Lisica (Der Fuchs), film Adrijana Gojgingera, premijerno će biti prikazan u subotu, 22. aprila u 18 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda u okviru ovogodišnjeg programa Austrijskog filmskog festivala.
Osim što služi kao stilski okvir, format slike neretko predstavlja i rečite koordinate za narativno ustrojstvo i ambiciju filma. Već se po toj odluci može suditi o Lisici, dugometražnom igranom filmu austrijskog scenariste i reditelja Adrijana Gojgingera, koji se prikazuje na ovogodišnjem Austrijskom filmskom festivalu u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji. Kako bi pokazali širinu bojnog polja, otvorili prostor za složeniji mizanscen, dočarali razmere razaranja, ratni filmovi—u prvom redu američki klasici kakvi su Apokalipsa danas, Tanka crvena linija ili Spašavanje redova Rajana, ali i recentni nemački Na zapadu ništa novo—kao normu uspostavili su horizontalnost širih formata. Gojginger se, pak, inspirisan Šaulovim sinom Lasla Nemeša, opredeljuje za značajno uži format 4:3 (1:33:1), čime priziva prve decenije nemog filma i decenijama zbijenu televizijsku površinu.
foto: Geissendoerfer Pictures
Lisica (Der Fuchs, nemačko-austrijska koprodukcija) tako već uokvirivanjem slikovnog prostora estetički sjedinjuje telefilmsku neposrednost i (pomalo bajatu) retro auru, naglašenu zaobljenim rubovima slike. Odabir uskog formata za priču o austrijskom vojniku koji, u vrtlogu Drugog svetskog rata, pronalazi mladunče lisice i uzima ga pod svoje okrilje, prevashodno ističe nedvojbenu nameru da se fokus suzi na mikrostoriju upravo tog soldata i njegovog novostečenog prijatelja. U skučenom prostoru kadra gotovo da nema mesta za grandilokventne prizore krvavih borbi, odnosno za svevideću preglednost ratnog spektakla. Crni prostor ekrana na margini ostavlja makroskopsku epiku istorije, dok brižljivo fotografisane „sličice“ kompresuju doživljaje dobrog vojnika Franca, od odrastanja u austrijskim planinama, preko Salcburga i Poljske do okupirane Normandije.
Kada bi se napravio presek o najčešće ekranizovanim istorijskim zbivanjima, Drugi svetski rat bez sumnje bi se našao na samom vrhu popisa. Međutim, retko ko će se usuditi da ponudi pozitivno konotiran —a kamoli moralno bezmalo besprekoran—portret ratnika ozloglašene i gubitničke armije (u ovom slučaju, nacističke). Ako izuzmemo one reditelje kojima dugovečnost i kredibilitet, upareni sa idiosinkrazijom, dozvoljavaju da zakorače na taj ili sličan ideološki klizav teren (o podudarnostima i razlikama između Ukradenog života Terensa Malika i Lisice mogao bi se napisati jedan zaseban tekst), u takve poduhvate upuštaju sa uglavnom autori poput Gojgingera, podstaknuti željom da ovekoveče humanističke epizode svojih predaka, za koje veruju da ih je splet okolnosti—tanka crvena linija etičnosti ovakvog izbora upravo i leži u tom verovanju—uvukao u krvoproliće. Kakvo-takvo etičko zaleđe Lisice krije se dakle u činjenici da je film zasnovan na iskustvu Gojgingerovog pradede Franca Štrajtbergera.
Efektan prolog prikazuje život šestogodišnjeg Franca u kolibi zabačenoj u bajkovitim prostranstvima austrijskih planina, okruženog mnogočlanom porodicom koju roditelji ne uspevaju da prehrane. Kada roditelji dečaka prodaju bogatom lokalnom farmeru, dolazi do prekida porodično-afektivne linije koja ne samo pokreće fabulu, već i tokom osetna dva sata trajanja lebdi kao trauma i motivacija za postupke introvertnog soldata. Taj inicijalni rez dešava se već oko dvadesetog minuta i nameće se kao ključ za čitanje ove dirljive, mada neupitno transparentne drame. Farmer-staratelj neće popuniti upražnjeno mesto očinske figure ni posle dvanaest godina zajedničkog života, a punoletni Franc će se, nakon mukotrpnog fizičkog rada na farmi, prolazeći pored štanda za regrutaciju Vermahta, prihvatiti uniforme.
foto: Geissendoerfer Pictures
Istovremeno najupečatljiviji i najdiskutabilniji aspekt Lisice upravo je odnos Franca i nekih njegovih drugova regruta prema ratu: od dobrovoljnog odlaska zarad plate, smeštaja i tri obroka dnevno do samog bojnog polja gde, sasvim pometeno, motorciklista-kurir Franc u jednom trenutku pita: „mi stvarno pobeđujemo?“. Odsečen u svoj intimni prostor već pomenutim granicama slike, ali i zamućenom pozadinom, mladi Austrijanac sve vreme izgleda zalutalo, smušeno i izgubljeno. Njegovo neodlučno, pa i uplašeno lice kontrastira sa militarističkom retorikom nadređenih.Sâm Franc retko govori, a izgledi za pobedu i novosti o dinamici vojevanja do njega dopiru tek kao odjeci iz off-prostora.
Prilika da se krajevi porodične linije ponovo povežu javlja se u trenutku kada Franc u šumi pokraj vojničkog kampa nabasa na mladunče lisice, čija je majka stradala u lovačkoj zamci. Toplina i iskrenost Gojgingerove drame kulminiraju upravo u nežnim scenama odnosa vojnika i lisice. Međutim, ostavimo li tu toplinu po strani, ovako sužena postavka i konvencionalna režija, povremeno propraćena nepotrebnom i doslovnom muzikom, imala bi relativno skromne domete da nije glavnog glumca Simona Morzea. Pohvalno je što, osim u moć premisa i njihovo scenarističko preoblikovanje zarad univerzalne poruke o ljudskosti u neljudskim okolnostima, Golginger ima zavidno poverenje i u svog mladog glumca. Ono se najbolje očitava u brojnim strpljivim kadrovima Franca u krupnom planu: Morzeovom licu je ostavljeno dovoljno vremena da prenese interna (i glumački internalizovana) previranja čoveka-siročeta, staratelja lisice-siročeta u svetu koji će ubrzo nastanjivati milioni siročadi. Gledaocu ostaje nada da će se, kad se jednom izbriše linija fronta, bar neke druge linije prespojiti ili nastaviti da traju, pa makar za to bile potrebne pomoć „neprijatelja“ i požutele stranice bukvara.
Autor: Nikola Radić
0 Comments