Preporuka: Tokom čitanja slušati pesme: Glečeri, Milutine, Pola deset, Mi smo od šećera, Galaksija, a nakon toga bendove: Slowdive, The Radio Dept, Mazzy Star, Chapterhouse, Virvel, Triko.
Beogradski shoegaze/dreampop sastav Bitipatibi je u petak, 5. aprila, imao nastup na pontonu broda 20/44. Početak svirke je najavljen nakon ponoći, što je nekako i pravo vreme za slušanje njihove muzike, bilo uživo ili preko zvučnika u sopstvenoj sobi.
Jedna od najsvežijih promena u bendu je odlazak saksofoniste Dušana Petrovića, i dolazak nove basistkinje Emilije Đorđević.
Članovi su se skupili oko 1 i šugejzovanje je počelo. Nakon koncerta u Kvaki 22, koji je bio intiman i emotivan, očekivala sam sličnu atmosferu, posebno zbog broda, reke, pogleda, crvenih lampica koje su se odbijale i izgledale kao vatromet koji neprestano pada u vodu. Mada je atmosfera bila malo hladnija i mračnija nego prethodnog puta, toplina je uspela da pronađe izlaz.
Moram da priznam da mi je nedostajao saksofon na pesmama ,,Dođi u moj san” i ,,Pola deset” za koju mislim da je najkompleksnija od svih – kao da priča tri priče, i muzički i lirički. ,,Pogledaj Lunu, postoje tragovi, ostaje njen svetlosni dodir” zvuče magično dok smo na reci obasjani crvenom, žutom i plavom bojom. Emilija se odlično uklopila, nisam imala utisak kao da se bilo kakva promena u bendu dogodila, i radujem se novim stvarima koje dolaze. Una je u jednom momentu saopštila da su neki članovi napustili bend jer je u planu eksperimentisanje sa zvukom, žanrovima, kao i da će biti pesama pod uticajem trep muzike, što ne odgovara svima. Imali smo prilike da čujemo novu pesmu koja bi uskoro trebalo da bude snimljena. Takođe, Bitipatibi će ubuduće nastupati kao trio (bez bubnjeva), i možda će na taj način održati stabilniji odnos između članova, i ustaliti zvuk koji im najviše odgovara.
,,Obišla sam sve kafane, sve mislim, večeras ću te sresti” – Pesma Beogradu/Kafane nakon ponoći dobija novu dimenziju, kao što sam na početku naglasila, to je pravo vreme za šugejz senzibilitet. Blago njihanje, traženje izlaza ili osobe koja ipak neće uspeti da dođe, a nama ostaje samo da se istopimo u proletanju stihova ,,zašto ne ukrstiš ulice, pospeš i mrvice”.
Kada na red dođe ,,Andrija”, imam utisak da svaka osoba iz publike poželi to ime, mada ga nekako u tih par minuta svi zajednički nosimo, dok pišemo ,,stotu poruku”. Za razliku od gorepomenute, pesma ,,Milutine” ne dobija toliko pažnje, ali i dalje prožima nežnošću i melanholijom. ,,Žurka” je prosto žurka za sebe, ili bolje reći priprema za istu, vreme provedeno u odvaljivanju muzike i trčanju po stanu.
Bitipatibi jeste intiman bend – kuhinja, stepenice, spavaća soba u kući u kojoj se žurka odvija svuda i za svakoga, samo ne na izdvojenim mestima, za dve osobe koje žele malo privatnosti. Takvu muziku takođe nude i Autopark, Virvel, Triko, Nežni Dalibor. Zahvalna sam im što sva teško uhvatljiva osećanja, kroz muziku, dele sa nama i pružaju utehu. Do kraja večeri smo čuli ,,Galaksiju” i ,,Mi smo od šećera” kojimasam se te noći najviše obradovala – setila sam se Kvake 22, krađe Uninog kačketa, skakanja uz ,,Pola deset” koju su svirali jedno tri puta, uz ,,Andriju” i ,,Mi smo od šećera”, setila sam se potpunog ludila koje mi je ovog puta malo falilo, ali biće bolje – videćemo šta Bitipatibi trio kuva. Još jednom, podrška i pohvale za basistkinju Emu!
Volela bih da je bilo toplije, da je određen deo publike bio osetljiviji, manje nadmen, ali i pored toga je veče bilo ispunjeno. Žurka u susednoj ,,prostoriji” je i dalje trajala, mi smo nestali iz crvenog dima i šetali do jutra.
Autorka teksta: Kristina Milosavljević
Autorka fotografija: Varvara Vučković
0 Comments