Evo već nekoliko sedmica, ljudi svakog četvrtka uveče gledaju seriju koju su verovtno do sad milion puta gledali i već je znaju napamet. Ok, ostavimo i tu mogućnost da se neki novi naraštaji po prvi put sreću sa kultnom serijom Televizije Beograd – Otpisani, ali nešto sumnjam da ta klinčadija uošte gleda TV ili koristi RTS Planetu koja je, valjda, taj neki servis za internet konzumaciju produkcije javnog servisa. Iako su reprize već ustaljeni program RTS-a, oko ove nove reprize Otpisanih se napravio malo jači hajp nego inače jer su, pre svega, epizode restaurirane i bolje izgledaju, ali i zato što ih puštaju kao nekad, jednom nedeljno u posebnom terminu. RTS obično ima običaj da sve pušta dan za danom kao na pokretnoj traci.
Pedeset godjna kasnije, ova serija je i dalje sveža, i i dalje ložačka za gledanje, a tome svemu doprinose i muzika Miće Markovića uz koju već 5 decenija razne generacije osmišljavaju razne ložačke scenarije u glavi u kojima oni pobeđuju, a neki rendom Krigeri gube.
Postavlja se pitanje u čemu je tajna – zašto su Otpisani i tad, kao i sad, uvek relevantni i laki za gledanje?
Odgovor na ovo pitanje je jako lak, i mogu sad da ga kažem i da završim sa ovim tekstom: zato što su Otpisani oduvek bili je*eno kul.
Naša kinematografija je porodila razni neki ratni sadržaj od onog klasičnog partizanskog koji je bio samo isprazno slikanje ideologije koja je na vlasti, do onih drugih, malo komplikovanijih, koji su pokušavali da umetnu svoje vestern uticaje u klasičan šinjel, pa do onih trećih, crnotalasnih, koji su umeli da se zapitaju šta je sve rat loše doneo, kao i da revolucija nije uvek bila pravedna, ni dobra po svoj narod.
Otpisani nisu bili ni prvo, ni drugo, ni treće. Oni su odmah, 1974. bili pop kulturne ikone. Ona neka zapadnjačka reka ili tok što sluša ploče i svira rok, samo prebačan u eru kad se tukao bitaka plam. Ali ideologijom se nije mahalo kao zastavicama kojima se dočekivao Tito. Dobro, da, reći će godinama kasnije Dragan Nikolić u nekom intervjuu kako je Prle bio narodski tip i gradski šmele, a Tihi je možda ipak bio malo komunsita. Ali to nekako nije bilo bitno.
Kao što smo imali razne generacijske priče kroz dekade, od Grlom u jagode do onih kasnijih u vidu Kako je propao rokenrol ili Munje, i Otpisani su uhvatili određeni trenutak gradske mladeži koji su, eto, sticajem okolnosti bili u ratu i onda, šta ćeš, osim da uzmeš pušku i postaneš ilegalac i kreneš protiv neprijatelja.
Serija je nastala po istoimenoj knjzi Dragana Markovića, a režirao je Aleksandar Đorđević. Iako je sve izmašatano, i likovi Prleta, Tihog i ostalih nisu narodni heroji po kojima su ulice i škole dobijale ime, ovi likovi su svakako postojali pod drugim imenima i radili slične stvari kao u samoj seriji. Spasavanje iz zatvorske bolnice, ubistva Nedićevih agenata, kao i rad ilegalne štamparije – sve se to zaista dešavalo.
Njih petorica su po želji iz prve epizode majora Krigera bili popisani, ali i Otpisani. Voja Brajović, Dragan Nikolić, Miki Manojlović, Čedomir Petrović i Vladan Holec jedan po jedan su zaista i bili otpisivani, sve dok nismo došli do poslednjih epizoda, kad su autori shvatili da ne mogu da ubiju Prleta i Tihog. Tom odlukom ih šalju u legendu, nešto drugačiju, kao par gradskih frajera koji tamane Nemce, što se prilično razlikovalo od ostalih terminatora Švaba koje smo do tad imali.
Partizanski film je, pored ideologije, građen i na toj strogoj koncepciji 100 na jednog (taj jedan je mahom bio Bata Živojinović). U tom pogledu, Otpisani su u svom drugarskom tripu u kom dosta ljudi gine bili gotovo pa neozbiljni u veličanju junaštva.
Odbor za cenzuru pri komitetu je imao štošta da prikenjka. Prvobitno su doneli zaključak da ‘serija prikazuje skojevce na nedostojan način’, a zapravo im je smetalo što je priča bazirana na akcijama u Beogradu, a ne po selima, gorama i vrletima, što je bio običaj do tada u ex-yu kinematografiji. Takođe, u prvim epizodama Tihi dovati neku pevaljku koja peva Nemcima, ali i šapne pokoju informaciju. Kontam da je isti taj odbor za cenzuru smatrao da Partizani nisu smeli da imaju seks do 45. Makar na filmu. Komentar na te kritike smo dobili u prvoj epizodi Povratka Otpisanih u kojoj je Prle ražalovan zbog valjanja u senu sa seljankom kojoj je muž u četnicima.
Da niko nije siguran govorilo je to što je, pored Otpisanih, poginuo gotovo i svako ko im se obratio i pomogao, a kad je Paja Bakšiš (Miki Manojlović) ubijen tamo negde pred kraj sezone, realno je bilo da smo svi strahovali za Prleta i Tihog. Inače, Paja, koji je bio kelner, inspirisan je likom kelnera kafane Ginić koji je ubijen jer je sarađivao sa partizanima 1942. godine.
Ali pored svih tih heroja i šarma koji su nosili sa sobom, morao si da imaš baš i tog ful zlikovca kog se svi plaše, a Stevo Žigon je uneo u Krigera tu odurnost banatskog Švabe koji je je konačno dočekao svojih 5 minuta da komanduje i da bude ledeno gadan. Sve ove manje secikese i ostali Nemci su dolazili ili prolazili, ali kao što su do kraja serije morali i Tihi i Prle da ostanu živi, tako je morao i Kriger jer nema toliko dobrog bez toliko lošeg.
Serija je bila toliko popularna da je morala da se nastavi, pa je tako 1978. u boji stigao i nastavak – Povratak Otpisanih. Nagurali su sve moguće glumce koji nisu bili u prvim epizodama, niko više od glavnih likova nije umirao. Tihi više nije bio bonvivan već je stidljivo voleo Mariju, a sve akcije su bile izmaštane za potrebe serije. Ne kažem da je Povratak loš, mislim da sam ga čak i više puta i gledao nego originalne epizode, a i više ga citiram, samo eto, nije to bilo baš toliko true i old school, da upotrebim hipsterski rečnik.
Na kraju, uhvatim tako sebe kako palim četvrtkom TV i gledam RTS, a nemam preko 100 godina majke mi (iako ponekad tako verovatno delujem onima koji čitaju ove moje tekstove) i ponovo slušam one trube, gledam kako Prletu do jaja stoji onaj kačket i ložim se kao da sam klinac i da ću da izletim na ulicu da se igram sa drugarima. Bilo je i boljih i gorih serija od ove svakako, ali taj osećaj mislim da nijedna nikad nije uspela da proizvede. Zato joj hvala.
Izvor fotografija: RTS
0 Comments