Spotify algoritam za preporuke, u svojim najboljim trenucima, funkcioniše kao neobična vrsta vremenske mašine.
Dok sam jedne nasumične večeri u Beogradu pregledao predloženu plejlistu, naišao sam na pesmu koju nikada ranije nisam čuo: „Te Dni“ („Ti dani“) ruskog benda Vayang, objavljenu u avgustu 2021. godine. Pesma je izgrađena od dobro poznatih elemenata pop-panka i midwest emo zvuka: čistih gitara koje se postepeno pretapaju u distorziju, vokala koji lebdi između ispovesti i ravnodušnog sleganja ramenima, i melodije koja se negde između rebara trajno nastani.
To je pesma o rodnom gradu koji je postao uspomena, o prijateljima koji su zaboravili da postojite, o specifičnoj boli koja nastaje kada želite da se vratite nečemu što više ne postoji u obliku u kojem ga pamtite. Poslušao sam je dva puta, zatim i treći put, a onda me je sustigla neprijatna spoznaja onoga što zapravo slušam: pesmu snimljenu šest meseci pre nego što je svet koji opisuje zauvek uništen.
Februar 2022. promenio je rusku kulturu na načine čije se posledice još uvek sabiraju. Među manje pominjanim posledicama bio je masovni egzodus muzičara i kulturnih radnika — od kojih su mnogi završili u Srbiji, koja je gotovo preko noći postala neočekivana prestonica ruske kreativne emigracije. Sansara, Ploho, Spasibo, Monty Mekhanik, Grisha Polukhutenko, Evgeny Gorbunov, Dima Midborn, kao i muzičari iz bendova Bicycles for Afghanistan, Harajiev Smokes Virginia i The OMY — desetine umetnika pronašle su novu bazu upravo u Srbiji. Mnoge od njih poznajem lično: neke još iz Moskve, a druge sam upoznao ovde, u okolnostima koje samo raseljavanje može da stvori.
Tokom 2022. i 2023. godine, beogradska muzička scena funkcionisala je na nečemu što je ličilo na kolektivni adrenalin. Spontani nastupi po barovima, koncerti u dnevnim sobama, večere koje su se pretvarale u džem sesije — ona vrsta užurbane društvenosti koju stvaraju novopridošli emigranti dok su još dovoljno blizu traumatičnom prekidu da imaju potrebu jedni za drugima.
Ono što me danas pogađa dok ponovo slušam „Te Dni“ jeste činjenica da je Vayang sve to već opisao u avgustu 2021, šest meseci pre nego što je iko znao da će mu to biti potrebno. Narator pesme ne želi spomenike niti objašnjenja. Želi da svira koncerte sa prijateljima, da vidi različite gradove, da bude među ljudima koji razumeju šta želi da kaže.
Ispostavilo se da to nije bio samo osećaj, već strategija preživljavanja — ona za kojom su stotine muzičara, rasutih po stranom gradu, posegnule gotovo istovremeno. Vayang ju je imenovao prvi, ne znajući da zapravo imenuje nešto mnogo veće.
Ono što „Te Dni“ čini tako tihim, a istovremeno zapanjujućim delom, jeste činjenica da je Vayang — nezavisni bend sa rastućom publikom, smešten na preseku pop-panka i ruskog indi podzemlja — već pisao o raseljenosti i privlačnosti nestajuće prošlosti, pre nego što su te reči dobile težinu koju danas nose.
Narator pesme pravi katalog jedne specifične provincijske mladosti: nema skejtborda, ali ima gitare; nema velikih žurki, ali ima jeftinog vina iz podruma; popodneva oblikovana uz Blink-182 i Sum 41. Njegove želje su jednostavne — da svira sa prijateljima, da vidi različite gradove, da pronađe reči za ono što oseća.
A ono čemu se neprestano vraća, zatvorenih očiju, jeste slika rodnog grada negde u daljini, pod visokim suncem, dok su prijatelji odavno nestali. Ja hoču vernut’ odno — želim da vratim samo jednu stvar — te dni — te dane.
Pesma je objavljena šest meseci pre nego što će čitava jedna generacija Rusa iznenada i nepovratno saznati šta zapravo znači izgubiti dane kojima se više ne možete vratiti.
Slušajući je u Beogradu 2023. godine, imam utisak da malo toga mogu da dodam onome što pesma već zna. „Te Dni“ uspeva u nečemu u čemu mnogo slavljenija muzika često ne uspeva — prenosi iskustvo.
Emocija koju nosi nije ni rezignacija ni nostalgija u njenom udobnom, dekorativnom obliku. To je nešto mnogo tvrdoglavije: osećaj čoveka koji je izgubio oslonac, dom i prošlost, a ipak je odlučio da ne prestane da ide napred.
Pesma je energična, gotovo prkosna u svom zamahu — jedna od onih koje jure napred čak i dok gledaju unazad. Dve godine nakon objavljivanja, ona zvuči manje kao pop-pank pesma o rodnom gradu, a više kao poruka iz stanja koje danas dele stotine hiljada ljudi.
To što je Vayang uspeo da ga uhvati prvi — tiho, u molskom tonalitetu, pre nego što je iko znao šta dolazi — jedna je od onih slučajnosti zbog kojih muzika povremeno deluje kao nešto više od muzike.
Autor: Nikolaj Grunin
0 Comments