Slika prosečne građanske porodice je stara koliko i TV program u Jugoslaviji. Iako se prvo pamte seoske zgode i nezgode, sedamdesetih godina prošlog veka se ustalila slika mama, tata, pas i kravata, koja se protezala narednih nekoliko decenija. Iako su sve porodice na TV-u težile da na kraju dana budu iste, neke su bile istije od drugih. A neke baš, baš različite.
Sa druge strane, u istoriji domaće televizije, razna iznenađenja su se dešavala kad se publika najmanje nadala. A ko se nadao da u sred rata i inflacije devedesetih dobije čudačku komediju koja pomera dotadašnje granice ustajalog TV programa? Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, veliki sam fan domaćeg TV-a, čak i onog kog bi mnogi fini i učeni ljudi nazvali trash-om, ali kad pogledamo onaj mainstream koji je održavala Televizija Beograd, pogotovo u ovim kasnijim godinama sa svojim reprizama, tu se nalazilo dosta sličnog iliti istog narativa, koji je ličio jedan na drugi i razlikovao se mahom po glumačkim kreacijama raznih domaćih velikana. Otud je pojava serije kao što je Otvorena vrata predstavljala nešto specifično i magično. Serija koja ne pripada nijednom kalupu, već stiže u naše živote kao neki čudni rođak ostalih televizijskih serija sa RTS-a. Dovoljno blizak zahvaljujući poznatim glumcima i zbog zapleta koji prati jednu „običnu” porodicu, ali dovoljno drugačiji da bude interesantan, sulud, avangardan i blesav i da bude potpuno strano telo ljudima kojima su Tika i Đoša vrhunac humora (not that there’s anything wrong with that).
Otvorena vrata je serija koja puni 30 godina, nastala u najčudnije i najdepresivnije vreme, kad nikome nije bilo do smeha, sa vrstom humora koji je ovde gajen samo u visokointelektualnim krugovima, s tim što je serija upravo u sebi krila tvist, a to je da u centar svoje komedije stavlja sprdnju na račun posh i arty ekipe. Nije da je nisu zaslužile ni tad, ni sad, sve te male i velike Marine Abramović.
Da li je neko ovo gledao pre 30 godina? Nisam siguran. Barem ne u velikom broju. Ja sam gledao kao jedva osnovac, iako mi ništa pod milim bogom nije bilo jasno, osim da mi je apstraktnost nekih zapleta bila fascinantna onoliko koliko mi je u isto vreme bio fascinantan Monti Pajton i njihove suludosti. Kao da se pred tobom dešavalo nešto što nisi znao da li je bilo dozvoljeno. Serija je svakako, kao i sve ostale televizijske radinosti, na svojim reprizama dobijala svoju drugu, treću, četvrtu i 18. vrstu publike. Danas je Katarina Anđelić ikona, skoro isto kao i drugi članovi njene porodice. Muž švaler, ćerka koja bi, da ima pravo glasa, glasala za Šešelja ili Vuka, zavisi kako je raspoložena kog dana, sin hipohondar, pritupi brat – „genije” za biznis, njegova otuđena ćerka, komšija i nešto kao švaler alpinista, i komšinica koja sve zna i više je u stanu Anđelića nego u svom.
Ovo nije bila pavićevska porodica, iliti ona porodica koja je trebalo da oslikava one prosečne srećne ljude boljeg života devedesetih. I to je bilo tako osvežavajuće, drugačije, kao i danas, i moglo je konačno da progovori i sa onima koji su imali i neka druga interesovanja mimo brkova Desimira Stanojevića ili femme fatale pojave Snežane Savić.
Nije sve bilo baš idealno. Pogotovo kad seriju gledate danas. Kad pogledate epizodu za epizodom, vidite da sam tok priče malo štuca s vremena na vreme. Da kontinuitet baš i ne postoji, da su neki likovi malo zajedno, malo nisu, da su neki malo vamo, malo tamo, da su dobri, pa nisu dobri, ali i da sve to valja pripisati tome da je u pitanju bila ’94. i da su seriju pisale i režirale desetine ljudi koji su verovatno uvaljivali svoje stare scenarije u nove likove i situacije. Ipak, kao alfa i omega cele priče su se pojavili mladi autori, Biljana Srbljanović i Miloš Radović. Da ne komentarišemo danas kakvi su i šta su, ali tad, kao dva specifična nova glasa, uneli su smelost i različitost u televiziju kao takvu, iako je sve u suštini služilo kao jedan veliki product placement, odnosno producent serije je valjao kroz scenario svoja one touch lock vrata (kako je Bojana Maljević u jednom skorašnjem intervjuu otkrila).
Kroz top 10 epizoda podsetićemo se nekih od vrhunaca ove serije. Naravno, lista je krajnje lična, i ako vi imate neku drugu, to je potpuno okej i svaka vam čast i napišite u komentarima koje su vama omiljene. Uz samo napomenu da se bavimo onim pravim Vratima, tj. prve dve sezone emitovane ’94. i ’95. Ostatak epizoda koje su došle nekoliko decenija kasnije sam probao više puta da gledam, ali kao da to nisu više bili isti likovi.
10. Slava
Iako sam mogao komotno i prvu epizodu da stavim, istaći ću poslednju, koja je u najboljem ruhu svetskih serija za kraj okupila mnoge gostujuće junake, ali i istakla ljubavni trougao Cakana-Dragoslav-Ugrinović. Saznali smo i kako je Ugrinovićevo pravo ime, ali i da Cakana ne može bez dorćolskog švalera Dragoslava. Pravi kraj serije, koji je iz ove prespektive samo kraj druge sezone, ali možemo i da se pravimo da se sve ono kasnije nije desilo.
9. Mašina 21. veka
Ako ništa, ova epizoda je uhvatila sa pravom merom svu frustraciju nameštanja i puštanja nove mašine ili aparata u pogon. Sad to što je mašina za uništavanje stvari glumila u kući Anđelića mašinu za veš, to je već drugi problem koji je doneo niz komičnih i suludih situacija. Pritom, dok se sve dešavalo, Ana je u susednoj sobi učila neku vrstu nigerijskog princa srpski jezik, tako da smo u epizodi imali strujni udar, kupovinu i prodaju mašine, i dodir Afrike.
8. Tajna Crne Ruke / Kristijan Zu protiv Tanajska Rajića
Ove dve epizode, iako po radnji potpuno različite, moraju da idu zajedno zbog jednog čoveka. U ovim epizodama Milan Gutović iliti Dragoslav je zatvoren u WC-u u kom fristajluje neke od najsmešnijih monologa u istoriji televizije. U Tajni crne ruke postaje žrtva prenka dvojice klinaca koji šalju preteća pisma kulturnoj eliti. Dragoslav, misleći da je on meta, kreće u svoje opraštanje od ovog sveta. U Kristijanu Zuu zatvoren je da ne ometa performans, kad Dragoslav ističe svoja umetnička dostignuća recitujući lirske pesme i pevajući pesmu Nade Topčagić, naravno govoreći kako je on napisao. Lane Gutović je svakako jedan od najvećih komičara svih vremena, a mogli bismo da polemišemo da li je Dragoslav njegova najbolja glumačka kreacija svih vremena. Ako mene pitate, jeste.
7. Teatromanija
Miru Stupicu, mi rođeni pred raspad Jugoslavije, kao i oni posle, retko gde smo imali prilike da gledamo. Otud su Otvorena vrata bila redak pogled u sav talenat jedne od najvećih glumica ovih prostora. Pritom, epizoda o izvođenju amaterske predstave koja se ticala Kenedijevog ubistva, ali koliko njega, toliko i svih ostalih obožavanih političkih ikona ovog prostora je potpuno savršeno napisana, i kada sam krenuo da sastavljam ovu listu, mislio sam da će ova epizoda biti sigurno u top 5.
6. Konstantin de Sisti
Gotovo svaka treća epizoda Otvorenih vrata funkcioniše po principu da je Bata (Bogdan Diklić) imao neku super ideju za biznis, koja je uvek bila na granici nelegalne i gotovo uvek prelazila tu granicu. Ipak, ova epizoda je imala i savršenu epizodu Branimira Brstine koji je tumačio sposobnog čoveka od konekcija, Konstantina de Sistija, kog bi Dragoslav predstavio kao dalekog, ali bliskog rođaka. Oni su gliserom valjali cigare na Jadranu na opšte prvo zgražavanje, a zatim i oduševljenje ostatka porodice.
5. Čekajući Batu
Negde na pola serije, Ana iliti Bojana Maljević, se iz muškarače koja bije pretvori u setnu devojku koja čita poeziju i muva se sa pesnikom, i baš tad se pojavi dizelaš Žuća koji je rekao da če da dovede plavušu. Ova epizoda Dragana Jovanovića se i danas citira, a ceo džumbus odvajanja Žuće od Milančeta, i upadanje DB-ovaca u stan je praćen time da je Bata otišao malo da razmisli o životu tog dana, jer je baš tad, 20 godina ranije, izgubio nevinost sa Aninom majkom.
4. Ja bih malo da se izblaziram do sutra
Dok mala Milica prikuplja potpise kako bi napravila stranku, kroz kuću prolazi mali milion stalnih gostiju, ali i onih ređih, među kojima su Cakanin fan koji je čekao da je prođe razvod i da joj deca porastu da joj se javi (Nikola Pejaković), s kim je možda, a možda nije, učestovovala u nekakvom orgijastičnom performansu, kao i Anina drugarica koja se bavi turbo-folkom i koja ima za 24h interjvu u Saboru, pa mora što pre da nauči malo klavir, francuski, i geo-grafiju iliti da se na brzinu izblazira. Naravno, drugaricu tumači uvek sjajna Branka Katić.
3. Psiho drama
Ova epizoda me je osvojila kao klinca kad sam je prvi put gledao premijerno ’94. i od tad me vozi to osećanje da od naših glumaca i naše produkcije nikada nisam video ništa slično. S obzirom na to da su se svi na krv i nož posvađali između sebe i besni su, psihijatar (neki nebitni glumac) im daje predlog da odigraju igru gde bi zamenili uloge, sa ciljem da što bolje upoznaju jedni druge i razumeju potrebe drugih. Naravno, naša familija se zaigrala, na način da se više nije do kraja znalo ko glumi koga, i šta je smisao cele priče, osim urnebesno apstraktnog humora koji su proizveli.
2. Trinsi sistem
Uvek sam se pitao ko je ovo pustio da se emituje 1995. u SR Jugoslaviji, zemlji koja nije bila najopuštenija po pitanju medijskih sloboda. Sprdanje sa konceptom u kom čak i ako nema struje, radiće TV koji će da ispira mozak ljudima i šalje poruke na nivou Orvelove 1984. ni danas ne bi moglo da se snimi. Kapiram da je ova serija, gurnuta u emitovanje petkom uveče, bila okarakterisana kao manje opasna provokacija koju niko ne gleda. Ipak, sa takvom porukom i jezivim osmehom Tihomira Stanića, kao i otelotvorenjem jednog od najvećih strahova ikada, a to je da televizija počne da priča sa tobom, sve zajedno ovu epizodu oduvek ističe kod svakoga, ako ne kao omiljenu, onda svakako kao posebnu.
1. Amnezija
Razmišljao sam dugo šta mi je omiljena epizoda, i onda sam rešio da to bude baš ova, zato što pored svog blesavog zapleta i nekih vanvremenskih rečenica koje i dalje često citiram, pokazuje sav mogući talenat komičarke kakva je Vesna Trivalić. Ova epizoda je slika umetnice u njenom prajmu. U jednom od njenih nervnih slomova, Katarina postaje nepodnošljiva, zbog čega ukućani reše da je klepe nekim predmetom po glavi. S tim što se ispostavi da će ono čime je udare uticati na njene osobine. Pa tako, kad je udare tiganjem, postaje Cakana koja kuva i peva narodnjake, a kad je udare knjigom feminističke teorije, postane agresivna lezbejka koja mrzi muškarce. Mislim da sam svaki put kad sam se našao pored šporeta, u čast Cakane Džuboks otpevao Prstima me češljaj, kosa mi je gusta, poljupcima vrelim našminkaj mi usta. I nastaviću sa time.
0 Comments