Treba živeti u trenutku i za trenutak, sve ostalo je nebitno

Retko pišemo o tvrđim rokenrol i metal bendovima na Oblakoderu, jer priznajemo – i ne razumemo se baš najbolje u taj zvuk. Ali, s vremena na vreme se pojavi bend koji svojim radom uspe da probije granice žanra i stigne do nas. Iz Pirota stiže bend koji na metal, stoner rock i grunge podlogu, stiže i da ukomponuje etno motive, tako da to zvuči potpuno prirodno i prirodno spojeno.

Oni su Burning Leaf, imaju novi album Amber and Gray i fanovi grčkih stoner psihodelija poput Villagers of Ioannina City, ali i kultnih grandžera Alice in Chains u ovom momcima moći će da pronađu bend koji vredi pratiti. A zvuci i melodije staroplaninske regije su tu da istaknu originalnost.

Ali ostavimo bolje ovim momcima da se sami predstave!

Za početak, predstavite se onima koji do sad nisu čuli za vas.

Ćao svima! Mi smo Burning Leaf iz Pirota. Zvuk koji sviramo je spoj više žanrova, prvenstveno stoner rock-a, post metala i grunge-a, sa uticajem tradicionalne muzike i pojanja šopsko-staroplaninskog regiona. U trenutnoj postavi postojimo od 2016.

Kako je nastajao album Amber and Gray, da li se u njemu krije neka tema koja objedinjuje sve pesme?

Nakon završetka prvog albuma Hold the Tides Away, imali smo jedan relativno dug period kreativne blokade od oko skoro pola godine. Imali smo rifove, deonice, prelaze, itd; međutim, šta god da je proizašlo iz tog rada, ne bi zvučalo kako treba, bar nama. Poenta je što bendu uvek treba inicijalna kapisla, to jest, prva „gotova pesma”. Posle toga sve ide mnogo lakše. Ember Fields je prva pesma koju smo napisali za ovaj album, nakon nje su došle Forlorn Once More i ostale na engleskom. Pesme na srpskom smo tek kasnije napisali.

Teme koje obrađujemo u tekstovima su uglavnom vezane za neka lična zapažanja, osećanja i iskustva. Neki od tekstova su dvosmisleni, s jasnom namerom da se akcenat stavi na lični doživljaj slušaoca, a ne na samu pesmu. Moglo bi se reći da su neke pesme i pomalo cinične.

Ako se vaša ploča pusti unazad, po onom starom metalskom principu, šta će se čuti?

Za sad nemamo ploču. Bar ne još. Kad bude, pustićemo je unazad, možda se nađu neke skrivene poruke, a možda i novi Vlado Georgiev.

Otkud ideja za etno motive? Koliko je ekipa koja voli tvrđi zvuk rigorozna kad dođe do eksperimenata na ovaj način, da li imate pozitivniji ili negativniji fidbek zbog toga?

Etno motivi šopsko-staroplaninske regije su u bend došli nekako spontano i neusiljeno, više kao interna fora i većim delom kroz pevanje. Tek kasnije smo preko tih napeva odsvirali rifove. Nama je zvučalo sveže i okej, pa smo samo nastavili tim tempom.

Cela poenta je da se ne preteruje sa takvim kontrastnim elementima, u ovom slučaju etno prizvuka, jer onda postoji rizik da sve postane karikatura. Što se nas tiče, mi jesmo zvuk promenili, i menjaćemo ga u zavisnosti od toga kako se osećamo. Spoljni faktori i trendovi ne utiču na nas.

Fidbek je odličan i na naše iznenađenje jako pozitivan. Dotakli smo ljude, i to je ono što je najbitnije. Svako čuje nešto drugačije i kapira tekstove na svoj način. Po meni, to je samo po sebi ogroman uspeh. A ovako, u globalu, nismo naišli na neki hejt, za sad. Tu i tamo uvek neko ima svoje mišljenje o tome kako bi trebalo da zvučimo, ali naravno, to su samo mišljenja. Svako ima pravo da misli.

Da li postoji neka veća priča između toga što je pola albuma u jednom, pola u drugom fazonu, pola na srpskom, pola na engleskom?

Samo ime albuma Amber and Gray je mala igra reči koja bi po koloritu trebalo da podseća na plamen i pepeo, na promene, bilo da su unutrašnje ili spoljašnje.

Konkretna priča ne postoji, ali s obzirom na tematiku, može da se pronađe neki generalni narativ. Pesme govore o čoveku koji se konstantno menja, o njegovom bezuspešnom i naivnom balansiranju između modernog i tradicionalnog, i možda će zvučati pomalo nihilistički, ali i o neminovnom kraju. I moderno i tradicionalno su u suštini samo idealizacija nekog trenutka zaleđenog u vremenu, baš kao i ćilibar (amber). Možemo se tome diviti, ali nikako idealizovati jer ćemo ući u stanje auto-opijenosti i patetike. Poruka albuma jeste da treba živeti u trenutku i za trenutak. Sve ostalo je nebitno.

Primetio sam da se, pored dvojezičnosti na pesmama, obraćate na engleskom i na mrežama. Da li to znači da ste u kontaktu sa stranim fanovima, lejblovima… Kakav fidbek i komentare dobijate od stranaca?

Internet je osmo svetsko čudo i zahvaljujući njemu imamo prijatelje i pratioce sa svih strana sveta. Pišemo na engleskom kako bismo i njima približili našu muziku.

Stranci su zadivljeni samim pesmama i muzikom, ali i kvalitetom produkcije (za koju su bili zaduženi Predrag Pejčić i Stefan Gaćeša). Jako dobar fidbek. Oni skroz drugačije doživljavaju taj regionalni „melos”. Njima je to mistično, egzotično i ezoterično, i verovatno se oni pronađu u tim pesmama na neki svoj način.

Šta vam sve znači Stara planina? Opevali ste je u pesmi, pokazali u spotu. Deluje da je i sama priroda taj neki pokretački faktor za vas?

Staru Planinu smo pokazali i na kaveru albuma. U pitanju je editovana fotografija potapanja staroplaninskih sela Lukanja i Zavoj nakon klizišta, davne 1964. godine. Pesma Ember Fields govori o tome i o požarima koji će se desiti nakon 50-ak godina. U spotu za pesmu Kroz Sunce smo iskoristili kadrove ovogodišnjeg požara na Vidliču, a spot Dah smo snimali u selu Sukovo, Zvonci, i na Dag Banjici.

Kao što se vidi iz priloženog, priroda nam je jako važna. Ona je naša večita inspiracija, i nikako ne sme da se zapostavi.

Kako izgleda graditi muzičku priču iz mesta koje nije među onim glavnim muzičkim centrima u Srbiji? Koje su mane, da li postoje vrline?

Na neki način je lakše funkcionisati kao bend u malom gradu jer se maltene svi znamo, pa ako nam je nešto hitno, bukvalno se sve reši za pola sata, a nekad i za manje. Problem je što je manji grad, pa je samim tim i „scena” manja, pa prirodno i ne postoji puno prostora za koncerte. Voleo bih da se više ljudi bave alternativnom muzikom, ne samo gitarskom muzikom, nego i drugim alternativnim pravcima muzike. Mislim da dosta možemo da naučimo jedni od drugih, a i samim tim bi bila scena zdravija i raznovrsnija, pa bi se i više ljudi oprobalo u svemu tome.

Gde vidite budućnost tvdrog zvuka kod nas u Srbiji, u kojim pravcima može da se razvija?

Tvrd zvuk je oduvek bio u senci. Lično, nemam neko optimistično mišljenje o tome da li će se situacija takvog zvuka promeniti na bolje ili na gore.

Mislim da je medijska propraćenost tvrđe muzike skoro pa nikakva. Ne računam na online medije/portale poput vašeg koje već prati taj zatvoreni krug ljudi. To su sve te iste ekipe, pa onda dođu nove, pa odu stare, itd, itd. S druge strane, mislim da bi neki festival osrednje veličine mogao da privuče dosta ljudi i malo preokrene situaciju na bolje. Od takvog festivala treba napraviti brend, i možda bismo u budućnosti imali domaću verziju Brutal Assault-a i samim tim bi se pružala šansa novim domaćim bendovima za potencijalni lokalni i inostrani uspeh, šta god to značilo.

Svakako je tu mnogo faktora i nepoznanica. I tom problemu bi trebalo pristupiti temeljno i strpljivo.

A gde vidite budućnost vašeg zvuka nakon ovog albuma?

Nadam se da ćemo tek da evoluiramo, i da zapravo nikad nećemo prestati da evoluiramo. Muzika je, kao i svaki vid umetnosti, lični jezik, a jezik se stalno menja. Želimo da eksperimentišemo što je više moguće, ali sa jasno postavljenim granicama. Ako čovek/umetnik sebi ne zada barijere, nikad ih neće probiti, niti napredovati.

Kako dalje, šta dalje? Koji su planovi za svirke, turneje, nove spotove…

Za sada je u planu još jedan spot, ali ništa ne mogu da obećam. Videćemo. Što se svirki tiče, u planu su februar i mart, za sad. Jako je teško sve organizovati, a pored toga se baviti ostalim administrativnim stvarima vezanim za bend, pritom svi radimo i imamo dodatne životne obaveze. Dok god ima entuzijazma, biće i nas.