Postoji ona stara narodna kad kažeš nekom smaraču za kog bi voleo da prestane da priča i da se samo skloni što dalje od tebe – Talk to the hand. Ostaje nepoznanica zašto horor film koji ulazi u beogradske bioskope, a koji posredstvom piraterije može već neko vreme da se nađe na svim zabranjenim budžacima interneta, Talk to Me, nije imao ovo hand u naslovu, kad je već ruka glavni negativac u samom filmu.
A24 je nezavisna produkcijska kuća koju svi slave i hvale već nekoliko godina, ako ne i deceniju unazad. Sama kuća već neko vreme cilja na veliko i ima već nekoliko dobitnika Oskara pod svojim krilom (Parasite, Everything Everywhere All at Once), ipak, njihov specijalitet ostaju nezavisni horor filmovi, koje svi filmski fanatici vole i cene. Ti filmovi su onako, malo drugačiji, ponekad brutalniji, često nerazumljivi na prvu ili drugu loptu, gde više nade polažu u atmosferu nego na radnju, taman toliko da svojim filmskim i dramaturškim rečnikom odbace regularnu publiku koja uživa u klasičnom komercijalnom bioskopu. Napomenućemo samo neke hitove poput Hereditary, Witch, ali i onaj crno-beli sa Patinsonom i Defoom u svetioniku, gde ne znaš da li će da se pobiju ili po’vataju.
Sad, voleli ih mi ili ne, ovi filmovi ipak imaju određeni kultni status i gledanost, pa samim tim, kad saznamo da iz iste kuće dolazi film koji ih je sve preskočio i ima veću gledanost, odmah mu dajemo pravo da bude film meseca, godine, ali želimo da budemo realni, pa mu dodeljujemo samo titulu film trenutka. Talk to me, film dvojice reditelja, braće Filipu, obraća se, kako tematski, tako i kroz svoje likove, publici koja najviše guta horore – omladini. U njihovom filmu, neki novi klinci ovog vremena na svojim standardnim žurkama i prespavljivanjima imaju novu zabavu. Keramičku ruku koja je neki voodoo mambo džambo, i pošto je stisnete, da ne kažemo rukujete se sa njom, vidite duha ispred sebe, pustite ga da uđe u vas narednih 90 sekundi, nakon čega po svaku cenu morate da pustite ruku, jer ćete u suprotnom, naravno, imati problem sa onim svetom koji svakako ne želi da vas tek tako pusti. Naravno da pretpostavljate već da će neko morati da ostane duže od 90 sekundi u rukovanju.
U centru priče je Mia (Sophia Wild), devojka za koju znamo da je rano ostala bez majke zbog njenog samoubistva, i da ju je porodica njene najbolje drugarice prihvatila kao svoju. Ona će se navući na ovo rukovanje sa duhovima, kao i ostatak klinaca, kao na neku vrstu droge, a kako obično biva u tim slučajevima i druženjima sa ilegalnim opijatima, od početnog zanosa i uzbuđenja, spirala haosa ih uvlači u sve dublje probleme iz kojih će morati da se čupaju i rukama i nogama.
Bez obzira na štrecanje, gnusne i užasne scene koje svaki horor ima, ona priča koja ide ispod glavnog toka radnje, ona koja šalje poruku je upravo ona koja film prenosi dalje i šalje u zvezde, ako je sam film to i zaslužio. Upravo ovde Talk to me jedva dobija prelaznu ocenu. Naime, film koristi svoj horor da bi progovorio o odsustvu empatije, o emocijama i traumama koje mlade generacije donose sa sobom, i kako u svojoj obamrlosti jedino što mogu da urade i što im je važno je da sav svoj život prenesu na društvene mreže. Međutim, braća Filipu kao da su rešili da svoju poruku dovoljno sakriju da ona nikome nije mnogo bitna, niti su rešili da je na dovoljno atraktivan, ali grublji i snažniji način, potcrtaju. Tako, između dve scene duhova, imamo nešto kao kritiku zastupljensoti svakodnevne intime klinaca na TikToku, nedovolnjno oštru da bi ubola mesta u koja je kritika uperena.
Tema traume, koju vidimo najviše kroz glavnu junakinju je, već možemo sad reći, poprilično izlizana i potrošena u današnjem filmu kao takvom. Čini se da je svaki film danas koji puca na dobru kritiku i kultni status ili o traumama, ili ima onaj motiv eat the rich, kao borba protiv kapitalizma. Obe teme bi mogle malo na klupu za rezerve i da se odmore.
Zbog svega toga, film ne odlazi dalje od „zabavnih” filmova strave i užasa poput Poslednje ekskurzije, Ouije, ili nekog trećeg teen horora koji gledaju generacije klinaca koje vole da se štrecaju u bioskopu. I to je ok, ali problem se stvara zato što sam film, sem komercijalne, nema neku drugu vrednost.
Ono što najmanje raduje je da će nastavci gotovo izvesno uslediti, i gotovo sigurno otupeti već slabu oštricu, pa će sve biti na nivou serijala The Conjuring, Saw, ili već neke treće franšize koja je prestala da bude interesantna odavno. Ipak, pobednici cele priče su više puta pomenuta braća, koji će sa 60 miliona zarađenih dolara (nakon budžeta od jedva 4) dobiti kredit da na svakom narednom filmu piše ono from the creators of Talk to me, i to će nekome nešto značiti. Makar dok se taj kredit ne izliže (a ne sumnjam da hoće).
0 Comments