White City Soul je umetnički kolektiv koji briše granice između muzike i različitih oblika vizuelne umetnosti. Njihov najveći fokus, ali i ono po čemu su najprepoznatljiviji je DJ-ing, ali ovaj kolektiv već godinama radi i autentičan merch u saradnji sa različitim lokalnim dizajnerima, a nedavno su otvorili i butik pod imenom Nixon. Od svojih početaka 2017. godine, ovi kreativci su se okupili kako bi udružili različite talente u polju DJ-inga, vizuelne umetnosti, i dizajna odeće. Ono što ih izdvaja nije samo njihova energija iza DJ pulta, već i osećaj zajedništva i konstantne međusobne podrške.
Često ih možete čuti u različitim lokalnim barovima, a pre svega u Strogom centru, gde su rezidenti, ali ih tokom letnjih dana možete zateći i na MMF-u na Divčibarama gde uređuju muzički program na jednom od stejdževa – Vinil stejdžu. Ovaj kolektiv čine DJ-evi Pavle Zindović – Vitelloni, Miloš Bošnjaković – Šomi, Milko Đuranović – Kostur i art direktorka White City Soul-a Katarina Ćirković. Ovog puta, mi smo ih zatetkli u Nixon butiku, gde smo sa njima proćaskali o njihovim počecima, nastupima, lokalnoj sceni, ali i daljim planovima.
Kako ste se okupili?
Pavle: Krenulo je 2017. kada smo počeli kao kolektiv da funkcionišemo, a pre toga smo radili razne žurke u staroj Lejli. Tu smo se svi i upoznali. Moja incijalna ideja je bila da napravimo ekipicu i radimo različite stvari udruženo – žurke, izložbe, bukinge. Krenuli smo odmah sa stranim bukinzima, prvi gost nam je bio Jazzcat u Gajbi, a naša prva žurka da se predstavimo kao White City Soul je bila u Strogom centru i bila je sreda veče. Baš je bilo dobro.
Milko: Ima i snimak na YouTube-u da vidite, Kaća je radila after movie (smeh).
Katarina: Ja sam se pojavila kao kreativni direktor – da snimam, fotkam, dizajniram.
Milko: U početku je bila ideja da puštamo samo ploče.
Katarina: I samo da budemo u minusu (smeh).
Kada je reč o samoj muzici, kako ste se tu spojili, s obzirom na to da ipak imate i različite stilove međusobno, šta je bila tačka preseka?
Katarina: Organski zvuk.
Šomi: Bilo je čupavo da se svi nađemo na istoj frekvenciji. Milko, stari reper, Paja, afro disko džez, sve što ja ne puštam, ja koji uglavnom puštam samo elektroniku. Svi smo se nekako malo približili i spustili kriterijume i eto.
Pavle: Kada smo počeli, svi smo bili baš stilski različiti kada je reč o puštanju muzike, ali svi smo slušali te žanrove. Recimo, ja volim haus, hiphop, disco, fank, tako isto i svi ostali – voleli smo istu muziku, ali nismo puštali istu, već smo žanrovski bili malo drugačiji, da bi se na kraju sve to spojilo i sad radimo prilično sličan fazon muzike – od disko fanka do hausa.
Kada puštate sva trojica b2b?
Šomi: Kada imaju da nas plate svu trojicu (smeh).
Pavle: Zavisi, ali dosta zapravo utiče taj finansijski momenat. Teže je platiti tri DJ-a, ali isto tako lakše je kada svako ima neki svoj set ili kada dvojica puštaju, pa mogu lakše da se sporazumeju muzički. Sva trojica je malo kupus salata, može da bude nezgodno, ali najčešće takve momente imamo u Strogom centru. Tamo nam je rezidentska kuća i tamo smo dovoljno opušteni da možemo sva trojica da stanemo i ne razmišljamo kako će ljudi da reaguju. Uvek ispadne dobro i kada bismo hteli da radimo taj triple b2b, mislim da bi bilo okej.
Kajo, koliko je tebi bilo izazovno da usmeriš identitet White City Soul-a, a da se svima u timu dopadne?
Kaja: Krenula sam od fotografija i videa – koristili smo ih za tizere za najave žurki. Vremenom se gradio taj vizuelni identitet i uvek nam je centar svega bila muzika i to nam je uvek inspiracija. Iz toga se izradio i merch. Sve su to bili baby steps. Mi smo prve majice uradili zaista davno, ali nismo imali finansije da ih radimo od starta i često. To nam je bio hobi koji živi neki svoj život, a danas već imamo ozbiljniju postavku svega i plan.
Vi ste pre svega muzički kolektiv, ali rekla bih da je WCS ipak šira platforma? Kako gledate na tu multifunkcionalnost DJ kolektiva?
Kaja: I jeste nam to bila ideja u samom startu. Strava je što se otvaraju različite mogućnosti i što ima više prostora. Mislim da ljudi i više cene što radiš na nečemu većeg od toga da jedaan DJ dođe, pušta muziku i ode kući. Imam utisak da to i mladi sada više upijaju i prate.
Pavle: Super je što, recimo, i Luton i Šćepa rade na scenografiji za žurke. Mi nismo imali vremena da se time bavimo, ali mi je to strava momenat da DJ-evi uzmu i naprave ceo setup.
Kaja: Tako se scena i razvija.
Pavle: Zato smo i otvorili Nixon butik, jer da nema te scene, ne bi bilo ni ovoga. Imamo preko 20 lokalnih dizajnera – to su sve mali brendovi koji imaju po par kolekcija. Stranci kada dođu i vide i kvalitet i dizajn, stvarno su oduševljeni.
Na kakvim mestima najviše volite da puštate?
Šomi: Ja više volim da vrtim negde gde je intimnije, gde je 30 ljudi koji će da vrište i skaču i onda ste zajedno u toj, što bi Milko rekao, sinergiji. A kada radiš festival, pa si na ogromnoj bini, a ljudi udaljeni 30 metara od tebe, nije intimno kao neki manji lokali, recimo Strogi centar gde ti se ljudi penju na glavu (smeh).
Je li imate neki nezaboravan nastup?
Šomi: Sad na turneji po Crnoj Gori smo imali baš kul događaj na Durmitoru, na traktoru na balama sena, ljudi đuskaju, to mi je bilo ludilo.
Pavle: Ima mnogo dobrih žurki u toku godine, pa mi je i teško da izdvojim jednu, ali u poslednje dve godine smo baš mnogo dobrih radili. Ove godine – cela ta turneja po Crnoj Gori, Ritmik je bio fenomenalan, MMF takođe, i u Strogom centru u zimskom periodu budu vrhunske žurke.
Kada znate da je žurka kliknula između vas i publike i koliko se pirlagođavate i prostoru i publici?
Šomi: Ima dosta faktora, zavisi u kom lokalu puštamo i kakva je ekipa. Mi uvek gledamo da izguramo neku našu priču, ali ako si u nekom baš fensi lokalu, gde ljudi nisu navikli na to, onda vidiš na nije baš energija kakvu bi želeo i onda mora da prođe i neki hitić (smeh).
Pavle: Imali smo rezidenturu u veslačkom klubu sad celo leto i tamo radimo komercijalniji set, mnogo više hitova, ali to nije komercijala na koju mislimo kada kažemo komercijala, već više malo poznatije pesme, ali to je isto domen muzike koju slušamo i volimo. Prilagođavamo se, ali samo do neke granice i to uvek dosta zavisi od mesta gde puštamo – da li će više biti underground ili nešto malo poznatije.
Kada radite bukinge, koga gledate da dovedete i kako se tu međusobno poklapate?
Kaja: Nemamo problem da se nekome nešto ne dopada. Ako neko ima neki predlog, uglavnom se svima sviđa ta ideja i baš se podržavamo međusobno. Nema toga da sad svako mora da ima svoj glas, nego baš imamo dobar odnos i nekako sve uvek vrlo lako dogovorimo.
Pavle: Mi ne radimo velike skupe bukinge, više radimo neafirmisane DJ-eve – afirmisane u svojim državama i gradovima, ali nisu na evropskom nivou poznati. Imali smo par, ali možemo na prste da nabrojimo takve (smeh). Više radimo manje poznate i istražujemo, ali gledamo da je to neki muzički nivo i stil koji mi volimo.
Šomi: U poslednje vreme ima dosta i toga da radimo na preporuku – neko koga znamo nam preporuči nekog svog kolegu recimo, pa ga dovedemo. Ima i toga, a ima i da gledamo koga mi volimo da slušamo da želimo da tog izvođača dovedemo.
Nastupate i van Srbije. Je li imate neka mesta gde posebno volite da puštate?
Šomi: Da, da, već četiri godine unazad idemo na Kipar u Limasol kod naših drugara Afro Fox. Oni drže bar po imenu Susami, što znači susam, jelte (smeh). To je jedno od dva alternativna mesta u tom gradu, gde ljudi vrte i fank i diso i ploče. Tamo idemo dva puta godišnje. U Briselu u Bonefoju, tamo smo bili dva ili tri puta. To je bar koji je na dva nivoa, ali su prilično divlji i rade do 8 ujutru.
Prvi put kada smo otišli, Paja i ja smo radili set. Paja je počeo od 23h do 1 i bio u fazonu da ja završim posle do 4. Ja u 4 rokam, pun je klub i kao ajde produžiću još malo. U pola 5 počinje da se prazni i ja sam taman spreman da privodim set kraju. U 5 klub se puni i ulazi opet sto ljudi, ja gledam gazdu, on govori da nastavim i objašnjava mi da, kada se drugi klubovi zatvore, svi zaposleni i publika pređu tu. Puštao sam do pola 7, 7 ujutru i rekao gazdi da ne mogu više, a onda gazda vadi USB i kreće da roka tehno (smeh).
Pavle: Strava su stvarno! Imaju i bendove i svašta, stvarno je prezanimljivo sve što se tamo dešava.
Pomenuli smo već Nixon butik, recite mi šta je sve plan i ideja sa tim prostorom?
Kaja: Stalno smo kuburili sa tim šta ćemo sa našim merch-om i gde možemo da ga izložimo da uvek neko može da dođe, vidi i ako želi – kupi. Otvorila se priča za ovaj prostor i nama se svidela, jer napokon imamo i mi gde da stavimo merch, a dajemo prostor i drugim ljudima da mogu da izlažu svoj merch, a ne plaćaju puno novca i da to bude neka međusobna saradnja i podržavanje.
Pavle: Ideja je da brendovi koji imaju po 2-3 majice, ne plaćaju nikakvu ležarinu mesečno, već samo procenat od prodaje, a malo veći brendovi, koji imaju veći stok, imaju neku malu mesečnu naknadu.
Kaja: Sve je simbolično i gledali smo da svima bude okej. Imamo i gomilu ideja da pravimo različite vrste događaja ovde, snimamo setove i slično. Radili smo i celo leto pop-up-ove – promocija jednog brenda i DJ koji pušta muziku u bašti.
Pavle: To je bilo baš super, a sada kada bude krenulo hladnije vreme, ideja nam je da sve to prebacimo unutra, s tim što će sad biti dosta laganije, neće biti žurke, već više neki lagani set uz promociju brenda.
Kako vi vidite White City Soul kroz par godina?
Šomi: Moj san je da mi zapravo napravimo WCS festival gde bismo okupili sve strane DJ-eve koje smo dovodili, ali i domaće. Realno, to bi i u skladu sa našim imenom: beo grad duša, moglo jako dobro da predstavi taj duh našeg grada i da bude svega – i dece, i odraslih, i kučića i odeće i hrane (smeh).
Kaja: Samo nek se nastavi ovako i nek se otvara celo to igralište sve više i više.
Fotografije: Mihajlo Marković
0 Comments