Rodno zasnovano nasilje i dalje je globalni problem koji se ne može ignorisati. Svakodnevno se stotine hiljada ljudi (i ne preterujemo kada to kažemo), posebno žene i LGBTQ+ osobe, suočavaju s fizičkim, emocionalnim i seksualnim nasiljem utemeljenim na rodu. U sklopu napora da se ova tema osvesti i pokrene dijalog, a na inicijativu Fondacije Ana i Vlade Divac, nastao je podkast koji pruža platformu za glasove stručnjaka i stručnjakinja, aktivista i aktivistkinja koji se bave ovom temom.

Kroz serijal od četiri epizode, slušaoci i slušateljke imaju priliku da saznaju više o različitim oblicima rodno zasnovanog nasilja, ali i da nauče kako da prepoznaju znakove istog i pruže podršku onima koji su tim nasiljem pogođeni.

Kroz podkast nas vode četiri mlade osobe – Anđela Savić, Darko Radomirović, Sofija Pljaskić i Nađa Jovanović koji su prošli kroz mentorski program medijske pismenosti pre nego što su prvi put stali pred kamere i oprobali se u voditeljskoj ulozi, a za poslednje dve za Oblakoder otkrivaju kako je izgledao sam proces rada na podkstu, kao i šta je bilo najvažnije što su naučile.

Nađa Jovanović je dvadeset četvorogodišnja studentkinja Bezbednosti i kriminalistike u Novom Sadu i aktivistkinja. Sofija Pljaskić ima dvadeset godina i studira na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za iberijske studije.

Kako kažu, sagovornice su birale prema sopstvenim afinitetima, te je tako Sofijina gošća profesorka doktorka Jelena Filipović koja je govorila o rodno osetljivom jeziku, dok je Nađa o načinima na koje zdravstvo odgovara na rodno zasnovano nasilje razgovarala sa profesorkom Bosiljkom Đikanović.

„Konkretno sam izabrala temu kako zdravstvo deluje u slučajevima rodno zasnovanog nasilja jer je moja bliska osoba doživela vid fizičkog nasilja i zdravstvena radnica nije reagovala adekvatno u njenom slučaju. Bukvalno joj se obratila rečima: Ma, nije tebi ništa, što me je baš pogodilo. Dosta mojih i prijateljica i poznanica su pretrpele fizičko i psihičko nasilje od strane momaka, tako da mislim da je to jako bitna tema. Lično, mene boli, ali mislim da je važno da neko to čuje i da možda probam da nekom pomognem na taj način, pogotovo u toj formi podkasta. Svakodnevno ulazimo na društvene mreže, pa mislim da je to dobar način”, objašnjava Nađa.

Sofija, s druge strane, navodi da je, kada je odabrala temu, videla da su mnogi ljudi „digli obrvu”, a društvo je sklono da nam svima lepi etikete bespotrebno, pa su usledila i pitanja da li mrzi sve muškarce, što je njoj potpuno bilo nejasno.

„Meni je ta tema važna još od srednje škole, ili možda čak od kraja osnovne. Ja sam imala, i žao mi je što tako moram da kažem, sreću u detinjstvu da takve stvari nisam gledala u svojoj porodici, ali čim sam izašla iz svog kruga zaštićenosti susrela sam se sa svetom koji ne funkcioniše baš tako i gledala sam stvari za koje sam instinktivno osetila da nisu u redu. Nisam znala možda da ih definišem, ali sam osećala nelagodu prilikom situacija koje se ne smatraju nasiljem, ali jesu mikro agresije. Kada sam malo postala starija, osvestila sam ih i onda sam htela da se potrudim da u mom okruženju bar obraćam pažnju na takve stvari i da pokušam da ih svedem na minimum, koliko god je to moguće”, navodi Sofija.

Dok sam se spremala za intervju, gledala sam emisije u kojima su gostovali pravnici koji su govorili o rodno osetljivom jeziku i koji ni po čemu nisu bili kompetentni, pa mi je bilo važno da se u mom slučaju to ne desi, zbog toga sam birala ovu temu.

Za podkast kao format izražavanja, odlučile su se jer i same prate podkaste, ali i zato što smatraju da to rade i njihovi vršnjaci, pa im je bilo važno da tema kojom se bave bude preneta na način prijemčiv mladma, međutim, ističu i da su imale tremu prilikom snimanja.

„Prvi put sam pred kamerama i pričala sam o meni veoma teškoj temi, pa me je malo uhvatila trema, ali sam na kraju zadovoljna i svojim pitanjima i profesorkinim odgovorima. Siurno bih se opet oprobala u tome, iako nije toliko vezano za moju struku”, kaže Nađa.

Sofija govori i da, iako je imala druge vidove javnog nastupa, snimanje podkasta za nju ipak jeste bila jedna vrsta izazova.

„Ne očekuješ kada kreneš da radiš podkast da ti je jedna kamera iza leđa, jedna pored tebe, jedna preko puta tebe i da konstantno moraš da obraćaš pažnju na stvari na koje inače ne bi kad pričaš o takvim stvarima. Verujem da većina nas prati taj format, ali sam shvatila koliko smo neupućeni, koliko rada stoji iza svega toga, jer to deluje kao najlepše i najlakše zanimanje ikada, ali zapravo ima dosta pripreme u svemu tome”, navodi Sofija.

Na pitanje zbog čega bi neko trebalo da pogleda njihov podkast, Sofija odgovara da misli da su njihovi podkasti dosta praktični:

„Čak i kada se priča o ovim temama, sve mi deluje dosta suvoparno i slično. Naravno, ne uvek i ne svi, ali nekako mi deluje da smo mi iz drugog ugla obrađivali stvari i da se u svakoj epizodi na neko od ustaljenih pitanja daje odgovor”.

Nađa napominje da se i dalje ne priča toliko o ovim važnim temama, kao da su i dalje tabu:

„Svi izbegavaju da pričaju o nasilju, a trebalo bi da budemo svesni šta se sve dešava oko nas. Ja smatram da što više treba da se priča o tome.”

Ovaj podkast ima posebnu važnost uoči Međunarodnog dana žena jer podseća na nužnost borbe za sigurnost i prava žena i svih marginalizovanih grupa. Epizode služe kao podsetnik na to koliko je važno kontinuirano raditi na stvaranju društva u kojem je svako siguran i poštovan, bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju ili identitet.

Dok obeležavamo još jedan Dan žena, pozivamo vas da pronađete vremena za slušanje ovog podkasta i pridružite se diskusiji o rodno zasnovanom nasilju. Možda se svet ne može promeniti preko noći, ali svaki korak prema osvešćivanju i akciji vodi nas bliže društvu jednakosti i poštovanja.

Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i  Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.

Članak Glasovi promene – podkast o rodno zasnovanom nasilju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ništa manje, ne smemo zaboraviti da važnu ulogu u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja imaju mediji koji neretko na senzacionalistički način izveštavaju o slučajevima nasilja, a često to isto nasilje romantizuju, čime se ono u određenoj meri u javnosti abolira.

Početak kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ obeležen je 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Reč je o globalnoj kampanji u kojoj učestvuje više od 1.700 organizacija u preko 100 država sveta.

Ipak, o ovim temama treba govoriti tokom cele godine, jer je na isteku ove, 2023. ostalo još mnogo koraka koji bi morali da uslede kako bi borba protiv rodno zasnovanog nasilja bila mnogo efikasnija.

O kojim slučajevima su mediji najviše izveštavali?

Kada je reč o slučajevima rodno zasnovanog nasilja ove godine, Teodora Ćurčić, novinarka CINS-a, ističe da je svaki od njih pokazao kako naš sistem ne funkcioniše i ne štiti žene.

„Čini mi se da su slučajevi iz maja nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, a posle i u Duboni i Malom Orašju, nakon toga privlačili veću pažnju zato što je to bio podsetnik za sve da postoji neki vid nasilja i neka, da kažem, grupa koja trpi i koja je žrtva nasilja već godinama, što možda nije bilo dovoljno primećeno. Jedan od najistaknutijih slučajeva dogodio se u Novom Sadu, gde je momak svoju nekadašnju partnerku ubio tako što joj je upao na posao”, odgovara Teodora na pitanje koji slučaj rodno zasnovanog nasilja je za nju bio najzapaženiji.

Za Aleksandru Mališić iz BEFEM-a, to je slučaj femicida u Gradačacu jer je nasilje nad ženama podigao na nivo medijskog spektakla – ubica je brutalno ubistvo svoje supruge uživo prenosio na Instagramu, dok je publika uživala u gledanju, navijala i pružala mu podršku.

„Mediji su vrlo brzo i uglavnom senzacionalistički preneli ovu priču, iako je snimak ubrzo uklonjen, šteta je već načinjena žrtvi i preživelima, a snimak se dalje prepričavao. U konkretnom slučaju, pokazalo se da novi mediji predstavljaju jednostavan i dostupan alat za brzo širenje i podsticanje nasilja prema ženama, ali i da ostavljaju dublje i razornije posledice po žrtve i njihovu okolinu”, objašnjava Aleksandra.

Osim toga, kako Aleksandra smatra, ovaj slučaj nam je slikovito pokazao kako je nasilje nad ženama društveni problem.

„Svi ti ljudi koji su gledali, lajkovali i podržavali ubicu, su naše komšije koje treba da pozovu policiju, to su ljudi zaposleni u našim institucijama koji treba da nas štite. Ljudi i dalje dominantno, ako direktno ne odobravaju nasilje, onda ga ne shvataju ozbiljno, jer je nasilje nad ženama prihvatljivo, upravo zbog toga što u društvu žene imaju lošiju poziciju i manje su vrednovane kao ljudska bića”, navodi Aleksandra.

Dejana Cvetković, novinarka iz Vranja, posebno se osvrnula na ispitivanje glumice Milene Radulović u postupku protiv Miroslava Aleksića, i apsolutno nedopustiva pitanja kojim se relativizuje nasilje.

„Dobar primer je što je advokat Zoran Jakovljević kažnjen zbog nepoštovanja suda zbog toga što je sve vreme dobacivao i smejao se, pokušavajući da diskredituje Milenu. Neophodno je da sud odbija neprikladna pitanja, kao i da kažnjava učesnike u postupku koji ne poštuju oštećene. Takođe, senzacionalističko izveštavanje o nasilju je nedopustivo i iznošenje detalja koje čitaoce stavlja u ,,ulogu sudije”. Ne postoje dve strane u nasilju, žrtva apsolutno nikad nije kriva. Milena je pokazala izuzetnu hrabrost i podstakla druge žene da prijave”, napominje Dejana.

Slavica Trifunović, PR organizacije IRIDA podelila je utisak da i ove, ali i prethodnih godina, institucije nisu radile svoj posao u dovoljnoj meri.

„Ako pogledamo i statistiku i broj femicida koji prelazi 25, onda dolazimo do toga da nešto zaista nije u redu. Dakle, ako imamo toliki broj femicida na godišnjem nivou, onda tek treba da zamislimo koliko žena u stvari trpi nasilje, a da mi za to i ne znamo, dok se nažalost ne desi nešto takvo. Ono što je bitno jeste da dižemo svest o ovom problemu i da počnemo od svih oblika nasilja jer fizičko nasilje nije jedino koje postoji, ali je najvidljivije. Mi smo u IRIDI u okviru 16 dana aktivizma organizovali promocije zbirke kratkih priča „I ovo je nasilje” u Smederevu, a drugu organizujemo u Zrenjaninu, kako bismo upravo skrenuli pažnju na oblike psihičkog nasilja koji postoje, a o kojima se pisalo i u samoj zbirci”, govori Slavica.

Negiranje nasilja uprkos činjenicama

Upravo Dejana je je dobitnica ovogodišnje prve nagrade Poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kategoriji štampani mediji.

Tema kojom se bavila u svom tekstu je problem finansiranja Sigurne kuće u Vranju, a na tu ideju došla je radeći na drugom tekstu.

„Tada sam došla do saznanja od svojih sagovornica da u regionalnoj Sigurnoj kući, koja je namenja za sedam opština Pčinjskog okruga, nema mnogo žena iz drugih opština, sem vranjske, ili da se, kada se tamo nađu, ne zadržavaju dugo. Zastrašujući je podatak da više od 12 meseci u četiri od sedam opština nije bila smeštena nijedna žena jer, kako kažu – ‘nema nasilja’”, objašnjava Dejana.

Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava koja vodi jedini SOS telefon za žene koji postoji već 20 godina i koji je pomogao mnogim ženama u Pčinjskom okrugu Dejani je bila ključna sagovornica. Kako Dejana objašnjava, često bi inistitucije menjale pristup na bolje prema ženama nakon što bi kontaktirale sa ovom organizacijom koja ih detaljno pripremi na sve ono što ih čeka u institucijama, i upozna ih sa njihovim pravima.

„Jedna žena iz jedne opštine u Pčinjskom okrugu mi je rekla da su joj javili da mora „hitno da napusti Sigurnu kuću jer lokalna samouprava nema novaca da plaća”, ali se zbog prehlade ipak tu malo zadržala. Naveli su da je ona tu ,,bez dece”, te će se snaći. Našli su joj posao i stan i doveli je u situaciju u kojoj je bila u riziku od femicida jer su je vratili u mesto u kom živi nasilnik koji je ubrzo saznao adresu i nastavio da bude nasilan prema njoj”, ističe Dejana.

Zbog toga Dejana smatra da mora da se preuzme odgovornost za propuste i da odgovorni budu sankcionisani jer ubijene žene nisu samo broj i statistika.

„Institucije nisu uspele da zaštite žene koje su im obraćale za pomoć, mi još uvek nemamo konstituisano Nadzorno telo za praćenje femicida koje bi analiziralo svaki slučaj i zvaničnu statistiku, već nevladine organicije ubijene žene broje iz medijskih izveštaja”, podvlači Dejana.

Neophodno je, kako ona kaže, da zaposleni u institucijama razumeju da nasilje nije jednaka pozicija i da se žene vraćaju nasilnim partnerima u proseku do 11 puta i da moraju ženu osnažiti i pružiti joj adekvatnu zaštitu.

„Zaposleni u institucijama i dalje katkad pokušavaju da pomire žrtvu sa nasilnikom što je vrlo opasno jer konflikt izjednačavaju sa nasiljem, žene sa kojima sam razgovarala su mi govorile da su im stručne radnice u Sigurnoj kući rekle da ‘treba da oproste’ i ‘da ni njih muž kući ne mazi’”, upozorava Dejana.

Ona napominje i da žrtve često usled nedostatka podrške odustaju od krivičnog postupka, a teret dokazivanja se nažalost prebacuje na žrtvu i, nakon njenog povlačenja, institucije često odustaju od postupka, iako je to delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Dejana smatra i da je neophodno da zaposleni u institucijama budu senzibilisani i osnaže žrtvu i ukažu joj na to da ona apsolutno nije kriva, a mi živimo jednu drugu realnost da se žrtva tretira kao okrivljena strana i da se ona često ne brani samo od nasilnika, nego i institucija koje joj ne veruju.

Blage kazne za počinioce

S druge strane, novinarke CINS-a Teodora Ćurčić i Jovana Tomić dobitnice su prve nagrade za toleranciju koju dodeljuje Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u onlajn kategoriji za tekst „Femicid u Srbiji: zločin i manje kazne”.

Kako Teodora objašnjava, dosta se pisalo o tome da su žrtve ranije prijavljivale nasilje i to se, nažalost, vidi i kroz njen i Jovanin rad.

„Kroz naše analize presuda, videli smo da dosta njih nasilje jeste prijavilo, ali smo hteli da vidimo šta se dešava posle, odnosno kako prolaze oni koji taj femicid počine. Bilo nam je potrebno dosta vremena, pošto kod nas femicid nije posebno krivično delo, pa nismo mogle da tražimo od suda da nam daju sve presude za femicid, nego smo u 25 Viših sudova u Srbiji prvo tražili presude za različita krivična dela”, navodi Teodora.

Ona objašnjava da su kroz rad na tekstu došle do saznanja da postoje 3 različita načina za klasifikaciju učinjenog krivičnog dela – „obično ubistvo”, zatim teško ubistvo, i nasilje u porodici koje kao posledicu ima smrt.

„Mi smo od februara prošle godine do, recimo, oktobra-novembra, čini mi se, skupljale dokumentaciju koju smo u međuvremenu polako analizirale i napravile smo našu internu bazu podataka da bismo iz nje mogle da izvlačimo zaključke, pa smo onda pre samog analiziranja pričale sa stručnjakinjama u ovoj oblasti koje su nam rekle na šta da obratimo pažnju. Mesecima smo skupljale dokumentaciju i da nismo naišle na razumevanje od ljudi koji rade u Višim sudovima, to bi verovatno trajalo i duže. Svaka je poslala po 4 ili 5 zahteva za informacije od javnog značaja. Oni su nam odgovarali i bilo im je komplikovano – zato što ne postoji registar, pa su morali da pretražuju”, prepričava Teodora.

Ono što je primećeno kao problem jeste da sudovi često uzimaju bizarne olakšavajuće okolnosti kada određuju kazne, pa one često ne budu adekvatne.

„Zbog toga nam je potrebno ne samo da usmerimo pažnju na konkretne institucije, koje moraju da zaštite žrtve odmah, već i da se borimo protiv strukturnih uzroka nejednakosti koji dovode do nasilja, kao što su nejednake ekonomske pozicije muškaraca i žena. Dakle, osim propitivanja odgovornosti nadležnih institucija kao što su policija, tužilaštvo i sud, potrebno je preispitivati i vrednosti na kojima ovo društvo počiva, kao i tražiti odgovornost vlasti za loš položaj žena u našem društvu”, zaključuje Aleksandra Mališić iz BEFEM-a.

Dobre reakcije nadležnih postoje, ali ne bi smele da ostanu na pojedincima

Teodora Ćurčić iz CINS-a navodi da adekvatna reagovanja u različitim slučajevima rodno zasnovanog nasilja ipak postoje.

„Jedan primer smo izdvojili, a to je onaj gde Viši sud u Čačku, u slučaju čoveka koji je svoju ženu ubio, kao olakšavajuću okolnost nije uzeo to što je porodičan čovek, otac troje dece (što smo videli u više primera). U presudi stoji da to što je nju ubio pokazuje da on zapravo nema osećaj za porodicu i lišio je svoju decu majke. Ono što smo videle i kroz razgovore sa stručnjakinjama, to je da postoje apsolutno dobri primeri u svakom sektoru. Postoje i policajci koji svoj posao rade kako treba i oni timovi koji se formiraju za zaštitu od nasilja, i tužiteljke i sudije…”, navodi Teodora.

Dejana takođe ističe da postoje senzibilisane sudije, tužiteljke i tužioci, zaposlene inspektorke u MUP-u, kao i pojedinici u centrima za socijalni rad za koje žene kažu da imaju pozitivna iskustva, kao u slučaju Milene Radulović i inspektorke Vesne Gašić Stojković.

„Ima pozitivnih primera i ovde na jugu. Ono što je poražavajuće je moj utisak da su takvi primeri retki i da je neophodno da se mizogina praksa u institucijama prema ženama promeni”, napominje Dejana.

Da su institucije mogle svakako da dodatno reaguju kada su situacije nasilja u pitanju i sprovedu akcije koje bi sprečile da dođe do femicida, smatra Slavica Trifunović iz IRIDE.

„Da zaštite žene, izreknu određene mere nasilniku, a uostalom i zakon bi po tom pitanju mogao da se promeni. Takođe, kako bi se rodno zasnovano nasilje sprečilo i pomoglo ženama da izađu iz takvih odnosa, potrebno je da u institucijama rade senzibilisani pojedinci i pojedinke, koji/e će na pravi način znati da ukažu ženama pomoć i stvore poverenje kod njih da će sve biti u redu i da mogu da im prijave sve što se dešava. Nažalost dešava se da žene prosto zbog takvih situacija izgube poverenje u nadležne, pa se pre obraćaju za pomoć određenim ženskim organizacijama”, kaže Slavica.

Sa druge strane, ona navodi i da bi trebalo da radimo na edukaciji i načinima kako prepoznati nasilje, ukoliko je neko izložen njemu ili je neko u našem okruženju ili zajednici žrtva.

„Takođe, bitno je uvek da prijavimo nasilje, ukoliko smo ga svesni, a ne da okrenemo glavu uz naznaku da to nije naša stvar i da znamo da možemo da ga prijavimo i anonimno i da ne treba da se plašimo da nasilnik i nama može da uradi nešto. Bitno je još da imamo razumevanja za žene koje prolaze kroz takve situacije i zašto nije lako prekinuti takve odnose. Čini mi se nekako i da mediji doprinose širenju te slike i predrasude prema žrtvama, da se krivica često i u društvu i u medijima svaljuje na žrtvu, kao da je ona sama to tražila ili izazvala, što je narativ koji doprinosi širenju i opravdavanju nasilja, ali i pojačavanju već sveprisutne mizoginije”, ističe Slavica.

Kako Teodora zaključuje, postoji u svakom aspektu neko ko svoj posao radi dobro, savesno, odgovorno, ko ima razumevanje za žrtve, ali da je potreban sistem koji radi i štiti žrtve, što mi nemamo.

„Nama treba da cela država funkcioniše kako treba, da ceo sistem funkcioniše kako treba i da te žene zaštiti, a ne da one zavise od toga da li će taj policajac koji dolazi da proceni rizik biti dobar ili ne, da li će neko ko odlučuje o tome da li će nasilnik ići u zatvor ili biti oslobođen, da li će ta osoba imati razumevanja. Dokle god mi bezbednost žrtava svodimo na to kakav je neki pojedinac u sistemu, a ne na sam sistem, imaćemo problem koji imamo i sad, zato što je femicid problem – jedan od, ali jeste problem za koji je odgovoran ceo sistem i kao što ne možemo da svalimo krivicu na jednu osobu, tako ne možemo ni da se pouzdamo u jednu osobu koja će ga rešiti”, podvlači Teodora za kraj.

Naslovna ilustracija: Sandy van Helden

Članak Čemu nas je naučila prethodna godina borbe protiv nasilja? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prva dva meseca 2023. godine ostala su upamćena po zastrašujućim podacima koji su ukazivali na sledeće: svake dve nedelje, u proseku, jednu ženu u Srbiji ubije član porodice, i to najčešće u njenom domu. Od početka godine, u našoj zemlji je počinjeno najmanje 24 femicida, što govori o učestalosti ovih slučaja, tolikoj da pojedini stručnjaci koriste termin „epidemija femicida” kako bi ukazali na ovaj globalni problem koji, čini se, sve više uzima maha.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u 2022. godini zabeleženo je 26 rodno zasnovanih ubistava, za petinu više u odnosu na 2021. godinu. Femicidu je prethodilo nasilje koje je određeni (neveliki) broj žena prijavljivao institucijama, međutim, policija, tužilaštavo i centri za socijalni rad činili su propuste pri donošenju i sprovođenju mera koje je potrebno preduzeti onda kada do prijave nasilja dođe. Tako se počinioci femicida uglavnom ne terete za teško ubistvo (iako femicid to jeste) i u trećini procesuiranih slučajeva dobijaju između 10 i 15 godina zatvorske kazne.

Koje su karakteristike femicida i zbog čega on treba da bude definisan kao posebno krivično delo?

Svaki femicid predstavlja rodno zasnovano nasilje koje se završava teškim ubistvom. Prema rečima dr Kosane Beker, programske direktorke udruženja građanki FemPlatz, postoje određene karakteristike femicida koje ga razlikuju i izdvajaju od neutralnog oblika ubistva.

„Različite države različito to regulišu (one koje regulišu). Prošle godine na nivou UN-a je napravljen statistički okvir za praćenje femicida koji može da se primenjuje i u državama koje još uvek nemaju propisan femicid odvojeno i dobri su pokazatelji. Osim toga da je femicid rodno zasnovano ubistvo žene, znači ne bilo koje ubistvo, u koncept femicida idu sva ubistva žena koje počini muškarac ako je s njom u nekakvom odnosu, bilo partnerskom, bračnom, vanbračnom, bivšem, sadašnjem i tako dalje. Znači, sva ubistva žena koja su u okviru porodice, ne samo očevi i brat, već šire porodice, tu nema dileme da je femicid”, objašnjava Bekerova.

Međutim, kod femicida se, kako Kosana navodi, uzima u obzir i da li je muškarac bio nepoznat ženi koju je ubio.

„Dakle, postoji čitav set indikatora koji treba da se procenjuju. Tu gde je partnerski kontekst, bračni, vanbračni, porodični… tu ne treba da se ništa dodatno procenjuje, a za ova druga ubistva žena imamo set nekih indikatora koji, ako je nešto ispunjeno, može da se klasifikuje kao femicid”, ističe Bekerova.

Prema Kosaninim rečima, najvažnije karakteristike femicida su:

● Femicid je ubijanje žena zasnovano na rodu i ima rodnu dimenziju;
● Femicid predstavlja oblik zločina iz mržnje usmeren ka ženama;
● Koreni femicida leže u kulturi kojom dominiraju patrijarhalna struktura, rodna diskriminacija, nejednaki odnosi moći zasnovani na muškoj dominaciji i kontroli;
● Femicid je najozbiljnija posledica nasilja u porodici i partnerskog nasilja koje se ciklično ponavlja, a država nije u stanju da obezbedi adekvatnu zaštitu i podršku ženama žrtvama preko svojih institucija;
● Najveći rizik od femicida je raskid partnerskog odnosa i odvajanje od intimnog partnera/napuštanje nasilnika;
● Femicid je vodeći uzrok prerane smrti žena na globalnom nivou.

Međutim, uprkos ogromnoj važnosti propisivanja femicida kao posebnog krivičnog dela, zakonodavstvo Srbije femicid i dalje ne definiše tako.

„Ono što smo uspele svojevremeno je da, uz naše komentare koji su bili u toku javne rasprave, izdejstvujemo zajedno sa drugim organizacijama da femicid uđe u strategiju za borbu protiv nasilja prema ženama. Pisale smo i Ministarstvu pravde, trenutno postoji radna grupa koja se bavi izmenama krivičnog zakonodavstva i davali smo preporuke kako bi to krivično delo moglo da bude definisano, ali za sada nekako ne samo da nema volje da se to uradi, nego imamo ministarku pravde koja je rekla javno na jednoj konferenciji da zna za te inicijative i da ona misli da bi to bila diskriminacija muškaraca, a da će prepustiti stručnijima od nje da to procene. I to je poslednja informacija koju imamo o inicijativi”, govori Bekerova.

Kosana objašnjava i kako postoji određena vrsta očekivanja da su žene senzibilisanije po ovim pitanjima, a u stvari to nije nužno tako.

„Neke jesu, naravno, ali ima i muškaraca koji su senzibilisani. Sve u svemu, nema velike razlike, mi smo svi odrasli u principu u istoj sredini i ako ne radimo na sebi i ako ne učimo dovoljno o fenomenima koji su oko nas i ne obraćamo dovoljno pažnje, onda je jedino što je u ovom konkretnom slučaju jako zabrinjavajuće to da je u pitanju ministarka pravde, nije bilo ko ko ima neko mišljenje o tome da li femicid treba da bude krivično delo ili ne”, podvlači Bekerova.

U domaćoj javnosti, međutim, i dalje postoji polemika da li femicid treba da bude posebno krivično delo ili ne, a neslaganja po ovom pitanju su primetna i među pravnicima, kao i među organizacijama koje se bave pravima žena, dok su iz Hrvatske nedavno stigle vesti da će na glasanje biti stavljen zakon koji femicid definiše kao odvojeno krivično delo. Kako su mediji preneli, prioritet vlade u Hrvatskoj je strože kažnjavanje nasilja i osnaživanje prava žrtava, nakon velikog broja femicida i rodno zasnovanog nasilja koji su se dogodili u ovoj zemlji i usled reakcija različitih udruženja žena koja su se oglašavala povodom ovih slučajeva. Ove izmene obuhvataju nekoliko zakona, uključujući Krivični zakon, Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, Zakon o sudovima i Porodični zakon, a uslediće i javna rasprava nakon koje će, početkom 2024. godine, pomenuti zakoni biti izglasani.

Institucionalno nasilje – normalizacija umesto prekida istog

Autonomni ženski centar (AŽC), ženska nevladina organizacija koja obezbeđuje specijalističku podršku ženama i podstiče individualni i institucionalni odgovor na muško nasilje nad ženama je u jednom od svojih saopštenja navela kako svedočimo normalizaciji 
institucionalnog nasilja. Kako ovo nasilje izgleda u praksi i šta se pod tim podrazumeva? 

„Mi smo, kao građanke i građani ove države, svakodnevno izloženi nasilju koje vrše predstavnici institucija, u svim sferama naših života. Kada su žrtve nasilja u pitanju, država poziva žrtve da prijave nasilje, ali im ne garantuje da se sistem, kada to nasilje budu prijavile, neće okrenuti protiv žrtava – tako što se žrtvama neće verovati, ili će se žrtve zastrašivati da odustanu od prijava tako što im govore da će prijava još više razbesneti nasilnika ili da će protiv žrtava biti pokrenuti postupci za lažno prijavljivanje….”, ističu Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.

NJih dve dalje navode da se onda u centrima za socijalni rad žrtvama preti oduzimanjem dece ako ne napuste nasilnika, pa kada žrtve to i urade i dovedu sebe i decu na ivicu siromaštva, onda im opet oduzimaju decu jer su deca zanemarena, ili napišu sudu da se deca povere očevima nasilnicima jer imaju bolje uslove za život dece…

„U slučajevima i kada budu pokrenuti postupci protiv nasilnika, vidimo da su predstavnici institucija skloni da okrivljuju žrtve za ishode tih postupaka, pa čak i u slučajevima kada je žena ubijena (slučaj Pirot). To okrivljavanje žrtve da ona nešto nije uradila u situaciji u kojoj su sud i tužilaštvo dozvolili da nasilnik ponavlja delo jer je isti bio kažnjen besmisleno blagom kaznom, jeste institucionalno nasilje. Sve su to izazovi sa kojima se prvenstveno žrtve partnerskog nasilja svakodnevno suočavaju nakon što prijave nasilje. Iako ne možemo da tvrdimo, to mogu biti razlozi zbog kojih imamo tako veliki broj ubijenih žena koje nikada nisu prijavljivale nasilje jer nisu imale poverenje da će ih predstavnici institucija zaštititi – od 21 ubijene žene ove godine, samo je u 4 slučaja bilo ranije prijavljivano nasilje”, objašnjavaju Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.

Šta je femicid voč i zbog čega nam je potreban mehanizam za praćenje i analizu slučajeva femicida?

Nacionalni mehanizam za praćenje i analizu slučajeva femicida, po shvatanju AŽC-a, ne bi trebao da bude telo koje će samo da prikuplja statističke podatke o femicidu, već članice ove organizacije smatraju da to telo treba da čine po jedan predstavnik ili predstavnica Narodne skupštine, nadležnih ministarstava, Zaštitnika građana, te predstavnice ženskih organizacija koje prate slučajeve femicida, kao stalni članovi, odnosno članice, i rukovodioci ili rukovoditeljke državnih institucija i organa na čijoj teritoriji se dogodio femicid, kao ad hoc članovi, odnosno članice, kako bi se uočili propusti koji su doveli do femicida i doneli zaključci koji bi pomogli da se takvi propusti više ne ponove na teritoriji te lokalne samouprave.

„Izveštaji tog tela bi predstavljali osnov za sve ostale predstavnike institucija u Srbiji da uče na greškama drugih, kako ne bi napravili iste propuste u zaštiti žrtava. Takođe bi Izveštaji tog dela predstavljali osnov za pokretanje postupaka protiv odgovornih pojedinaca u institucijama koji su svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem omogućili da se desi femicid”, navode Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.

Preporuka specijalne izveštačice Ujedinjenih nacija za nasilje prema ženama da se uspostavi nadzorno telo za praćenje femicida – femicid voč (Femicide Watch) datira još od 2015. godine, nevezano za to da li će femicid biti prepoznat kao zasebno krivično delo. Praćenje femicida na nivou države potrebno je kako bi se uspostavila odgovornost ne samo počinioca zločina, već i nadležnih institucija.

Prema rečima dr Kosane Beker, programske direktorke FemPlatz-a, u Srbiji postoje dve grupe ženskih organizacija koje se zalažu za femicid voč i predlažu različite modele i mehanizme kako bi ovaj sistem trebalo da izgleda na osnovu prakse u drugim državama gde se femicid voč primenjuje. Međutim, ono što je bitno je da postoji uspostavljeno telo koje će se baviti femicidima i pokušajima femicida i koje će moći da isprati te slučajeve od početka do kraja i da ima dovoljno ovlašćenja da može da proveri ko je kako radio i da li je bilo propusta u postupanju.

„Nije ideja tog tela da kažnjava za propuste, nego da se konačno vidi gde ne funkcioniše dobro, gde ne štima i da se tu popravi saradnja. Mi vrlo često možemo i u medijima da vidimo kada se desi nešto što uzburka javnost kako zvaničnici krenu da izlaze u javnost sa stavom da su svi su sve uradili kako treba, a mi na kraju imamo ubijenu ženu. Pa, nisu sve uradili, sigurno nisu sve uradili. Tako da, ovo pitanje femicid voča bi doprinelo da vidimo šta je tu problem i gde su uska grla i onda u odnosu na to da pravimo, naravno, i odgovor”, podvlači Bekerova.

Zbog čega je važno da bude uspostavljena evidencija broja femicida na institucionalnom nivou? 

Kako u institucijama ne postoje zvanični podaci u vezi sa brojem femicida, javnost o ovim slučajevima najčešće saznaje iz medija, uz posredstvo organizacija koje se bave pravima žena. Zbog toga uvek kada govorimo o broju femicida, zapravo govorimo o najmanjem broju, tačnije o slučajevima koji su uspeli da dospeju u javnost. Pretpostavka je da je broj žrtava femicida nažalost i veći od onoga koji se pominje.

„Ženske organizacije broje femicide iz medija. Dešava se, na primer, da neki drugi događaji „preklope” vest o femicidu ili da vesti uopšte i ne bude, ako je u pitanju neka manja sredina, pa lokalni mediji to ne čuju na vreme. S druge strane, pričamo o jednom vrlo ozbiljnom fenomenu i naša država bi trebalo da upostavi evidenciju. Način na koji će uspostaviti evidenciju se razlikuje, ali nama je bitno da imamo evidenciju i da možemo da vidimo o čemu mi, u stvari, pričamo jer ovi brojevi koje mi sakupljamo iz medija su zastrašujući i bilo bi dobro da ne licitiramo brojem ubijenih žena tako što smo prikupili informacije iz medija. Mislim da je to početak ozbiljnog bavljenja tim problemom”, napominje dr Kosana Beker.

Uloga medija stoga je višestruka i važna, pogotovo iz razloga što je izveštavanje o femicidu i rodno zasnovanom nasilju u Srbiji najčešće senzacionalističkog karaktera, što za posledicu ima retraumatizaciju žena sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja i smanjeno poverenje u institucije. Zbog toga nemali iskorak u borbi za etičko izveštavanje predstavlja članstvo predstavnice AŽC-a u Savetu za štampu.

„Smatramo da je uloga Saveta za štampu za celokupnu medijsku sliku u Srbiji veoma važna i drago nam je da ćemo imati priliku da naša predstavnica bude članica Komisije za žalbe. Njeno učešće može doprineti kvalitetnijim diskusijama o žalbama koje se tiču medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama i povećanjem vidljivosti problema koji postoji u ovoj oblasti. Medijsko izveštavanje o ovom problemu je važno, pre svega jer je, posebno u poslednje vreme, jasno da se žene često odlučuju da sa svojim iskustvima nasilja izađu u medije, tražeći time podršku javnosti za institucionalne procese kojima su nezadovoljne. Stoga su (medijske) zloupotrebe žena koje su u situaciji nasilja vrlo moguće, a mogu doprineti ne samo dodatnoj traumatizaciji konkretne žene, već takođe i svih drugih koje preživljavaju nasilje. Zato je važno da medijsko izveštavanje bude etičko i edukativno”, napominju Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.

Kosana Beker ističe i važnost inicijative Novinarki protiv nasilja koje su izdale Smernice na medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i navodi da je takozvana šekspirizacija, odnosno romantizacija zločina (kada je ubistvo žene praćeno samoubistvom počinioca) najčešča praksa koju je potrebno prekinuti.

S obzirom na to da je femicid široko rasprostranjen društveni problem, a ne sporadični slučaj, potrebno je pronaći i adekvatno rešenje koje će poboljšati rad institucija, pozivajući ih na odgovornost, kao i njihov odnos prema žrtvama koje se odluče da prijave nasilje, te tako uspostavljanje mehanizma za praćenje i analizu slučajeva femicida predstavlja važan korak ka smanjenju broja femicida. Jer, kada do istog dođe, tada je već kasno. Zbog toga je značajno preduzeti sve moguće mere kako bi stepen prevencije femicida bio dovoljno efikasan da rezultira izostankom istog.

Ilustracije: Olga Đelošević

Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.

Članak Zakonski okviri i femicid voč – važni koraci u borbi protiv femicida se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Žena je prevezena u kruševačku Opštu bolnicu gde je od zadobijenih povreda preminula. Osumnjičenima je određeno zadržavanje do 48 sati i oni će, uz krivičnu prijavu, biti privedeni Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu.

Podsetimo, pre nešto više od dva meseca u Beogradu je održan protest zbog nasilja prema ženama na kome je jedan od zahteva bio uspostavljanje tela za borbu protiv femicida, čime bi prikupljanje podataka o femicidima u Srbiji bilo osigurano, s obzirom na činjenicu da zvanična statistika ne postoji, već broj ubijenih žena beleži FemPlatz i Autonomni ženski centar te je, najverovatnije, broj femicida u Srbiji i veći od pomenutog.

Kako insajder.net prenosi, uspostavljanje tela za praćenje femicida najavljeno je još 2018. godine i definisano Strategijom za sprečavanje i borbu protiv nasilja nad ženama za period od 2021. do 2025. Međutim, ono do danas nije osnovano. Femicid, takođe, još uvek nije definisan kao posebno krivično delo.

U protekloj godini u Srbiji su se dogodila 27 slučaja femicida (u proseku se na svake dve nedelje dogodio jedan femicid), a ove godine ta brojka je skočila na jedno ubistvo žene svake nedelje.

Oblakoder apeluje na kolege i druge medije da o rodno zasnovanom nasilju izveštavaju u skladu sa Kodeksom novinara Srbije, prateći Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama koje su izradile članice grupe Novinarke protiv nasilja.

Naslovna ilustracija: FemPlatz

Članak Šesnaesti femicid od početka godine u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šta je bio povod?

Naime, glavni razlog i povod ubistva javnost je saznala iz pisma koje je Mark ostavio. U pismu je istakao svoju mržnju prema feministkinjama, gde, takođe, navodi imena devetnaest žena prema kojima je gajio mržnju. Zapravo, Mark je bio odbijen prilikom prijave za fakultet, a smatrao je da su razlog njegovog odbijanja upravo studentkinje (jer su većinski kadar u tom trenutku činile žene), te je razlog ovog svirepog masakra njegova mržnja prema ženama.

„Vi ste žene, vi ćete postati inženjerke, ja neću. Vi ste horda feministkinja. Ja mrzim feministkinje”, uzvikivao je Mark neposredno pre nego što je počinio zločin.

Fotografija: The Canadian Press

Ženske grupe, kako u Kanadi, tako i širom sveta, nakon ovog događaja organizovale su javna okupljanja, marševe i komemoracije. Inicirana je globalna podrška za obrazovne programe kojima bi se stalo na put nasilju prema ženama. Godine 1991. kanadska vlada proglasila je 6. decembar Nacionalnim danom sećanja i akcije protiv nasilja nad ženama. Iz Kanade je tada Kanadski akcioni komitet za status žena poslao apel ženskim grupama koje se suprotstavljaju nasilju protiv žena u kome se kaže: „6. decembra potvrdimo naše sestrinstvo, solidarnost i odlučnost da okončamo muško nasilje nad ženama“. Dve godine kasnije, u Edinburgu je pokrenuta i kampanja pod nazivom „Nulta tolerancija” koja uključuje i muškarce, a koja ih podstiče da pokažu solidarnost sa ženama u borbi protiv nasilja.

Femicid u Srbiji

Ovom prilikom skrećemo pažnju na alarmantnu situaciju i porast broja femicida u Srbiji ove godine. U Srbiji su tokom 2022. godine ubijene 23 žene i jedna devojčica, što predstavlja povećanje broja ubijenih žena u odnosu na prošlu godinu (20 žrtava). Tim povodom, Autonomni ženski centar, uz podršku brojnih ženskih pokreta organizovao je uličnu akciju „Stop ubijanju žena” na Trgu Republike. Zabrinjavajuće rastuće brojke koje svedoče o femicidu u Srbiji podstakle su ove organizacije da se obrate Ministarstvu pravde i zahtevaju da se u predloge Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu unese odredba po kojoj će se postupanje, odnosno, nepostupanje sudije/tužioca koje je dovelo do nastupanja smrtnog ishoda ili teškog povređivanja oštećene ili svedoka, smatrati težim disciplinskim prekršajem.

Na ovaj predlog došle su analizom podataka jer je u 7 od 24 slučajeva nasilje bilo prijavljeno pre nego što se desilo ubistvo. Ni u jednom od ovih slučajeva nije ustanovljena lična odgovornost profesionalaca koji svojim postupanjem ili nepostupanjem nisu sprečili da životi ovih žena i dece budu spašeni, navodi se u saopštenju Autonomnog ženskog centra.

Situacije u kojima žrtve, nakon što prijave nasilje, ne dobiju odgovarajuću podršku institucija stvara osećaj potpune nezaštićenosti i bespomoćnosti. Prvi korak ka žaštiti žrtava jeste sankcionisanje prestupnika, a kada do toga ne dođe, često se desi da žrtva narednog puta neće prijaviti nasilje, jer je izgubila poverenje. Taj krug se nastavlja, a nažalost, nekada učestalo nasilje dovede i do smrtnih ishoda. Zbog toga je važno da insistiramo na odgovornosti nadležnih organa i apelujemo da rade svoj posao.

Članak Dan sećanja na Montrealski masakr se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svečano predstavljanje kampanje održano je 17. novembra u Jugoslovenskoj Kinoteci, a na otvaranju su govorili Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, Ambasador Delegacije Evropske unije u Srbiji, Nj.E. gospodin Emanuele Giaufret, direktor UNFPA za Srbiju, Džon Kenedi Mosoti i aktivistkinja Marija Ratković. Pored toga, održana je i panel diskusija „Obeleži protiv nasilja na mreži” na kojoj su govorili mladi pokretači promena iz regiona.

Cilj koji ova kampanja ima je da podigne svest o široko rasprostranjenom rodno zasnovanom nasilju posredstvom tehnologije (technology-facilitated gender based violence – TFGBV) i njegovim posledicama, kao i da podstakne donosioce odluka i sve relevantne aktere da kreiraju mehanizme zaštite i sisteme podrške za rešavanje tog problema.

Bodyright kampanja uvodi potpuno novi znak ⓑ za zaštitu autorskih prava za ljudsko telo. Ovom kampanjom zahtevaju da slika našeg tela dobije istu zaštitu na internetu kao i muzika, film, pa čak i korporativni logo.

Najnovije istraživanje u Srbiji pokazalo je da se više od 78 odsto anketiranih mladih devojaka ne oseća bezbedno u digitalnom prostoru, iako provode najmanje tri sata dnevno onlajn. Takođe, više od 74 odsto devojaka je izjavilo da nikada nisu bile deo bilo koje kampanje podizanja svesti o rodno zasnovanom nasilju koje je izazvano tehnologijom, navode UNFPA i Pverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Ona je na konferenciji istakla da je, u cilju sprečavanja i sankcionisanja ovakvih vidova rodno zasnovanog nasilja na društvenim mrežama, u pripremi inicijativa koja će biti predstavljena ministarki pravde, a koja će se zalagati za dopunu krivičnog zakonika i prepoznavanje ovog oblika krivičnog dela.

Virtuelno nasilje nad ženama i devojčicama predstavlja kršenje ljudskih prava i telesne autonomije. Upravo zbog toga, bodyright kampanjom se apeluje na donosioce odluka i relevantne institucije da poboljšaju mehanizme zaštite i mrežu podrške žrtvama, kao i da digitalno nasilje stave u zakonske okvire, kako bi se prepoznalo kao krivično delo, a samim tim, počinioci dobili odgovarajuće kazne.

Kampanju su podržale: Konstrakta, Milica Knežević, Marija Ratković i Anita Ognjanović

Poverenica Janović je istakla da, usled nedovoljno informacija o ovoj temi, ima prostora i za preispitivanje obrazovnog sistema i mnogo otvorenijeg pristupa ovom važnom pitanju.

„Posledice nasilja u onlajn svetu su i te kako stvarne i ozbiljne, stvaraju strah, anksioznost, gubitak samopoštovanja, osećaj nemoći, naročito kod dece i mladih”, navodi Poverenica.

Rodno zasnovano nasilje počinjeno posredstvom tehnologije je u porastu sa razvojem i svakodnevnom upotrebom društvenih mreža, a često za posledice može imati kobnu završnicu u stvarnom svetu, o čemu je Oblakoder ranije pisao. Postoje i različiti oblici onlajn nasilja na internetu, kao što su sajber zlostavljanje, sajber uznemiravanje, osvetnička pornografija, seksting, grumovanje…

Radi boljeg razumevanja i podizanja svesti o ovoj temi napravljen je i Pojmovnik rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologije. U ovom pojmovniku svaki oblik je opisan, definisan i ilustrovan primerom iz stvarnog života, u cilju njegovog prepoznavanja, ali i ukazivanja na realnu opasnost koju rodno zasnovano nasilje posredstvom tehnologije predstavlja po živote svih, a naročito devojčica, devojaka i žena.

Početak ove kampanje predstavlja jedan od načina da i u našoj državi konačno počnemo otvoreno da govorimo o raznim vidovima uznemiravanja na društvenim mrežama, a da na taj način podstaknemo donosioce odluka i stvorimo sistem koji prestupnike sankcioniše. Ne oklevajte da ukazujete i govorite o ovom rastućem problemu, ali i da ovakve vidove nasilja prijavite!

Fotografije: UNFPA Srbija i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti

Članak Tvoje telo je tvoje! I na netu i u stvarnom svetu se pojavljuje prvo na Oblakoder.