fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Veliki album francuskih majstora slavi deceniju od izlaska

Pre deset godina nam se posrećilo sa Daft Pankom

17. May 2023

U vremenu interneta, galopirajuće brzine informacija i prokletih društvenih mreža na koje smo svi navučeni kao da se dobijaju iz maka, sve ćemo proglasiti precenjenim. Zato što ćemo za sve to prvo reći da je najbolje, najveće i neverovatno. Ponovićemo nekoliko puta kovanicu u kojoj je sve super i sve je za 5, i puf – napravili smo novu precenjenu stvar. Otud će danas, deset godina nakon što je Daft Punk objavio Random Access Memories, više ljudi uzviknuti kako je delo loše ostarilo i kako to nije to, a samo pravoverni će i dalje uživati uz fanki bit jednog od najvećih hitova 21. veka. Da, znate dobro na koji mislim.

Ekipa ljudi koje svi volimo da ne volimo, Pitchfork, je čak u jednom od novijih tekstova o ovom albumu rešila da smanji ocenu datu 2013. godine, a u obrazloženju su rekli kako album nije pomerio pop muziku napred kako se očekivalo. Ali to nije problem francuskog dvojca i njihove muzike, već kritičara koji su stekli taj utisak. Zato danas, sa naknadnom pameću, možemo da utvrdimo da ovaj album nije to nikad ni želeo. On je samo na kraju hteo da bude soundtrack za gašenje svetla, spuštanje zavese na pozornicu, iliti poslednji ples za kraj.

Ali, da vratimo priču prvo na sam početak. Thomas Bangalter i Guy-Manuel de Homem-Christo su, nakon albuma Human after all, koji nam je podario neke velike hitove, ali je imao i slab odziv kod kritike, kao i soundtrack-a za Tron Legacy, rešili da promene nešto u načinu rada. Semplovi, lupovi, sve ono po čemu su bili poznati, postali su im dosadni i nisu zadovoljavali njihove velike apetite. Rešili su da se vrate na izvorište samog zvuka koji su replicirali i na koji su se naslanjali.

Po sistemu retro je uvek u modi, rešili su da sviraju, da ne kucaju ritmove, već da ih bubnjar svira. Daft Punk su bili roboti, ali i kako je ime prethodnog albuma reklo, pre svega – ljudi. Ovaj album je predstavljao taj finalni iskorak ka potpunoj humanizaciji njihove muzike.

Muzika je trebalo da bude retro, neki će reći disko, ali okarakterisati je samo kroz ovaj jedan žanr bi zaista bila uvreda, jer ovde ima toliko slojeva. Sedamdesete, rane osamdesete, sa produkcijom koja podseća i miriše na zvuk raspojasane Kalifornije, prepune visokih potpetica, dobrog gruva, lepih ljudi i dugačkih belih linija nacrtanih na ogledalima – sve to su probali da utkaju u svoj zvuk. Michael Jackson, ali i Saturday Night Fever, Steely Dan, ali i Diskoteka 54. Sve ono što je nekad moglo biti okarakterisano kao kič i muzika nižeg kvaliteta, Daft Punk su prigrlili i digli na pijedestal kao najveće razdoblje u muzici svih vremena.

Naravno da im je bila potrebna pomoć. Prvo su se obratili čoveku koji je svakome pomogao da bude više cool nego što je to ranije bio. Od disko diva do Davida Bowie-a. Nile Rogers sa svojim dugačkim dredovima i prepoznatljivom fanki gitarom obojio je sve one hitične kako treba. Giorgio Moroder se pojavio da nam kaže da ga svi zovu Giorgio, a Pharell Williams, nekada veliki vizionar pop i r’n’b muzike, poslednji put je bio kul baš na ovoj ploči. Posle je počeo da pravi muziku za crtaće i dečije igraonice. Julian Casablancas i Panda Bear su tu da ova retro muzika zamiriše i nekim novim klincima, ali i da pokažu da muzika 21. veka, ma koliko i kako se razvijala sa novim glasovima, ne može da se zamisli bez dva Francuza u kacigama.

Konačan proizvod je ploča koja je sa nekoliko poletnih pop hitova, naslonjenih na dobro odsvirano parče fanka i diska, navela sve da misle da ih čeka koncentrisana sreća puna plesa. Ali svakim novim slušanjem, otkrivalo se da je ovo melanholičan album o ulasku u srednje životno doba, koji svoju tugu dobro krije. Ovo je album za ono vreme kad ples svakog dana u nedelji zameni stajanje sa omiljenim pićem u ćošku prostorije i pričama o vremenima koja su prošla. Kako i ime albuma kaže, pesme su kao neka nasumično izabrana sećanja koja su proživeli likovi iz pesama.

Kada je o samim pesmama reč, danas ovaj album nudi pregršt bisera, od onih koji su zaista bili hitovi u ono vreme, pa do onih sakrivenih, koje smo zavoleli na neko kasnije slušanje. Od Lose Yourself To Dance, preko Instant Crush, Giorgio By Moroder, pa sve do Fragments Of Time, i možda najlepše pesme na celom albumu, Touch, epski duge koja kao da nas vozi kroz nekoliko godišnjih doba svojim trajanjem. Na nju se nastavlja ta jedna pesma koja je danas toliko potrošena da je ne možemo shvatati ozbiljno, a opet toliko velika da je ne možemo ignorisati.

Nekome ko danas prvi put čuje Get Lucky možda ne može da se objasni kako je ona zvučala tog aprila i maja 2013. Taj talas svežine i topline koji bi vas obgrlio nakon samo nekoliko taktova. Danas ovu pesmu možete čuti u izvedbi nekog prigradskog benda na svadbama kada se zagreva za narodnjake, dok kelner iznosi supu. Ljudi pamte kada su prvi put čuli neke velike pesme u životu. Ja i dalje pamtim taj dan kad je pesma izašla, i koliko puta je puštena u Bifeu Ventil za to jedno veče (sigurno između 10 i 150 puta). Vreme će pokazati da li je ovo Bohemian Rhapsody za 21. vek. Možda kad jednom budu snimili film za Oskara o dva robota sa kacigama koji su samo hteli da naprave album o muzici koju su slušali i voleli celoga života.

Nakon ovog albuma kreće i vrtoglavi porast popularnosti muzike koju će razni hipsterski mediji prozvati Yacht rock, a koji će predstavljati taj fini touch između soft rock zvuka i lakog jazz i funky nadmudrivanja benda.

Album će postati jedini ovog benda koji je došao do vrha Billboard liste, kao što je pesma Get Lucky bila na vrhu lista u preko trideset zemalja. Uzeli su i Grammy za album godine i našli se na milion lista i raznih publikacija gde su stavljani rame uz rame sa najboljima svih vremena.

Na kraju su ova dva vizionara, kao na nekom sajberpank kraju Pinokija, postali pravi dečaci, odnosno ljudi, i ostavili su robotska odela iza sebe. Napravili su album koji su tad ljudi tumačili kao budućnost, a u stvari su sve vreme pričali o prošlosti. Bend više ne postoji, pa je ovo postala možda i jedna od najboljih „labudovih pesama” iliti poslednjih albuma u istoriji muzke. Ako se vratimo na priču sa početka, precenjen ili ne, jedno je sigurno – ovakav kakav je, svrstava se u top 10 najboljih iz ovog veka, a kako je krenulo, sumnjam da će se mnogo mrdati u narednih osamdeset godina.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *