Za svaku vrstu umjetnosti postoji publika, samo ju treba pronaći

Sa Nikom Turković, pred njen koncert, pričali smo o muzici, regionalnoj sceni ali i Avril Lavinj i Senidi

Piše: Miloš Dašić

19. September 2024

Jedna od najpopularnijih regionalnih kantautorki Nika Turković stiže opet u Beograd 28. septembra u Bitefartcafe. Njen miks elektro popa, akustičnih melodija, ali i raznih uzbudljivih žanrovskih izleta i iznenađenja je skrenuo pažnju na sebe albumom 11. Album je kruna dosadašnje karijere, jer iako je u pitanju prvi album, Nika je već dugo u medijima. Predstavljala je Hrvatsku na Dečijoj Evroviziji kao klinka, gradi karijeru u muzici, a bila je i u žiriju talent show-a Superstar.

Sve to, a i još po nešto, bili su razlozi da popričamo sa njom, ali onaj glavni je ipak njena svirka u Bitefartcafeu 28. septembra.

Za početak kako si, kako podnosiš ovu promenu vremena, je l’ si letnja ili zimska osoba?

Nika Turković: Pa, za početak – jako dobro, hvala na pitanju! Nisam to još otkrila o sebi sa sigurnošću, ali mislim da sam više ljetna osoba. Svakako mi je jesenska moda najdraža, pa uvijek nađem nešto čemu se radujem u svakom godišnjem dobu.

Tvoj album je izašao pre nekih godinu i po dana. Kako si zadovoljna danas njime, i kako se zavrteo i koliko je stigao do ljudi?

Jako sam zadovoljna njime, mislim da je baš reprezentativno prikazao taj dio mog života kroz koji sam ga i pisala, tako da drugačije nije ni moglo biti. Jako sam sretna kako su ga ljudi prihvatili, s obzirom na to da je čak dva puta uspio biti najprodavanije domaće izdanje u Hrvatskoj; stvarno sam prezahvalna ljudima na tome.

S obzirom na to da si još kao klinka krenula sa pevanjem, šta je ono što si već ostvarila kad si zamišljala nekad, dok si stajala pred ogledalom sa izmišljenim mikrofonom i maštala i pevala, a šta je ono čemu još uvek težiš?

Mislim da bi mala ja bila dosta zadovoljna s tim gdje smo danas; najviše sam sanjala o svojim koncertima i sada kada to polako radim, moram reći da mi je to najdraži i najčarobniji dio ovog putovanja. Najveća želja mi je oduvijek bila pjevati pred ljudima koji će pjevati moje tekstove nazad, pa bih rekla da je to već dosta velika stvar. Ne mislim da ičemu težim, više sam jako raspoložena za red, rad i disciplinu, pa puštam da se sve polako samo događa.

Meni najinteresantnija pesma na albumu je pesma Mrzim, jer te pokazuje u drugačijem stilu. Otkud te gitare, koje btw prate neki trenutni svetski trend koji traje prethodnih godinu-dve-tri?

Rekla bih da je to bila neka uvertira u ono što će se od mene sve više moći čuti. Ja sam dijete Avril i Paramore-a, tako da mi je uvijek tihi san bio da to radim nekako inspirirano upravo tim ženama i njihovim sound-om. A i imam prilično fantastične gitariste u bendu, pa bi bio red da im damo prilike da pokažu ono što rade najbolje malo češće.

Sarađuješ sa autorima iz Srbije. Da li smo probili sve moguće granice i postali jedna industrija, jedna scena ili postoje i dalje razlike i prepreke?

Iz mog iskustva, ova generacija je baš povezana i nekako smo jedni drugima navijači. Mislim da se to sve više i više spaja u jednu cjelinu, što mi je prekrasno i obožavam biti dio ovakve scene jer su mi neke od najdražih autorica i pjevačica upravo iz Srbije.

Koliko postoji mesta za ovu vrstu pop muzike na ovim prostorima kad vidimo svu zastupljenost narodne, trap-a, i trap narodne?

Po mom skromnom mišljenju, za svaku vrstu umjetnosti postoji publika, samo ju treba pronaći i treba do nje doprijeti.

Da li postoji prostora da pop muzika danas bude angažovana, da nosi neke druge poruke osim muško – ženskih odnosa?

Naravno. Ima toga na svjetskoj, a i na našoj sceni pregršt, samo treba pronaći što voliš i kako s čime rezoniraš. Jedna Bojana Vunturišević mi uvijek ovdje padne na pamet.

Imaš neki svoj vizuelni stil koji prezentuješ kroz spotove, ali i kroz fotografije. Kako bi izgledalo kad bi se sve okrenulo za 180 stepeni, čime bi mogla da nas izenenadiš, odnosno da li maštaš o nekim drugačijim izgledima i prezentovanjima sebe?

U zadnje vrijeme sam fan eksperimentiranja, tako da je sve moguće! Pred 3 godine sam se ofarbala u smeđe i ošišala na fudbalerku nakon plavog boba dobri niz godina, tako da mislim da mi takve estetske promjene nisu strane, samo mi treba doći dovoljno jaka želja i inspiracija.

Šta misliš, šta će za 20 godina od ove današnje muzike biti hvaljeno i slavljeno kao klasik?

Pa ja se nadam da ćemo se Senidi uvijek vraćati, bio bi grijeh da je drugačije.

Šta ti je neki glavni utisak kao članice žirija u Superstaru dok si posmatrala neke mlade ljude koji žele da se bave muzikom i da pevaju? Da li postoji nešto zajedničko ili makar neko slično raspoloženje i emocija kod svih njih?

Rekla bih prvo da je to cijelo iskustvo bilo toliko prekrasno i da sam toliko stvari naučila, što o poslu, tako i o sebi, tako da sam prvo zahvalna do neba što, evo, i drugu godinu za redom imam tu priliku. Što se tiče ljudi koji su prošli i koji još prolaze kroz show, mislim da su svi jako različiti i ima baš jako puno izuzetno posebnih ljudi; ali svima je zajednička ta želja i taj neki san koji je nemoguće srušiti. To jako volim vidjeti i to je, na kraju dana, i meni inspirativno i ohrabrujuće. I moram reći da je jako puno baš kvalitetnih autora prošlo kroz audicije. Imam osjećaj da su ovih dana ljudi baš odvažni i hrabri u svojim stvarima i to obožavam.