Godine 2022. Marina Khudykh se preselila iz Sankt Peterburga u Beograd, kupila klavir i otvorila kamerni kulturni centar u prizemlju jedne stambene zgrade na Vračaru. Krajem 2023. godine okupila je međunarodni tim koji je činilo više od 35 ljudi i realizovala performans-trilogiju Trivium. Serija koncerata bila je povezana s idejom puta žene u umetnosti: prvi je održan u Kolarac Concert Hall-u, drugi u sinagogi u Novom Sadu, a treći u Kulturnom centru Marine Khudykh.
To nisu bili samo koncerti, već ogromna, jedinstvena dešavanja: muzički program za klavir, perkusije, klavirski ansambl i rusko-srpski hor, konceptualno osvetljenje, ples, kostimi, projekcije.
Prošla je godina, a Marina je pripremila novi performans – Tabula Rasa. Tamo će biti izvedena savremena akademska muzika XX i XXI veka u zajedničkom izvođenju Marine (klavir), srpskog orkestra Muzikon i violiniste Mihaila Andruščenka. Dana 11. decembra program će biti izveden u Domu omladine u Beogradu, a 15. decembra u sinagogi u Novom Sadu.
Razgovarali smo sa Marinom o tome kako ostvaruje svoje kreativne ambicije u Srbiji, koliko je teško biti žena u svetu akademske muzike i kakve emocije publika može doživeti na njenim performansima.
Marina Hudih
Već treću godinu živiš u Beogradu. Šta za tebe znači Srbija? Šta ti Srbija i Beograd daju, a što ti nisu davala druga mesta na kojima si živela (Sankt Peterburg, Pariz, London)?
Marina Hudih: Sviđa mi se Srbija, sviđa mi se gostoprimstvo i gostoljubivost ovog naroda, a takođe i to što su ovde koncentrisani misleći ruski ljudi. Oni koji su sami preuzeli svoju sudbinu i došli da brane svoja ideološka uverenja, neku univerzalnu moralnost.
Došli su ovde verovatno zato što Srbija pruža mogućnosti za manje stresnu samorealizaciju. Ipak, naši narodi imaju mnoge dodirne tačke. Mnogi ljudi ovde su upoznati s ruskom kulturom, poštuju je, i to ne samo u globalnom smislu (kao što je „znam Rahmanjinova, Čajkovskog i Puškina“). Čini se da je kod Srba u krvi neko prirodno osećanje ruske kulture, mnogi iz starije generacije su učili ruski jezik.
A osim toga, Srbija mi je dala priliku da se bavim režijom bez straha od osude od strane snobova iz sveta umetnosti. Ovde se razvijam kao reditelj koncertnih programa. Nikada mi nije bilo interesantno da samo izvodim određen broj dela, kao što to obično biva u konzervatorijumima i filharmonijama.
Kada govoriš o vežbi u režiji, postavljanju i produkciji, prvo što ti pada na pamet je tvoja prošlogodišnja trilogija Trivium?
Pa da. Time sam se bavila i u Sankt Peterburgu. I u mom malom kulturnom centru u Beogradu imala sam nekoliko performansa, a uvek se trudim da pravim nebanalne koncerte. Takođe se vežbam i u svetlosnoj režiji, u dramaturgiji scenskog dela, kako bih upravljala osećanjima, kako bih delovala na sva čula publike.
U Srbiji postoji mnogo interesantnih prostora koji omogućavaju velika eksperimentisanja, a koji su, u principu, dostupni. Uzmi, na primer, sinagogu u Novom Sadu, gde je bio drugi koncert trilogije Trivium — to je zaista neverovatno mesto.
Da, bila sam na koncertima trilogije u Kolaracu (Beograd) i u sinagogi u Novom Sadu. I još uvek ponekad imam takva sećanja na tu mističnu atmosferu, na zrak svetla koji ulazi u kupolu sinagoge — naježim se kad se setim.
Hvala. I ja imam. Sada se osvrćem unazad i razmišljam: pa to je bilo toliko ludilo i hrabrosti — napraviti tako nešto! Odakle su uopšte došle te snage, odakle je ta energija samo izlazila? To je bila druga godina emigracije, kada bi, u teoriji, moglo da se živi mirno. I onda, odjednom, ovako nešto.
Iako nismo napunili salu na prvom koncertu trilogije u Kolarcu (i zbog toga smo završili u ozbiljnom minusu sa novcem), emocije koje su ljudi doživeli bile su izuzetno snažne, a feedback je bio jednostavno neverovatan. I naravno, organizacija tako velikog performansa mi je lično dala snage. Kada se osvrneš i shvatiš da je to bilo moćno, to ti daje još veću sigurnost u sebe za budućnost.
U tvojoj trilogiji Trivium ključna tema bile su žene u umetnosti. Ne samo u muzici, već uopšte. Kako je nastala ta tema? Da li je to povezano sa tvojim ličnim iskustvom, putem u muzici — ili je to više neko generalno izlaganje „u ime svih žena“?
Verovatno ne mogu govoriti u ime svih žena. To je bila priča prvenstveno o meni kao osobi u ženskom telu i u umetnosti. Scenario se oslanja na različite faze odrastanja umetnice u širem smislu te reči.
Prvim delom smo uspavljivali budnost slušalaca, uvodeći ih u poluspan stanje — neku vrstu magle, kada ljudi pokušavaju da ne primete, da ne vide nešto.
Zatim su se polako otvarale kulise i počinjala je pesma N. Korndorfa „Jarilo“. A uz nju – paganski ritual, ples, kolo koje nas vodi ka osećanju kreativnog gorenja, ženske prirode, unutrašnje vatre.
Nakon toga je usledilo horsko delo A. Mellnasa „Aglepta“. Tu se izgovaraju reči na izmišljenom jeziku, nešto poput vračanja. Kao da žena, koja je osetila u sebi kreativno gorenje, počinje da razgovara sa sobom i svetom.
Zatim je usledilo delo H. Goebbelsa „Surrogate“. Devojčica trči po gradu, zadihana, ali nastavlja da trči. Devojčica sa intenzivnim unutrašnjim svetom, koja je shvatila svoj kreativni početak, a društvo je ne prihvata uvek. Mene su, na primer, u detinjstvu zadirkivali zbog mojih „čudnih“ interesovanja (muzika, teatar, slikanje). Kada se susrećeš sa svetom, on počinje da te pritisne pločom realnosti, i ne možeš uvek da iskažeš svoju kreativnu energiju.
Ja sam završila školu sa 15 godina, upisala muzičku školu, zatim se preselila u Sankt Peterburg i tamo radila kao konobarica, prodavačica, svetlosni režiser, advokat, promenila 30 poslova za 3 godine, samo da bih se učvrstila i učila. To je bio moj put pre nego što sam upisala konzervatorijum u Parizu, zatim u London, i počela je sasvim nova priča.
Zatim je usledilo delo Džulijusa Istmana „Evil Nigger“. Ono nosi neverovatnu energiju: više ne možeš, moraš da izabereš odmah — ili da ostaneš u svakodnevnoj stvarnosti u kojoj živi 80% ljudi, ili da ideš dalje. Istman je očigledno napisao ovo u stanju „na ivici besa“. Bio je Afroamerikanac i gej; u vreme kada je živeo, i jedno i drugo, najblaže rečeno, nije bilo odobravano. A još nije bio profesionalni kompozitor — i kao da je iz čistog genija izlio čiste emocije. Preneo je osećanje kada se boriš kao riba na suvom.
Ovo je takođe bilo o meni u određenim periodima. Sada, na primer, tražimo sponzore za organizaciju koncerata u Srbiji i shvatamo da ljudi nisu spremni da podrže umetnost. Jedna osoba je ponudila, ali nismo uspeli da se dogovorimo, jer nisam bila spremna da se upustim u seks za sponzorsku pomoć.
Završni deo — horsko delo Just. Prava katarza, kada na kraju izabereš sebe. Tokom njega su na scenu izašle žene različitih uzrasta, od malih devojčica do penzionerki, držale su sveće u rukama — simbol te iste vatre koja svaka od njih nosi u sebi. Paralelno, na zidu su se smenjivale projekcije — imena velikih žena.
Šta za tebe znači biti žena u svetu gde je istorijski bilo teško probiti se u klasičnoj muzici?
Potrebno je imati različite životne i profesionalne veštine, razvijati ih u sebi, stalno učiti, pratiti promene u svetu i trendovima medijskog prostora. Pre svega, to su liderske sposobnosti koje omogućavaju da podržiš sebe i druge ljude oko sebe. Čak i kada ti je teško i živiš u kući na Voždovcu sa razbijenim prozorima i paukovima, smrzavaš se sa dva grejača, spavajući u duksericama (tako je bilo, da).
Uopšte, biti žena u umetnosti danas znači imati kvalitete koji se tradicionalno smatraju muškim.
To nosi sa sobom niz poteškoća u životu. Ipak, nisam spremna da nekom drugom sada prenosim odgovornost za svoj život, jer mi odmah postaje nesigurno. Ukratko, biti umetnica znači preuzeti veliku odgovornost.
Da li poslednjih godina osećaš više podrške prema sebi nego pre, recimo, 10 godina? Da li si srela neke podržavajuće žene koje su uz tebe kao zid?
Rekla bih da nije postalo mnogo lakše, jer su pre 10 godina moji ciljevi bili skromniji. A kako vreme ide, moji planovi postaju sve veći, složeniji i interesantniji.
Postoji dugoročna podrška, žene sa kojima se dugo družim i komuniciram. Na primer, rediteljka Vera Martynov, koja sada živi u Parizu. Takođe, pripadam grupi umetnica fonda Sarah Vinitz. Sara Vinitz je pokroviteljka kreativnih ljudi, umetnika, ona je kao mudrac ili sveštenica kojoj se mogu obratiti za savet. I naravno, moja profesorka Nonna Irtt, koja je takođe u Parizu. Ovde u Srbiji, rekla bih, to si ti, to je Anja Konkina, to je Ira Papina.
U poslednje vreme imala sam period kada sam više vremena provodila sama, u tišini. Prve dve godine emigracije bilo je mnogo ljudi oko mene, ali onda sam se možda malo previše opterećivala i povukla u sebe. Poželela sam da budem u tišini i da se povežem sa unutrašnjim glasom: „Šta želim? Kuda idem? Ko je uz mene na tom putu?” Rezultat tog perioda bila je program Tabula rasa. Ova fraza znači „čista tablica, prazan list”.
Poželela sam te da zagrlim. Mogu?
Naravno, hajde da se zagrlimo (grlimo se). Čoveku je potrebno da se grli bar 20 puta dnevno. Ponekad pomislim: „Možda da započnem neki odnos?”, ali onda se potpuno posvetim pripremama za koncert. Zanimljivije mi je sa mrtvim muškarcima nego sa živima. Iskreno, sa Šnitkeom je bilo toliko zanimljivo, stvarno neverovatno.
Pošto smo već spomenuli Šnitkea, hajde da pričamo o koncertu koji će biti u decembru. Osim Šnitkea, sviraćeš i muziku Sofije Gubajduline. Ona je jedna od retkih poznatih žena kompozitora. Da li postoji trend da se žene kompozitori sada više otkrivaju i ističu?
Da, apsolutno. Mogu da kažem da u Evropi i Americi fondovi aktivno podržavaju žene kompozitore. Postoje stipendije za školovanje, kao i druge mogućnosti.
Danas nije toliko važan pol, već tvoje sposobnosti pre svega. Znam da je žena kompozitor 2013. godine dobila Pulicerovu nagradu. Zove se Kerolin Šou, njena muzika je fantastična. I tamo, u Americi, sada raste cela plejada kompozitorki, i one sarađuju i sa muškarcima, imaju sjajne kolaboracije, a njihova muzika se aktivno izvodi.
Pored toga, sada je postalo aktuelno oživljavati imena kao što je Hildegarda Bingenska (1098–1179), koja se smatra prvom kompozitorkom. Ali, kompozitorki je ipak još uvek vrlo mali procenat u poređenju sa muškarcima.
Ako govorimo o sovjetskim i ruskim kompozitorima, može se pomenuti Galina Ustvolskaja. Njena muzika, kao i muzika Gubajduline, nije jednostavna, a kod Ustvolskaje je još teža, pa se njena muzika ne izvodi tako često. A mladi kompozitori danas, baš naprotiv, aktivno izvode svoju muziku. Uopšte, razvoj muzike sada, čini mi se, ide ka pojednostavljenju muzičkog materijala.
Da li osećaš neku razliku između muzike koju su pisale žene kompozitori i muzike koju su stvarali muškarci kompozitori? Možda taj specifičan kreativni „plamen”…
Sve što sam čula od Ustvolskaje i Gubajduline deluje kao da je napisano kroz veliku bol, kroz veće prevazilaženje. I pritom one ne prave kompromise: ne pišu „slatku” muziku, ne prilagođavaju se ukusu mase. To su žene koje su izabrale svoj put i ostale verne tom putu, stvarale su inovativnu muziku, čak i kada okolni svet nije bio spreman da je prihvati.
Sada, mislim, vremena su potpuno drugačija. Žene i dalje rade na kreativnom izražavanju, ali već ne čujem onu napregnutu bol koja je bila prisutna u muzici 20. veka. Sada žene kreću iz drugačijeg stanja.
Šta ti je posebno kod muzike Gubajduline? Zašto si odlučila da je uključiš u svoj novi performans?
Ceo novi program je poput slagalice koja se sastoji od kompozitora jedne grupe istomišljenika, umetnika iz postsovjetskog prostora. Neki od njih, poput Arva Pärta i Peterisa Vasks, nakon što su dosegli vrh avangarde, odlučili su se za novu jednostavnost, sakralni minimalizam.
Sva ta dela imaju neko slično raspoloženje, stanje. Oni su kao rođaci, povezani. „Čakona” Gubajduline je poput pogrebne povorke, tu je očigledan omaž Bahu. Forma „Čakone” razvija osnovnu temu, koja se u svakoj sledećoj varijaciji menja. Za mene, „Čakona” je kao životni ciklus: tu sam ja, ti, svako od nas. Svi prolazimo kroz različite faze, kroz različite situacije. I na kraju, tema se stabilno vraća — znači, vraćamo se sebi.
Ceo program će biti podeljen u dva velika bloka. „Čakona” je u prvom bloku — to je nešto mračno, što istražujemo u sebi. A muzika Arva Pärta je kao stanje u kojem sve svetli. I sve postaje jasno, čisto. Poslednji komad Peterisa Vasksa zove se White Scenery. Uzimam ga ne slučajno — jasna poruka, zar ne? Evo ti čisto platno i čisto svesno, izvoli.
Koje emocije želiš preneti slušaocima na koncertu? U koje stanje ih planiraš uputiti?
Želim da ljudi izađu sa koncerta verujući da nijedna tmina nije beskonačna. Da u svakom kriznom trenutku možemo naći tačku oslonca od koje se odbijamo i nastavljamo dalje. Da uvek postoji nada i svetlost ka kojoj težimo — kao leptiri koji će, baš kao na koncertu, poleteti.
Razumem da rizikujem u prvom delu dajući težu muziku. Ona nije svima jasna. Čak sam spremna da neko napusti salu. S moje strane, to je svojevrsni nemilosrdni susret slušaoca sa stvarnošću. Svakom narodu, svakoj naciji, svakom čoveku dolaze tamni trenuci, ali onda neizbežno dolaze svetli. Svetlost je oštrije vidljiva nakon tame.
Centralno delo Alfreda Šnitkea nije bezizlazna tama. To je sudar duhovne muzike i zverskih, disonantnih zvona. Kao da je bila kanta, nalili su hladnu vodu, izbacili je na slušatelja, pa od te kante napravili zvono i počeli da udaraju u njega. A to je klavir. Predosećam da će reakcija biti: „Orkestar je bio dobar, ali da nije bilo klavira, bilo bi još bolje” (smeje se). Ali nije me strah od toga, znam šta želim postići sastavljanjem ovakvog programa. Pre svega, za mene je važna transformacija koja, nadam se, nastaje ili će nastati sa slušaocima.
Inače, kako si uspela da sarađuješ sa srpskim orkestrom?
Srpska umetnica i skulptorka Jovana Tucović učestvovala je u jednom od naših performansa — u trećem delu Trivium. Ona me je upoznala sa rukovodiocem orkestra Muzikon.
Orkestar se sastoji od mladih srpskih muzičara. Oni sviraju i akademsku muziku i eksperimenatalnu. Popularni su sa programima poput „simfonijski orkestar svira rock klasiku”. Na primer, nedavno je srpski vokalista pevao hitove Iron Maiden-a u pratnji ovog orkestra. Takođe, nedavno su imali turneju po Evropi sa nesvakidašnjim programom — miksom Betovena i džeza. Znači, oni takođe traže nove načine kako da privuku pažnju, fokusiraju se na eksperimentisanje.
Nadam se da će saradnja sa mnom — miks muzike, teatralizovanog dela, performansa i svetlosnog efekata — takođe biti neka vrsta inovacije za njih.
Dana 11. decembra program Tabula rasa će biti izveden u Domu omladine u Beogradu,
a 15. decembra u sinagogi u Novom Sadu.
Autorka teksta: Anastasija Kačulina
Fotografije: Konstantin Kondruhov
0 Comments