Kad se priča o onoj velikoj, grandioznoj muzici, gde se u aranžmanima nadmeću instrumenti, glasovi i ritmovi, realno je da se na vrhu takve liste nalazi muzika 70-ih. Prog rok, hard rok, psihodelija, i štošta od svih kosijanera iz tog perioda i dan-danas zvuči i stoji uspravno i veliko, poput monolita iz Odiseje u svemiru. Onda je došao pank i sve to srušio i vratio muziku za crtaću tablu. Da li postoje naslednici takvog zvuka u muzici današnjice? Naravno, jer kosijanera koji sviraju kao da se 1974. nikad nije završila ima, i biće, i treba da bude. Međutim, one koji žele taj grandiozni pristup muzici prepun ideja (koje, naravno, ne moraju uvek da budu uspešne), sa željom da nastave da ih razvijaju, ipak treba tražiti dalje od gitarske muzike.
I tu dolazimo do, uslovno rečeno, današnjeg hip-hopa, ako tako još uvek možemo da zovemo ono čime se bavi Tyler, The Creator. Jer njegov, osmi po redu, album CHROMAKOPIA je sve, samo nije ritam, sempl, skreč, i bacanje rima o… pa, navedi koji već stihovi za tebe predstavljaju hip hop.
Tamo nekad kad je Kanje zagrebao površinu i uronio u semplove koje su nudili mađarski hard rok bendovi i King Krimson, nagovestio je gde ova muzika možda ode i gde je na kraju i otišla. Onda je odlepio, uleteo u sveti rat protiv Jevreja koji niko od njega nije tražio, i sad ga se samo sećamo kao da je pu pu, daleko bilo, pokojan, jer njegovoj problematičnosti deluje da nema leka. Jedan drugi problematičan klinac je shvatio današnje vreme mnogo bolje, a sva sreća da ima podjednak talenat i uho za muziku, pa je rešio da nam u ovom svom drugom delu karijere nudi benger za bengerom bez greške. Dobro, da, istina je da u vremenu Spotifaja, kad je sve isto i kratkog trajanja, svako ko imalo iskače iz okvira biće proglašen za pop mesiju, novog Majkla Džeksona i legendu koja hoda među nama, ali i koja nije jedna od nas, ali mišljenja sam da je taj pravac nemoguće držati toliko dugo, a Tajler je već evo, blago nama, na četvrtom (takvom) albumu i nešto ne misli da stane.
Bastard, Goblin, Wolf, ma koliko bili besni, uzbudljivi, pa i pomalo strašni albumi sa svim tim horor elementima koje je utkao, danas mogu da budu poput one majice Vladimira Stojkovića sa derbija, na kojoj moli grobare da mu oproste ružnu prošlost, jer je tu poput glupavog klinca govorio i stvari koje ne misli i koristio reči koje danas na Zapadu čak i ne smeju da se upotrebe već imaju onu skraćnicu f-word i r-word i zajedničko ime im je slur. Cherry Bomb, nakon prva tri albuma hipsterski mediji nisu voleli, a onda se dešava proviđenje u kom Tajler postaje flambojantan, lepršav, raspričan, otvoren, razotkriven i go, kako pred nama, tako i pred samim sobom. Praveći svoje izmišljene likove da bi nam ispričao priču, ali i takvi „izmišljeni” bili su mnogi iskreniji nego onaj besni klinac sa početka.
U tom, odnosno ovom periodu, daje nam dva remek-dela i dva jako dobra albuma. Flower Boy kao početak cele priče postavlja stvari na svoje mesto i počinje jednu novu epohu, a Igor je taj veliki pop album 21. veka u kom je razbio apsolutno sve granice muzike i njegov žanr je postao samo – dobra muzika. Call me if you get lost je taj nastavak Igora koji nije mogao da dostigne visine prethodnika, a ova poslednja Chromakopia se nastavlja na taj pop senzibilitet koji je pronašao.
Kako pričamo o poslednjem, osmom albumu, Chromakopia (Chroma boja, kopia – pa jelte kopija), vratimo se na čas na početak teksta i grandioznost sedamdesetih. Prvo što primećujemo je Tylerovo poigravanje sa Bouvijem na samom omotu, gde on deluje kao Starmen na albumu Heroes, naravno u svom nekom viđenju sa karakterističnom maskom. Na albumu koji, kao i uvek, ima neki loose koncept, Tyler shvata da je odrastao. Ima isusovske 33 godine i sad drugačije uviđa svoje detinjstvo i ljude koje je uzimao zdravo za gotovo u danima kad mu je bilo važno samo da napuni kondom vodom i da ga baci sa prozora nekom na glavu. Nije ovo kriza srednjih godina, ne brinite, nema ovde jurenja mladih devojaka i dečaka i kupovine Ferarija. Ferari je kupio kad je imao 25. Ovo je samo jedna priča o čoveku koji shvata da neke stvari koje su ga radovale više ne rade jer je mator konj. Te „velike” ideje prate soul, i džez, i soft rock i yacht rock solaže, i ritmovi, pevanje, ali i rime. I majka Afrika i majka, rođena, koja je naratorka u nekoliko pesama. Tyler i dalje misli da je on drugi najveći reper iz Kalifornije (prvi je, naravno, Kendrik), ali ako ovo čuje vaš mlađi brat koji sluša trap i drill, udariće vas u polni organ i reći će vam da ste pe*er. Verovatno bi i Tyler sa prvog albuma udario ovog Tylera na isto mesto. Ali dobro, Tyler je naučio. Naučiće i drugi podmladak.
Noid je hitčina, velika pesma koja naslovom priziva Black Sabbath sa Ayo Edebiri u spotu, ali i afričkim rok bendom Ngozi Family u semplu. Ali bez obzira na sve te brze krosovere sa ritmom sa kojim ne znate šta će se desiti nakon naredne strofe, pobedu, kao i uvek, odnose te najemotivnije – Like him, Take your mask off, I killed you, Hey Jane. To su te pesme koje Childish Gambino (nažalost) ne ume da napiše. To je ono, pesme što bi ih Stivi Vonder radio da ima 30. To je ono što bi Otis Reding snimao da je rođen krajem devedesetih u nekoj Atlanti.
Kada smo moji jarani iz Tegle i ja jednom davno u našoj emisiji na Radio Aparatu ugostili Cobija, pitao sam ga kakva je Dara Bubamara privatno, jer joj je baš tada radio neku pesmu, sad ne sećam se ni ja više koju. Cobi mi je tad rekao – znaš brrrate, ne razume ona internet kao ti i ja. I to je bio sjajan opis devojke koja se proslavila dok je duvala košava sa Dunava i sve sam razumeo. Tyler, The Creator je sve suprotno od Dare Bubamare. On ne samo da razume internet, on je internet. A na internetu se sve dešava stalno, uvek, glasno, i u isto vreme. On, kao to dete 21. veka, razume sve, i kad je mogao da bude grubi magarac, i kad je trebalo da se izvini i da kaže da nema ništa protiv da se ljubi i voli sa muškarcem, i da bude tip koji preti da će sve kritičare nabosti na pitchfork, pardon, viljušku u jednjak, ali i danas peva o tome koliko ga je prethodni partner/ka povredio/la, ali i uspeva da uvidi šta je on pogrešno uradio i da li je to zaslužio. I to sve dok se sempl smenjuje za semplom, a ideja za idejom, i dok prateći vokali prizivaju Soul Train sedamdesete. A u spotu mu glumi kul Internet girlfriend, Ayo Adebiri. Sve je shvatio. Nije osvojio svet. Ali je napravio svoj. Rispekt.
0 Comments