Sunčani zimski dan i svrake koje kao da međusobno razgovaraju i time privlače pažnju moje mačke bude me i najavljuju novo putovanje. Ovog puta idem do Jagodine, linijom kojom sam se najčešće u životu vozio. Samo da završim još par stvari i biću u vozu za grad u kome sam odrastao.
Pošto nosim veliki paket knjiga i ranac veći nego uobičajno do železničke stanice, ovog puta idem taksijem. Kroz grad se probijamo neverovatno lako, uz komentar taksiste da možda zbog slave danas ima manje automobila nego uobičajno, da će svi verovatno krenuti oko pet – šest i da nas tada očekuje kolaps. Do tog vremena, ja ću, ako sve bude okej, biti već nadomak Jagodine, tako da me ta informacija o potencijalnom kolapsu ne tangira previše.
Tek na železničkoj stanici Beograd centar, dolazi mi do mozga da je već skoro tri i da ja još uvek ništa nisam pojeo. Brzinski svraćam do pekare na stanici, izbor i nije neki i sve mi deluje previše suvo, tako da uzimam prvu stvar koju vidim. To je neka rolnica sa šunkom, dobro će doći za put, da mi barem malo utoli glad dok ne stignem na slavu i maminu kuhinju.
Dok pratim instrukcije na koji peron dolazi voz za Niš, osećam da se karton koji drži paket knjiga koji nosim sve više cepa i da svakog trenutka može da se desi da sve te knjige završe na podu, a neke možda i na šinama. Ipak, nekako uspevam da zadržim knjige na okupu i da ih odnesem do voza, gde mi kondukter pomaže da unesem stvari i stavim ih na jedno od mnoštva slobodnih sedišta.
Retrospektiva odlazaka i dolazaka
Prvi put sa sam relaciju Jagodina – Beograd prešao vozom kao srednjoškolac, više se i ne sećam razloga za to prvo putovanje, ali nakon toga voz je postao moja rutina. Verovatno sam se više od sto puta vozio na relaciji Beograd – Jagodina i obrnuto. Većine putovanja se ne sećam, ali neka upečatljivija su mi ostala u sećanju, ili se barem prisećam nekih mirisa, osećaja i scena.
Sam ulazak u voz tokom prvih godina studiranja u Beogradu donosio je sreću jer sam znao da se vraćam u nešto sigurno i poznato. Prvih par meseci sam gotovo svakog vikenda išao za Jagodinu. Kasnije su se odlasci proredili, pa sad i ne mogu tačno da se setim kada sam poslednji put bio tamo, da li je to bio septembar, ili možda oktobar? Bitno je da je osećaj i dalje tu i da se radujem ovom putovanju.
U nekom trenutku svog života toliko sam često koristio ovu liniju da mi je najisplatljivije postalo da kupujem kartu za deset putovanja. Nekada je ova karta kojom ste mogli da putujete deset puta u okviru mesec dana u granicama Srbije, bila jako povoljna i mnogo mladih je koristilo.
Tokom studentskih dana dešavalo mi se da nemam dovoljno novca za kartu do Jagodine, već da kupim kartu samo do Mladenovca, ili Velike Plane, a ostatak puta se nadam da kontrola neće naići. Više puta sam bio i u situaciji da moram u samom vozu da pregovaram oko karte. Ova situacija mi je uvek posebno bila neprijatna, pošto moje veštine ulaska u konverzaciju sa nepoznatim ljudima nisu na nekom zavidnom nivou, ali čak je i meni pošlo za rukom da par puta prođem dosta povoljnije nego da sam kupio kartu na stanici. Danas Srbijavoz nudi popust od 30% uz novinarsku legitimaciju, pa za Jagodinu može, uz ovakav popust, da se ode za manje od 500 dinara, što je, u poređenju sa cenom busa, skoro tri puta povoljnije.
Osim što je povoljnije, putovanje vozom je i dosta udobnije. Sada na ovoj relaciji voze isključivo novi Stadler vozovi, koji su za kraća putovanja gotovo idealna opcija. Nekada su svi vagoni bili izdeljeni u kupe sa po šest sedišta. Ova sedišta su bila možda i udobnija od trenutnih, ali koliko me sećanje služi, uvek su delovala prljavo i neodržavano. Osim toga, ljudi su često pušili u kupeima, što iz ove perspektive deluje pomalo mistično, ali tada sam to mrzeo, jer ti sva odeća poprimi miris duvana.
A osim duvana, bilo je u tim vozovima i drugih mirisa, od raznoraznih mirisa hrane, do mirisa zapaljenih navijačkih baklji, ili mirisa kanabisa. Jednom je došlo i do požara u vagonu, pa smo kolektivno morali da izađemo i čekamo van kako nas miris ugljen monoksida ne bi usmrtio.
Osim mirisa, sećam se da je ovaj voz bio uvek poprilično spor. To mu i jeste glavna mana i razlog zašto se dosta ljudi odlučuje za autobus. Čak i u vreme kada su postojali brzi i poslovni vozovi, ovo putovanje je trajalo barem dva sata i dvadesetak minuta. Danas na ovoj relaciji idu samo putnički vozovi, i do Jagodine im treba oko tri i po sata. Još jedana mana je što nikada niste sigurni hoćete li baš za to vreme stići.
Par puta sam bio u vozu kada je udario nekoga (ili je ta osoba možda skočila pod voz?). To znači da na uviđaj mora da izađe policija i druge službe, pa smo jednom prilikom putovali više od sedam sati. Bilo je to predugih sedam sati jer, naravno, nisam poneo ni vodu, niti sendvič, pa sam gladan i žedan stigao tek u večernjim časovima.
Često se dešavalo da u polasku iz Jagodine vozovi kasne, jer su dolazili iz Soluna ili Sofije, ili da u njima bude tolika gužva da nema mesta gde da se sedne. Više puta sam stajao tokom celog putovanja, ili sam sedeo na podu u hodniku, pokušavajući da zauzmem što manje prostora kako bi me ljudi koji prolaze što lakše zaobišli. Upravo jedan takav pun voz nas je sačekao kada sam uspeo po prvi put da ubedim sestru da putuje vozom. Mislim da nikada neće prestati da mi prigovara kako sam je zeznuo tada i kako je morala da stoji do Beograda.
Još malo pa Jagodina
Nakon što sam se podsetio barem delova svih tih putovanja, stomak me ponovo podseća da ništa nisam jeo celi dan. Iz cegera vadim rolnicu sa šunkom, i već prvi griz potvrđuje da baš i nije najbolja. Šunka je upitnog kvaliteta, pitanje da li je uopšte to i šunka, a još zanimljivije je da se šunka nalazi samo na vidljivim delovima rolnice, dok je ostatak prazan. Čini mi se da je ova rolnica često metafora i mnogih stvari u našem društvu. Mada, ko mi je i kriv kada sam odustao od mog standardnog izbora, a to je pecivo sa sirom.
Vreme u vozu koristim da završim neke tekstove, pošto, kao i obično, kasnim sa dostavljanjem stvari, a ostalo je još malo vremena do nove godine. Čeka me i promocija knjige o vazduhu u Jagodini i nadam se da nisam džaba vucarao ceo paket knjiga. Dobro mi ide, mada me malo ometa neka osoba koja sedi iza mene i glasno pušta muziku sa telefona.
Ubrzo stižemo u Lapovo, gde se menjaju kontrolori i moram ponovo da pokažem kartu. To mi je jedan od sigurnih signala da ću uskoro biti u Jagodini. Brzim vozom od Lapova do Jagodine se stižne začas, pošto nema stanica između, ali pošto smo u putničkom, očekuje nas još pet ili šest stanica i još malo truckanja.
Već se mentalno spremam da sa zakašnjenjem stignem na slavu, da se pozdravim sa rođacima i porodičnim prijateljima i da pričam o politici. Kod nas se na slavi uvek priča o politici, a sad, samo par dana nakon izbora, to će biti apsolutno glavna tema.
Na stanicu u Jagodini voz stiže sa pet minuta zakašnjenja, otac me već čeka i Jagodina me čeka, veselim se.
0 Comments