fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹

Vozom koji kasni: Prijepolje – Požega – Kraljevo

O rekama, stanicama, pejzažima, zapadnoj i centralnoj Srbiji

16. May 2024


„Dobre su vam bicikle. A zamislite, pre neki dan u voz mi ušlo 15 Rusa sa biciklama, još je bila neka gužva, jedva sam smestio bicikle, a oni su morali da stoje sve do Užica”, priča nam očigledno dobro raspoloženi kondukter u vozu koji se sporo kreće na relaciji od Prijepolja ka Priboju, Užicu, Požegi i Beogradu.

Upravo kombinacija voza i bicikle dovela me je do toga da prazničnu nedelju provodim na brdima i u šumama zapadne Srbije. Mada voz od Prijepolja do Priboja ide tek malo brže nego što je nama trebalo da istu relaciju, samo u drugom smeru, prevalimo biciklama. Treba nam više od sat vremena za tridesetak kilometara, ali je barem pejzaž koji prati dolinu Lima lep, pa se čini da vreme brže prolazi.

Stanica u Priboju kao da je planirana za grad velikih mogućnosti, ali izgleda da su i stanica i grad u međuvremenu ostali bez tih mogućnosti. Stanica zaudara na mokraću, a na galeriju se nije moguće popeti, dok podzemni prolazi deluju zapušteno. Duh FAP-a (Fabrika automobila Priboj) još uvek lebdi nad Pribojem i pokazuje kako je nekada bilo moguće izgraditi planski grad oko jedne fabrike. Grad koji zadovoljava potrebe ljudi, a sve to na jako malom prostoru oivičenom planinama i moćnom rekom.

Ka Užicu nastavljamo u sporom tempu, prateći različite reke usput, i treba nam više od tri sata da stignemo od Prijepolja do Užica. Voz kasni tek svega par minuta, ali je pruga u očajnom stanju. Pa, ipak, u Užicu se voz puni. Iako je praznik, mnogo mladih ljudi je ušlo i uputilo se ka Beogradu. Ja ovog puta idem samo do Požege, gde me čeka pauza i zamena vozova. Plan mi je da od Požege uhvatim voz do Kraljeva, a onda da se nekako snađem i stignem do Jagodine.

Stanica Požega

Još jedna stanica na slovo P, pa posle Prijepolja i Priboja konačno stižem i u Požegu. Dva sata pauze planiram da iskoristim da se provozam do grada, nešto pojedem i opremim se za put. Ali taman što sam stigao u grad, počinje kiša koja donosi instant zahlađenje. Brzinski kupujem par sitnica za put i vraćam se na stanicu da tamo potrošim vreme do narednog voza. Provođenje vremena na stanicama uvek mi je padalo lakše nego sedenje u kafićima u gradu, ovako barem imaš prividni osećaj da se nešto dešava i da voz koji treba da dođe donosi promenu.

Pokušavam da uđem u čekaonicu, ali dva psa koja tu spavaju i koja sam probudio glasno negoduju. Kako bih predupredio dalji lavež, izlazim što pre iz čekaonice. Izgleda da me lokalni psi ne vole, ali sam se zato brzo sprijateljio sa jednom sivom mačkom bez jednog oka. Prvo me je nepoverljivo gledala svojim plavim okom, ali ubrzo mi se pridužila u obroku, ipak pazeći da se ne približi previše.

Ubrzo se pojavljuju i ona dva lajaća bandita, sada mnogo bolje volje, posebno jer sam ih podmitio ostacima hrane koju su halapljivo pojeli. Nakon što su se naspavali i pojeli nešto hrane, na red je došlo pravljenje sranja, pa su krenuli da razvlače stvari iz kante za smeće i da kopaju rupe u obližnjem ružičnjaku. Nastavili bi tako unedogled, ali ih je otpravnica vozova spazila i uz viku oterala, mada samo dvadesetak metara dalje. Čini se kao da je to njihov svakodnevni ples.

Kako bih izbegao da i sam dobijem porciju grdnje, pravim se da kao negde ciljano idem. I dok sam se šetao pored stanice, nailazim na železnički muzej na otvorenom, odeljenje uzanih pruga Požega. Lako preskačem ogradu i odjednom se nalazim u prostoru koji me podseća na neki napušteni zabavni park. Lokomotive i vagoni naređani su jedni do drugih, ali kako su pravljene za uži kolosek, deluju tek malo veće od onih turističkih vozića. Tu se nalaze i pružne oznake, kao i svakakve sitnice zarasle u travu i već podosta pod uticajem korozije. Kako ne želim da privučem pažnju čuvara stanice, skraćujem posetu ovom pomalo nadrealnom mestu.

Ostalo je još pola sata do voza, a ja na stanici gledam u natpis „Bife” i pitam se kada su svi ti bifei zatvoreni? Nekada si na svakoj imalo većoj stanici imao propisnu kafanu. Danas kafana koja radi na železničkoj stanici predstavlja češće izuzetak nego pravilo. A baš bih popio jedno pivo pred put.

Pored kafane, na stanicama si uvek mogao naći i telefonsku govornicu. Na stanici u Požegi i dalje postoji jedna crvena Halo govornica. Osim što je išarana i oblepljena navijačkim nalepnicama, deluje da su svi delovi još uvek tu. Ove govornice predstavljaju relikt prošlosti, a pre samo nešto više od dvadeset godina bile su hit i mnogo ljudi je nosilo Halo karticu kako bi se javili nekome, negde da su stigli. Brzom pretragom interneta pronalazim da se, na moje čuđenje, Halo kartice još uvek prodaju i da možda još uvek neke od tih govornica rade.

Napokon dolazi voz, i ja se uz klimaj glavom opraštam od svoja dva kereća poznanika, dok me jedooka mačka posmatra kako unosim bicikl u voz.

Požega – Kraljevo

Za divno čudo, u ovom vozu funkcioniše ceo mehanizam za ostavljanje bicikla, a ne samo jedan deo, pa sam po prvi put kako se vozim domaćim vozovim uspeo lepo da okačim bicikl. Osećam se kao da nisam u Srbiji, već negde gde i proste stvari funkcionišu. A čini mi se da i ovaj voz, iako putujemo neelektificiranom prugom, ide značajno brže od prethodnog.

Ubrzo prolazimo kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, gde voz staje na malu, ali jako lepo uređenu stanicu Ovčar Banja. Čini mi se da odavno nisam video tako sređenu stanicu, a i priroda u okolini deluje predivno. Ova stanica me je podsetila na drugaricu koja često ovde ide na planinarenje i od koje sam dobio sve preporuke za ovaj voz. Moram priznati da je bila u pravu, barem za ovaj deo puta.

Nakon što smo izašli iz klisure, za par minuta stižemo u Čačak. Od Čačka, pejzaži se radikalno menjaju, pa sad skoro i da nema šume na vidiku, dok je svetloplavi i zeleni Lim zamenila, od kiše blatnjava, Zapadna Morava. Ovakve pejzaže poznajem najbolje jer sam u njima odrastao. Blago zatalasana ravnica, poljoporivreda i gusto zbijena sela ono je što krakteriše ovaj deo Srbije, bilo da je pored Zapadne ili Velike Morave. Moram prizanati da
mi se više sviđaju planine i šume na zapadu, ali nostalgija me vuče i radujem se što ću uskoro biti kući.

Zbog praznika su ukinuli kasnije polaske vozova iz Kraljeva, tako da zovem oca da kolima dođe po mene. U Kraljevu me je sačekala kiša. I dok pokušavam da proverim koji sve vozovi idu iz ovog, nekada velikog, železničkog čvorišta, umesto na otpravnika nalećem na policiju. Čudno im je što se neko sa biciklom uveče mota pokraj stanice, pa mi traže dokumenta, proveravaju da li sam osuđivan i šta tražim tu. Ipak, nenadani i neželjeni susret, barem sa moje strane, brzo se završio, a i otac mi javlja da uskoro stiže. Raduje me što ću večeras spavati u mom dečačkom krevetu.

Preporučeni tekstovi

40 godina davljenja

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora – Davitelj protiv davitelja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *