Dok sedim u nekom kraljevačkom parku i pokušavam da skrenem misli od mučnine, pokušavam da shvatim šta je u mom savršenom planu krenulo po zlu. Plan je bio da odem na letnji omladinski događaj pomognem oko tehničkih stvari i održim jedno predavanje, a da ostatak vremena provedem odmarajući i spavajući na hladnijem planinskom vazduhu. Ali, sve se pretvorilo u više dana intenzivnog rada, ali i još intenzivnije večernje bleje, a poslednje veče bilo je preterivanje u svemu barem sa moje strane. Kao da sam želeo da pokažem kako sam još uvek mlad i mogu sve to da izdržim.
Sad, evo me u Kraljevu i umesto da se odmorno šetam gradom i čekam voz, ja se na klupi borim pokušavajući da ne zaspim. Pored mene sede tri penzionera i raspravljaju svetsku politiku malo o situaciji u Palestini, malo o Američkim izborima, a onda prelaze na domaće teme od Rio Tinto protesta do životnog standarda, na kraju se i posvađaju pa jedan odlazi, ali sa napomenom „vidimo se sutra”.
Žeđ koja raste i dovodi do toga da bih popio obližnju fontanu i mene tera da krenem ka železničkoj stanici. Dok hodam sa lebdećim mamurlukom Kraljevo mi ostavlja utisak lepog urbanog grada. Kafanice pored stanice su i ovde zatvorene, pa žeđ utoljujem u parku sa vodom kupljenoj na trafici. Park ispred stanice je dosta lepši od prethodnog u kojem sam sedeo. Parkom dominira spomenik narodnooslobodilačkoj borbi od 1941-1945. godine, jedan od retkih spomenika koje sam video iz ovog perioda koji je napravljen vrlo sociorealistično. Pored mene sede dva lika sa pivom od kojeg mi se vraća mučnina i pričaju o nekom liku koji ima tako lak posao da mu lova samo leže na račun, a on gotovo i da ne radi.
Železnička stanica Kraljevo jedna je od retkih još uvek živih stanica. Sa nje idu vozovi za čak četiri pravca, što je još uvek manje nego ranije, ali je svejedno lepo videti ljude i vozove kako dolaze i odlaze. Na blagajni uviđam da mi je novinarska legitimacija istekla i da bih trebao da je obnovim, svakako pokušavam da uz pomoć ove istekle kupim kartu sa popustom, i prolazi prilično glatko, tako da sam ovog puta uštedeo čak nešto više od sto dinara.
Moj strah da će u vozu biti toplije nego napolju i da će mi samo biti lošije ispostavio se kao nutemeljen. Poznati dizel voz sa oznakom DMU-711 fino hladi i osećam se mnogo prijatnije nego u parku i na stanici, jedino bi stolice mogle da budu malo udobnije.
Nismo ni krenuli a već sam zadremao, budim se tek negde kod Vrnjačke Banje, par mesta ispred mene se jedan vidno pijani putnik i kondukter svađaju. Tema je naravno neplaćanje karte, putnik govori kondukteru: „Znaš li ko sam ja? I zašto bih ti platio?”, čekam da saznam ko je on, ali za to ostajem uskraćen, jer je kondukteru muka od rasprave i samo nastavlja dalje govoreći nešto sebi u bradu.
Sporo kretanje voza opet me uspavljuje. Bude me zvuci hip-hop muzike sa telefona četiri mladića koji su upravo ušli u voz. Jedan mi prilazi da mi kaže kako mi je dobra tetovaža na nozi, pa mi onda pokazuje svoju tetovažu kalašnjikova na ruci, ja mu pokazujem roze krofnu, na šta on reaguje dobra je, samo je brate malo pederska. Odlaze na drugi kraj voza i ja opet nastavljam sa svojim ritmom spavanja.
Posle Kruševca ulaze dve babe sa jednim dečakom i sedaju ispred mene. Jedna od njih pokušava da kupi jeftiniju kartu za klinca i govori kako ima samo devet godina, on se buni i glasno piča kako ima jedanaest, a da će uskoro dvanaest, dok ona pokušava da ga ućutka. Scena poznata gotovo svakome u Srbiji ko je nekada putovao sa starijima.
Voz i dalje gotovo da mili, od Kraljeva do Jagodine kolima se stiže za sat i po vremena, a mi ulazimo već u četvrti sat vožnje. Tek nakon Ćićevca malo ubrzava. Neko mi je jednom rekao kada voz ide sporije deluje kao da je zemlja veća, a tek kasnije sam i video kartu Evope, ali su države dimenzionirane prema tome koliko vam treba da ih pređete vozom. I to je karta na kojoj je Srbija gotovo veća od Nemačke i Francuske.
Mene polako hvata neizdrž, posebno kada vidim da sam blizu i da Paraćin i Ćuprija prolako promiču. U vozu je ostalo samo još par putnika, verovatno sam retki ludak koji ide celom deonicom. Našminkana devojka u crnoj haljini sa belim cvetićima, priča sa nekim kako ide u drugu smenu, i kako se nije naspavala od prethodnog dana. Saosećam i pitam se šta li ona radi?
Napokon stižemo u Jagodinu, posle gotovo četiri sati uz malo kašnjenje. Meni dobro poznata stanica, koju još jednom zagledam i mislim se kako je to jedna od najneinspirativnijih stanica na kojoj sam ikada bio, posebno od kada je renovirana. Sunce još uvek prži, voz odlazi, a u obližnjoj kafanici ljudi su već počeli da piju, ja samo čekam da se stropoštam u krevet i odmorim, kako bih napravio neke nove planove koji će krenuti stranputicom. Šta ćeš, lepo neko na seminaru reče između planova i realizacije nekada ti se desi život.
0 Comments