Nakon nekoliko godina, uslovno rečeno, pauze, Turbo Trans Tursiti se vraćaju svojim novim, drugim po redu, albumom i poručuju kako Ništa nije strašno. Iza ovog projekta stoje braća Mijušković, Boško i Džimi, a ovog puta nas kroz 12 numera voze kroz novi zvuk ovog sastava, koji su singlovima Šimpanza, Sivi dani, Valhala i Sreća je, već delimično nagovestili u prethodnom periodu. Od prve do poslednje numere, mogu se čuti različiti uticaji, pa i omaži koji su bili inspiracija ovom sastavu, ali kao jednu od glavnih stvari koja im je bila važna, ističu upravo free jazz, kao i mnogo veću improvizaciju u zvuku i otvaranje ka novim formama i žanrovima. Turisti su u narednom periodu najavili i neka nova iznenađenja koja spremaju, ali kao posebno važnu komponentu izdvojili su svirke koje nas očekuju, ali koje su i njima najviše nedostajale.
O novom izdanju, zvuku i inspiraciji razgovarali smo sa braćom Mijušković.
Koliko dugo ste radili na ovom albumu, kako je tekao proces?
Džimi: Sam kreativan proces i nastajanje pesama i njihovih finalnih oblika nisu dugo trajali, nego više miks i master.
Boško: Imali smo veoma dobar zalet kada smo bili (samo) Turisti. Pronašli smo ritam u radu, broj koncerata za godinu dana je obećavao, kao i reakcije kod publike. Već tada smo krenuli da razmišljamo o drugom albumu, s obzirom da smo Šimpanzu izvodili uživo od prvog koncerta. Sledeće godine postojanja benda posvetili smo radu na novom materijalu, i doneli odluku da ne sviramo koncerte. U međuvremenu su nam se desile razne životne stvari, koje su znatno uticale na sam rad, a kasnije i realizaciju albuma. Ali kada pričamo o samom kreativnom procesu, nekoliko meseci pre početka pandemije smo iznajmili studio i počeli da radimo na pesmama, i to je sve ukupno trajalo par meseci. Sa pesmama nismo imali problem, neke su nastajale dosta spontano kao, na primer, Problem – ja sam bio u toaletu, vratio se, a Džimi je pevao: A to mi nije trebalo i tako je nastao refren.
Dakle, to nije namerni omaž Doni Ares?
Džimi: Nije, mislim jeste u neku ruku – otpevaš i onda shvatiš da to već negde postoji. Đus je isto imao stih u kom kaže A to mi nije trebalo Dona Ares.
Boško: Što se tiče citata i omaža, trebalo bi uzeti u obzir da, kada nešto citiraš, prosto i ukažeš na to, ali ovde to nije bio slučaj. Džimi je nešto pevušio: Imao sam jedan problem, imao sam jedan problem i onda sam ja tražio objašnjenje: Pa, dobro, koji si imao problem? i on je rekao: A to mi nije trebalo (smeh).
Da li ste onda imali neke namerne reference i omaže, recimo Bajagi ili nekome drugom?
Boško: Za Bajagu je zanimljivo i simbolično, jer smo kao Tursiti, uživo svirali obradu pesme Tvoja je gajba sigurna, ali čak i tada misao o Bajagi kao uticaju nije postojala. Ali, postoje sigurno neke veze. Kada razmišljam, najveća veza mi je, u stvari, to što mi je Bajaga najveća asocijacija na detinjstvo. Mama mi je rekla pre neki dan da je imala san za svog prvenca, što sam ja, da bude mešavina Bajage i Žarka Lauševića (smeh). I onda su stvarno dosta puštali Bajagu u našoj kući, to je činjenica.
Koliko se sadašnji Turbo Trans Turisti razlikuju od Turista?
Boško: Ono što uviđam sa ove distance je da smo mi, kao Turisti, ostali nedorečeni u izrazu, i možda je to glavni razlog zašto smo želeli da odemo dalje. Tako da, to jeste isti put, ali verujem da smo više fokusirani na stvari koje su nama važnije.
Džimi: Glavna potreba da se napravi iskorak od Turista do Turbo Trans Turista jeste kako bismo napravili promene u lajvu, da bismo prikazali zvuk i stav, adekvatan načinu kakav je u našim glavama dok to pravimo. Kako referišemo na tu muziku, kako razmišljamo o njoj, da je tako i izvodimo.
Tekstove potpisujete vas dvojica, ali ste na albumu imali i special mention vašem ocu. Koliko je on bio bitna figura u svemu ovome?
Boško: Veoma. Koliko je bitna figura u našem procesu rada, najbolje govori činjenica da je upravo ćale taj koji je definisao ideju o Anderklas-u, našoj izdavačkoj kući.
Kako znate kada je finalna verzija i kada je to to?
Boško: Pa, nismo znali (smeh).
Džimi: Za neke stvari možda naslutimo, ali za miks…
Imate li vi neke favorite pesama sa albuma?
Džimi: Meni je Sreća je.
Boško: Meni je defintiivno Ništa nije strašno. To je pesma zbog koje osećam u isto vreme ponos, i ljubav prema muzici kao slušalac.
Da li se zato i album tako zove ili je više zbog samog stiha?
Boško: Mislim da je više zbog samog stiha.
Džimi: I stiha i poruke.
Boško: Ali, možemo i da kažemo da je Ništa nije strašno najbolji prikaz onoga što smo hteli da uradimo sa muzikom generalno.
Koliko vam je važan redosled pesama? Zanimljivo je da otvarate pesmom Ostani još malo, a zatvarate sa Celi moj svet, u nekom mirnijem emotivnijem tonu.
Džimi: Jako nam je bitno, a za nastupe je možda jos bitnije. Mi isfilozofiramo ceo nastup kako treba da se izgradi, šta treba da se desi i slično. Za album je slično tako.
Boško: Ja bih samo dodao da, na osnovu materijala koji imaš, moraš da uspostaviš realan odnos prema tome i da na osnovu toga probaš da izvučeš ideju i redosled stvari, kao scenario. Ideja i suština abuma defintivino ima veze i sa redosledom pesama i mi smo to uspostavili na razne načine: kako se jedna pesma završava, kako bi bilo zanimljivo da krene druga, ova ima uvod, ova nema i onda je redosled imao smisao – krenuli smo napadački da bismo završili u nekoj magli. Na celom albumu mi nismo stremili ka odgovoru, već smo postavljali pitanja i bavili se stvarima koje su nas zanimale i uznemiravale.
Kako će izgledati uživo ove numere, da li ste razmišljali o aranžmanima? Da li ćete nastupati kao bend ili samo vas dvojica?
Džimi: Postoji još jedan čovek sa nama koji zvuči kao njih deset (smeh), a to je Igor Kuzmanović Gile, bubnjar. Sa njim smo imali već dva nastupa: jedan u Bugarskoj u Sofiji, a jedan je bio Marizin cirkus, u okviru Cirksufere. Izodimo i stare numere sa prvog albuma, i ove sa novog, ali i neke koje će tek biti objavljene.
Boško: Defintiivno smo skontali šta je jezgro, na koji način da oblikujemo zvuk za lajv, ali isto, to je konstantno previranje – ovo ipak ne radi, ovo radi i tako dalje. Dosta smo kupili nove opreme i shvatili da želimo da i sam lajv dosta teži improvizaciji, a ne zacrtanoj formi.
Zanimljiv je kaver albuma, čula sam da je na njemu vaš sestrić. Jeste li sve prepustili dizajneru Pavlu Trifunoviću ili ste imali neke inpute?
Džimi: Poslali smo Pavlu fotografiju, nama je zapravo ta fotografija bila asocijacija na to da ništa nije strašno – mala beba u bazenu koja je uplašena, ali savladava to.
Boško: Naš sestrić mali Milutin se rodio i krenuo je vrlo brzo sa svojim avanturama, a jedna od prvih je bio bazen. Njegovi roditelji su ga stavili, snimili i ta fotografija je nama odmah bila asocijacija na album. Odmah smo rekli da je to to. Poslali smo Pavlu i dali mu slobodu da reši kaver kako želi.
Da li su u planu još neki spotovi?
Džimi: Objavili smo već za Šimpanzu, Sive dane, Valhalu, Sreća je, a sad je plan da snimimo live session. To nam je ideja i odlučili smo da pravimo neku vrstu video materijala koja bi mogla biti zanimljiva za društvene mreže. To bi bile češće, a kraće forme, a najveći cilj bi bio usmeravanje publike na samu muziku i album.
Šta nas očekuje u narednom periodu?
Džimi: Očekuje nas promocija albuma 15. februara u KC Gradu, tom prilikom će nastupiti i Laplander. Nakon toga je u planu live album koji smo snimili. I, naravno, u Novoj godini želimo što više svirki, putovanja, i dobre energije.
Fotografije: Konstantin Kostja Kondrukhov
0 Comments