-a izdato je otprilike sat vremena pre početka konferencije, te su se aktivisti okupili kako bi kroz svoje ljudsko pravo, odnosno putem protesta, ukazali na nezadovoljstvo zbog donošenja ove odluke.

Dodatnu težinu imalo je to što je premijerka Srbije Ana Brnabić trebalo da otvori ovu konferenciju, te su aktivisti iskoristili ovo kao priliku da sa premijerkom započnu dijalog.

U punoj sali Doma omladine, nakon ulaska premijerke Brnabić, pristutni aktivisti skandirali su: Hoćemo Prajd, hoćemo tvoje privilegije, ljudska prava, Prajd je protest, i slično.

Neprestano skandirajući da su ljudska prava ono što im je uskraćeno odlukom da se Prajd šetnja otkaže, demonstranti su želeli da im se premijerka obrati i kaže zašto je šetnja odložena. Osim toga, pozivali su je da dođe u svoju zajednicu i u subotu šeta sa njima.

Nakon višeminutnog skandiranja i pokušaja da dobiju odgovor zašto je parada odložena, u trenutku kada je prajd nedelja već počela, prisutnima se obratila i premijerka.

„Mislim da sam jedina žena u ovoj zemlji koja je bila diskriminisana od strane LGBTI+ zajednice, takođe, i optuživana za diskriminaciju protiv vas, jer sam i ja deo LBGTI+. Pored toga, prva sam političarka u ovoj zemlji i regionu koja se nije stidela, ni bojala što je gej. Imamo mnogo političara koji se gej, ali se stide to da kažu. Ja se nikada nisam stidela svoje seksualnosti“, istakla je premijerka.

Brnabić je dodala i da je uradila najbolje što je mogla svojim delovanjem, te da je kroz to što se nalazi na poziciji premijerke povećalo vidljivost LGBTI+ zajednice. Ona je pozvala aktiviste da uđu u političku arenu i da se bore za svoja prava.

„Videli su da možete biti gej i premijerka jedne zemlje na Balkanu, pomerila sam granice za makar jedan metar. Vi uradite isto i bićemo mnogo bolji, ali prestanite samo da kritikujete“, obratila se Ana aktivistima.

Premijerka je istakla i da ona ima ista prava kao i ostali pripadnici LGBTI+ populacije, kao i da zna da to nije mnogo prava; dodala je da ni ona nije zvanično u braku, da ne može da usvoji dete, ali da nije jedina koja živi u svom stanu, sa partnerkom i detetom.

„Znate šta, s obzirom na to da me mrzite, znajte da ne bih bila danas ovde, da nisam potpisala pismo podrške kao premijerka ove zemlje, ne biste imali Prajd kao što ga niste imali do 2012. godine, kao što ga ja nisam imala“, poručila je premijerka.

Pristuni aktivisti su joj odgovorili da je oni ne mrze, već da ne vole njenu politiku i ponovo su ukazali na kršenje ljudskih prava i pozvali je da im se pridruži u subotu.

Premijerka je istakla da je ovaj Europrajd u Srbiji, u Beogradu, kulturološki i geografski iskorak. „Danas, ove nedelje, Beograd krči put do slobode“, rekla je ona.

Ona se nadovezala i na statističke podatke u okviru kojih se navodi da se pozicija LGBTI+ ljudi poboljšava, što je pokrenulo aktiviste na ponovno skandiranje i dovikivanje da ih ne interesuju prazne priče, kao i da se oni svakog dana susreću sa raznim pretnjama i nasiljem zato što su deo LGBTI+ zajednice. Na samom kraju, premijerka je prisutnima poželela srećan Prajd.

Nakon obraćanja premijerke i pokušaja aktivista da se uspostavi dijalog, kao i da pripadnici LGBTI+ zajednice dobiju odgovor na pitanje zašto je šetnja zabranjena, pristutnima su se obratili visoki zvaničnici evropskih zemalja.

Zamenica premijera Belgije Petra De Suter istakla je da ovo nije borba između istoka i zapada, kao i da LBGTI+ ljubav nije zločin.

„Naša ljubav nije zločin, mi smo ponosni na ono što jesmo, ne želimo da budemo diskriminisani. Čak i kada nam ne dozvoljavaju da o tome pričamo u školi ili da se prikazujemo u medijima, mi i dalje postojimo“, naglasila je De Suter.

Pored toga, poruke solidarnosti, jednakosti i tolerancije poslali su ambasadori Amerike, Norveške, Kanade, ambasadorka Švedske u Srbiji, koja je poručila da Europrajd nije Prajd bez šetnje. Na konferenciji su se obratili i predstavnici holandske ambasade, kao i Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji.

Uprkos tome što je MUP procenio da je šetnja veoma rizična, direktor za Evropu i MENA region organizacije Civil Right Defenders i koordinatr Europrajda Goran Miletić izjavio je da su podneli žalbu MUP-u, a ukoliko MUP ostane pri svojoj odluci, oni će se obratiti Upravnom sudu. Ukoliko ne dobiju odgovor pre šetnje, Goran je naveo da ipak od iste neće odustati, kao i da su otvoreni za razgovore i da će koncerti na Tašmajdanu biti održani.

Članak Održan „dijalog“ između premijerke i LGBTI+ aktivista nakon zabrane Prajd šetnje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

My Father Marianne (2020)

Nakon raskida sa dečkom, 28-godišnja novinarka Hana odlučuje da napusti Stokholm i da se vrati kod roditelja i brata u svoj mali rodni grad, Alingsos. Nakon što dobije posao na lokalnoj novinskoj stanici, njen svet se okreće naglavačke kada njen otac, poštovani sveštenik u zajednici, obavesti svoju porodicu o svojoj doživotnoj ženskoj strani i najavi da želi da ga zovu Marijana. Cela porodica sada mora da se nosi sa posledicama koje ovo može imati za njih i zajednicu u celini.

Midnight Cowboy (1969)

Jedan od kultnih filmova Midnight Cowboy sa Dastinom Hofmanom i Džon Vojtom biće prikazan u sredu, 14. septembra, u 20:30h u Jugoslovenskoj kinoteci. Zasnovan je na istoimenom romanu Džejmsa Lea Herlihija iz 1965. godine, a radnja prati prijateljstvo između dva prevaranata: naivnog seks radnika Džoa Baka (Vojt) i prevaranta Enrika „Ratsa“ Rica (Hofman).

Querelle (1982)

Querelle je zapadnonemačko-francuski umetnički film na engleskom jeziku iz 1982. u režiji Rajnera Vernera Fasbindera sa Bredom Dejvisom u glavnoj ulozi, adaptiran po romanu Kverel od Bresta iz 1947. francuskog pisca Žana Ženea. Bio je to Fasbinderov poslednji film, objavljen ubrzo nakon njegove iznenadne smrti u junu 1982. Radnja je usredsređena na zgodnog belgijskog mornara Žorža Kerela, koji je takođe lopov i ubica.

Teorema (1968)

Teorema je italijanski alegorijski film iz 1968. koji je napisao i režirao Pjer Paolo Pazolini. Milanska porodica više klase upoznaje se sa božanskom silom, a zatim je napušta. Teme uključuju bezvremenost božanstva i duhovnu pokvarenost buržoazije.

The Canterbury Tales (1972)

Pazolinijevo umetničko, uvek živopisno filmsko prepričavanje nekih od Čoserovih najerotičnijih priča.

Članak Top 5 filmova na Merlinka Classics festivalu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Milena Arsenić je rođena u Beogradu 1993. godine. Kroz objektiv aparata odmalena beleži svoju okolinu i promene u njoj. Najslobodnije se oseća u sferi dokumentarne fotografije, posebno naglašene motivima sveta zajedničkog odrastanja sa njenim prijateljima. Situirana u prirodnim ambijentima, svoje ideje pronalazi kako u predelima urbane svakodnevnice, tako i kroz uzbudljiva iskustva i putovanja. Fotografijom prvenstveno istražuje spontanost kroz poigravanje sa koloritom. Završila je produkciju na FDU 2016. i master iz fotografije na FPU 2019. godine.

Članak Ne odričem se: Belgrade Pride 2019 se pojavljuje prvo na Oblakoder.