„You either die a hero, or live long enough to see yourself become the villain” je ta ultimativna pseudofilozofska rečenica iz jednog od uspešnijih Betmenovih filmova, koju često koristimo u redovnoj komunikaciji. Upravo takva, odgovara celom serijalu True Detective posmatranog od spolja kao delo, ali sigurno bi i neki od uvek načitanih i tugaljivih likova iz serije ovu rečenicu mogao da kaže, da su autori i producenti bili spremni da plate DC univerzumu autorska prava.
I zaista, četiri sezone kasnije, nekad velika, hvaljena i voljena serija, koja je zbog prvih deset epizoda stavljana (možda nezalsuženo) u Panteon serija, je propala i postala bleda kopija sebe same. Međutim, došla je do četvrte sezone u kojoj je obećavan jak restart kako autorski, tako i tematski, ali sa aurom mraka ljudske duše koji je sam serijal i proslavio. Da li je u tome uspela? Pa, nakon prve tri epizode, da kažemo – long story short – ne. Al’ ajmo polako.
Alfe i omege prethodnih epizoda, Nika Picolata, koji je stvorio ubitačan tandem iz prve sezone, i nenamerno smešni depresivni tandem iz druge sezone, više nema. Isa Lopez je uskočila u sedlo.
Četvrta sezona nas je bacila na mesto gde sunce ne sija, jako smešnog imena, ako ste retardirani kao ja. Enis, na Aljasci. Krenula je polarna noć, i neće svanuti rujna zora neko vreme. Naše detektivke koje ne mogu očima da se gledaju, ali moraju da rade zajedno (Džodi Foster i Kali Reis), prvo shvataju da su naučnici sa tog lokaliteta nestali da bi ih pronašli smrznute, nepokretne i mrtve. Doduše, vremenom skontate da nisu baš svi smrznuti nepokretni i pogađate – mrtvi.
Sa druge strane, mesto Enis (hihi) naseljeno je narodima koje je beli čovek istrebljivao, a koji danas ne vole da budu nazivani Indijancima i Eskimima, i koji, naravno, veruju da ovaj naš svet nije naseljen samo živim bićima, već i duhovima. Tu su, naravno, i beli ljudi koji pod uticajem snega i leda i noći koja nikad ne prestaje prave svakojake gluposti, i takva mala zajednica verujućih ljudi i onih koji lude na minus 30 više podseća na seriju Mare of Easttown nego na True Detective.
Veza, odnosno konekcija sa nekim drugim sezonama se po prvi put pojavila jer nam se kaže da je otac Rasta Kola (Metju Mekonahi iz prve sezone) tu, kao lik, kao duh, u jednoj od scena koja je očigledni omaž ubici Bobu iz Tvin Piksa. Mekonahi i kaže u nekoj od epizoda svoje sezone kako mu je otac umro na Aljasci od leukemije.
Kad smo već kod duhova, ova serija je do sad išla izokola kada je o natprirodnom reč, ali nikad nije prešla tu granicu, već je samo tajnovitošću pobuđivala pažnju da tako nešto može da postoji, da bi se ipak uvek okrenula u pravcu toga da pravi mrak čuči u ljudima koji čine loše stvari i da je sve to mnogo stvarnije i bitnije od duhova, vanzemaljaca i karakondžula.
Četvrta sezona to nije shvatila i rešila je da malo više kroz spiritualnost američkih urođenika uđe u sferu natprirodnog. I to nije jedni problem. Glavni likovi policajki su nedovoljno razrađeni i neharizamtični, i jednostavno ne zaslužuju da budu glavni likovi ove priče. U njima nema dovoljno slomljenog i mračnog, kao ni u celom scenariju, kad smo već kod toga, a mrak koji ostaje iza čoveka i koji tera čoveka u greh zamenio je polarni mrak, koji je samo prirodna pojava. Možda je depresija zbog nedostatka sunca, ali to nije tema ove serije.
Činjenica je da ova serija ne bi imala bilo kakav feedback da nema predznak True detective. Mislim da sam čuo ili gledao barem 3 ili 4 skandinavske serije sličnih zapleta, sa boljim vajbom prethodnih godina, a koje nisu imale ovoliki hajp jer nisu bile pod ovom firmom.
Negativne kritike koje su nastupile nakon onih prvih (plaćenih) se samo gomilaju, ali autorka Isa Lopez je već bacila mizoginiju i ostale krupne reči u ring. Jednostavnije bi bilo zaista da je animozitet prema ženskom stvaralaštvu ovde jedini problem. Ali čini mi se da nije to po sredi. Ovaj okrnjeni i problematičan serijal sa poznatim imenom je preuzet i ispletena je jedna isprazna, nepotpuna, i da ne okolišamo – dosadna priča. I to je tako.
Međutim, tri epizode kasnije, interesuje me da pogledam šta je konačan proizvod svega i šta je pisac želeo svim ovim da kaže, a s obzirom na to da sezona ima samo 6 epizoda, verovartno ću se još par ponedeljaka vratiti na HBO čisto radi reda. Ako već želite da se bavite serijom-antologijom zvučnog imena koja je prethodno došla do kreativnog zamora, pogledajte novi Fargo koji je udahnuo novu živost u svoj univerzum novom energijom i novim likovima.
I, da, možda je putokaz kako će sve krenuti nizbrdo trebalo da nam predstavlja kad smo u špici čuli pesmu Billie Eilish – Bury a friend. Ništa protiv pesme, naravno, niti protiv Billie koja je carica, ali pesma je potrošena i kao hit za sebe, ali i kao primenjena muzika za trejlere ili reklame ili bilo šta što treba da nosi sa sobom spooky atmosferu, ali komercijalni potencijal. Mada takva, potrošena, je odičan simbol potrošene franšize kojoj bismo mogli konačno da vidimo kraj nakon ovih 6 epizoda.
0 Comments