Pepersi su verovatno prvi strani bend koji sam počeo samostalno da slušam, mimo kolekcije mame i tate koja se sastojala uglavnom od ex-Yu rok hitova. Prvo su bili spotovi na tv-u, pa piratski diskovi, a onda posteri na zidu. Mislim da bi teško današnjim klincima mogao da objasniš koncept srednje strane nekog časopisa koja se kači na zid. Sa zida bi te gledala 4 polugola momka nabijajući se u kameru i tu nije bilo ničeg seksualnog (valjda… barem kod mene nije). Pepersi su valjda i prvi čiji sam poster i skinuo sa zida i prvi bend koji je upao u kategoriju „ne slušam, a voleo sam ih”. Prvi kojima nakon izvesnog vremena čak nisam ni uspevao da virnem u nove albume i poslušam. Postoji nekoliko razloga. Za neke su oni krivi, za neke ne. Kao što sam siguran da svi imamo neke prijatelje sa kojima smo bili najbliži ikad pre neku deceniju ili dve, a sad vas jednostavno mrzi i da im se na ulici javite. Znate sigurno taj osećaj.
Red Hot Chili Pepers su ipak taj bend obožavalačkih ekstrema. Ako pitate jednu grupaciju, oni su prevaziđeni i zastareli, ali evo, sa druge strane, zatvoriše ljudi Olimpijske igre pre neki dan, sve da bi kao počasni muzički guverneri Kalifornije najavili 2028. u Los Anđelesu. Da su prevaziđeni i nepoznati nekim novim generacijama, valjda ih ne bi zvali. Ali opet, kad pomislite na njih, nekako ih svrstavate u red onih bendova vašeg starijeg brata ili sad već oca koji misli da nema muzike bez dobrog basiste i koji ili ima tetovažu Džona Frušantea ispod leve sise da ne kažemo srca, ili se kaje što mu devojka ili žena to nikad nije dozvolila. Ili je pak deo plejliste one ekipe koja u srcu ima vremena samo za tri izvođača, a ovi polugolaći iz LA-a se tu ubrajaju.
Ja znam, odnosno sećam se, kad je u mom životu sve kliknulo sa njima i kad je sve prslo poput slomljene čaše koju bi neko bacio u sevdahu dok Kidis peva Under the Bridge. Ali pre mog „cenjenog” mišljenja, sproveo sam anketu, ali i pronalazio druge takve po raznoraznim reditima i ostalim mestima gde ljudi izbacuju svoja mišljena od 10 dinara – Zašto ne volite Peperse? Odgovori su poprilično isti:
Zato što su sra*je.
Zato što su postali pop bend, a ko još voli pop bendove.
Zato što se lože da su bogzna kakvi virtuozi, a u stvari su prosek sa već viđenim forama.
Zbog svih onih njihovih jaba daba duba pesama.
Kidisovi tekstovi nemaju nikakvog smisla… i tako dalje i tako šire.
People are people, što kaže Depeche mode. Sve što je bilo na vrhu, u jednom trenutku će biti na dnu, a onda će se valjda naći sredina. U slučaju Pepersa, ona se nikad nije desila, pa imamo die hard fanove, i one koji ih ne podnose. Ovi gorenavedeni negativni razlozi mogu vrlo lako da postanu pozitivni, pa je tako bend, kad je prerastao u ‘ajde nominalno da kažemo pop muziku, stekao veliki broj svojih obožavalaca. Evo na primer, ja sam taj.
Evo skoro, pre neki dan, bila je 40-godišnjica njihovog prvog albuma, i ne znam da li ste ga skoro slušali (i da li ste ga uopšte slušali), ali on nije baš napravljen da bi od bilo koga stvorio zvezde. Taj prvi, nazvan po punom imenu benda, ne krije nijedan hit za sva vremena, već je utemeljio onaj zvuk koji će kasnije ljudi zvati fank metal, fank rok, rep rok, šta god, sve ono na šta su se malobrojni zaista ložili, dok su se mnogobrojni pravili da vole, čekajući da zasvira nešto sa kasnijih albuma. Drugi album, Freaky Styley, krije zanimljivije pesme poznatih imena, među kojima se uvek isticala Jungle Man. Ista ona za koju će kasnije Bregovića optužiti da je maznuo, da bi naparavio pesmu za Bijelo Dugme, Zamisli. Ja ne mogu da zamislim da je Brega toliko rano otkrio Peperse i rešio da im skine rif, ali to je već neka druge priča.
Tek na trećoj ploči se pojavio pravi hit, Fight Like a Brave, dok su sa Mother’s milk već postali perjanice alternativne muzike, doduše uglavnom Amerike. Onda se dešava Blood Sugar Sex Magik, i ništa više nije bilo isto. Hitovi poput Give It Away i Under the Bridge ulaze u svakodnevnicu i onih koji ne vole ni fank ni rep, ni metal, ni šta god, i delovalo je kao da neće biti većih od njih. I tako je i bilo, osim što nije. Jer kako su poleteli tako su sa te iste velike visine pali na dupe sa sledećim albumon One Hot Minute, na kom su se vratili na teritoriju da se ljudi prave da ih vole. Odnosno, ako simbolično kažemo da je prvi pravi album tih nekih novih Pepersa bio BSSM, onda je One Hot Minute bio onaj drugi, problematični, na kom su još i izgubili Frušantea, koji je pod uticajem droga otišao da se leči (ne po poslednji put), a dobili su manekenski nastrojenog Dejva Navara koji stiže transferom iz Jane’s addiction.
Ja kapiram da sam do sad barem 4 puta iznervirao fanove Pepersa u ovom tekstu, ali verujte mi, ovo nije kraj.
Bend je prigrlio svoje unutrašnje pop biće, vratio rekonvalescenta Frušantea, zahvalio se Navaru, a ja sam sa nekih 13 godina počeo da otkrivam da pored domaće muzike postoji i strana. U isto vreme kad shvatam da refreni mogu da se pevaju na engleskom jeziku, Red Hot Chili Peppers izbacuje album prepun refrena – Californication. Reč Californication je nešto što bi kao trebalo svi da razumemo, ali realno apsolutno ne znači nikome ništa, osim možda onima koji žive pod suncem zapada SAD-a. U samoj pesmi je Kidis pokušao da objasni taj kontrast surfovanja, povetarca, sunca, i lakog života, sa trudnim tinejdžerkama na kreku, nezaposlenima i Holivudom koji nameće nemoguće standarde i snove. To sada razumem, kad sam bio klinac razumeo sam samo ono dream of Californication. Spot sa osakaćenim članovima benda kako raspali voze auto kroz pustinju iliti Scar Tissue, kao i Otherside na kom Flea svira bas na strujnim žicama bandere bili su nešto što se čeka da VJ-evi TV programa puste. I realno, nije bilo većih. Svi smo ih voleli, svi smo ih slušali. Čak i poneki dizelaš sa malo širim pogledom na svet.
Onda je izašla i moja omiljena njihova ploča, By The Way, u vreme kad sam bio hodajući hormon i pubertetlija, a ova ploča je bila toplija, tužnija, smirenija, sa tek po kojim izletom u brzine fanka. Sve ono što mi je trebalo u tom trenutku. Dupli album Stadium Arcadium mislim da sam jednom preslušao ceo, i sećam se da mi je bio predug i da sam se fokusirao samo na onih nekolih hitova, a baš u tim trenucima, početkom 2007, izašla je najava da će bend konačno doći u Srbiju.
Ne znam da li je moguće objasniti mlađim ljudima to prapotopsko i preinternetsko vreme u Srbiji u kojoj si svakodnevno živeo fake news, gde bi neko izgovorio šta mu padne na pamet na tezgama kod SKC-a ili na protestima, a onda bi to došlo do voditelja neke radio stanice koji bi to mrtav ladan izgovorio u programu kao najprovereniju izjavu. Pa su tako Pepersi pre te 2007. godine barem jedno deset puta svirali u Srbiji.
Sećam se da ih je za vreme moje srednje škole makar 4 puta Vlade Divac dovodio da sviraju na Adi. Kao, Ada je velika, a Divac živi u Kaliforniji i zna ih.
Exit ih je na kraju doveo u saradnji sa vladom Srbije, i gradom Inđijom. Sve je bilo politička stvar, napravljen je neki fantomski festival, a taj dan i ta noć 26. juna je trebalo da bude konačna proslava najpoznatijeg benda u Srbiji koji svira stranu muziku.
Nisam išao u vojsku, jer je taman ukinuta kad sam došao na red, ali računam da sam u tih 24 sata u Inđiji završio vojni rok ubrzano. Prvo, jer sam došao ranom zorom ne bih li stao u red, jer tad nisu postojale karte za fan pit, već ko prvi devojci – njemu devojka. Po suncu juna na nekoj njivi pored Inđije, dobili smo opekotine i nervni slom dok nas nisu pustili unutra, da bismo čekali na bend, slušajući niz regionalnih izvođača, kao i Kasabian, za koji je tad u publici od 100 soma ljudi znalo 19 ljudi. Glavni bend je izašao na binu na još jednu tezgu u njihovom životu, bez trunke znanja koliko znače većini tih ljudi. Ali to nije njihova krivica, jer što bi pa znali, ovo je bila samo još jedna svirka. Tačka između nekog Krakova i Bukurešta, u stilu koji je ovo grad, koje je ovo mesto. Sat i nešto, malo jače, bend završava, shvata da kreće kiša, pa neće biti drugog bisa.
Ne kreće kiša, kreće oluja, koja ostavlja nas sve mokre do gole kože u toj istoj njivi na kojoj smo bili sprženi većinu dana. Automobili ostaju zaglavljeni do sutra na improvizovanom parkingu, autobusi ne primaju ljude koji žele da se sakriju od provale oblaka, zbog čega će mnogi završiti sa slomljenim šoferkama. Mi ostali smo probali da uđemo u dva-tri organizovana voza koji su naravno bili premali da prime sve ljude. Taksiji su odbijali da voze prvo veće razdaljine, a onda kraće. Dovukao sam se kući nekih 24 sata pošto sam iz nje izašao. Ideja da se smesti koncert za toliko ljudi u njivu bez infrastrukture, to može samo u Srbiji. Mada će gradonačelnik iste te Inđije, kasnije kad je prestao da se bavi politikom, a postao samo dežurni smatrač na Tviteru, optužiti Beograđane da ne znaju da voze po kiši i da su oni za sve krivi.
PTSD ili šta već, ali ja više nikad nisam poslušao nijedan album Pepersa u životu. Dolazile su tu i tamo neke pesme do mene, ali svaki put bi slike u oku kao iz kakvog Vijetnama počele da se prikazuju. I svako ima svoju priču sa ovog događaja, i svakome je baš ona bitna i veća. I iz ove perspektive, to je super, jer uvek je lepo kad se sve završi, a da niko nije zaista nastradao. Lepo je imati priču za prepričati nekom novom poznaniku uz pivo.
Ipak, sad kao malo ozbiljnije, sve kasnije što sam čuo od njih je ličilo na nešto staro i ne mnogo inovativno, a polugoli Kidis sa brčićima u svojim 60-im koji izgovara Hump de bump, ili šta je već ono bilo, je bio više parodična stvar, i svaki njihov potez je više podsećao na čuveni mim sa Stivom Bušemijem u kom sa skejtom na leđima pozdravlja fellow kids. Bend jednostavno deluje da nije rastao sa mnom, ili sa nama. Sa nekim od vas sigurno jeste. Ili možda je bolje reći da zajedno niste odrasli.
Kao i kod mnogih drugih velikana koji su dobacili do previše ljudi, tako i Pepersi imaju hitove i blamove, stagnaciju i rast. Na svakog mene koji će reći da ih ne sluša, imaćete nekog drugog koji će da peva Hump de bump, ali i da čeka da čuje Higher Ground. Široko nam polje, ima mesta za sve. Na kraju dana, uvek ćemo svi imati prvi piratski disk kupljen od džeparca za užinu, ali i Inđiju. Čaša meda, čaša žuči, i ceo taj fazon.
0 Comments